San svakog gastarbajtera, na Markov način

Ako pitate kvalitetne evropske analitičare da naizust nabroje dobre igračke karakteristike Marka Arnautovića, taj bi spisak lako mogao da premaši prste jedne ruke, ali zadržimo se na njoj: konverzija šansi, osvojeni ofanzivni dueli (procenat zadržanih lopti pod pritiskom), tačnost dodavanja unapred (naročito u tranzicijama), uspešnost driblinga, uspešnost dužih dodavanja iz druge trećine terena.

To je Markova stisnuta pesnica.

Ako iste ljude upitate koje su Arnautovićeve igračke mane, da ih isto tako našta srca nabroje, usaglasili bi se oko nekoliko: procenat defanzivnih duela, broj pritisaka po dodavanju između štopera, broj trčanja u dubinu po utakmici.

To su upereni prsti nervoznih trenera u njegovom pravcu.

Ako bismo odlučili da poniremo dublje u bilo koji od ovih elemenata, lako bismo došli do zaključka da njegove brojke iz prethodnih sezona koje bi oslikale sve ove vrline i mane, ne mogu da se posmatraju na taj način jer ih je prečesto beležio u različitom kontekstu, čak i sa prosečno potpuno drugačijom pozicijom na terenu.

Ako bismo odlučili da poniremo dublje u bilo koji od ovih elemenata, time bismo - čast onima koji će oznojiti tastature upravo analizirajući te elemente - promašili jednu važnu temu.

Arnautovićev povratak je fudbalski jako važan za Crvenu zvezdu. Ali je simbolički još važniji i za Zvezdu i za srpski fudbal.

To je toliko ustaljen stereotip, da više nije jasno da li je stereotip uopšte. Jer tako koketira sa istinom. Jer je ta slika o gastarbajterima sa ovih prostora decenijama pažljivo crtana.

Fotorobot gastarbajtera obično se crta klišeom do klišea. To su ljudi koji su otišli trbuhom za kruhom, da na "mrskom Zapadu", radeći najgore moguće poslove, zarade novac; to su ljudi koji imaju samo jednu metaforičku preobuku - iz radničkog odela u pidžamu i nazad i ljudi koji "ne vide belog dana" po austrijskim, nemačkim, švedskim i inim gradovima hladnih ulica; to su ljudi koji sebi daju oduška tek u one dve, tri sedmice kada dođu u otadžbinu na odmor i možda ponekad tamo daleko, kad se okupe u porti kakve crkve ili kulturnom centru pa u dvoglasu zapevaju otadžbinske.

To su ljudi - veli stereotip - koji imaju samo jedan cilj: da se, kada skupe lovu, vrate u zavičaj, naprave veliku kuću, postave najljućeg kamenog lava na kapiju, malo driftuju novim Mercedesom po sokacima i onda do kraja života krckaju ono što su mukom stekli u tuđini.

Ono što i nije stereotip, jeste način na koji do svog cilja gastarbajteri kojima crtamo fotorobot dolaze - time što se prilagode, tako što usvoje protestantsku disciplinu i poveruju da će ih zavoleti neko jer su u sebi ubili Balkan.

Marko Arnautović bi fizički, po obliku lobanje, po transkripciji tetovaža i načinu na koji peva srpske pesme, lako postao deo ovog fotorobota - ali to zapravo nije. Rođen je u 21. becirku, rastao je u opasnim kvartovima Beča i za razliku od svog oca koji je u Beč došao prateći ustaljenu gastarbajtersku rutu, Marko je drugačiji tip iseljenika. Momak iz nove generacije, koji je shvatio da želi da ga Austrijanci zavole baš onakvog kakav je.

Bez prilagođavanja, bez karikatura protestantske discipline i etike i bez sticanja poverenja gubljenjem sopstvene osobenosti. I Austrijanci su ga zavoleli.

Jer je Marko Arnautović toliko puta u karijeri - u austrijskom reprezentativnom dresu, ali i na klupskom nivou - pokazao da je fudbalski maestro. Fußballkünstler. Lola i bitanga.

ovek koji odstupa od binarnog fudbalskog sistema koji jede individualizam i autentičnost kao branč na skupom zasedanju fudbalskih globalista.

Istovremeno, baš zbog toga što je svojim ponašanjem odudarao od postojećih klišea, a onda i zato što je tu svoju drčnost opravdavao na terenu, Arnautović je na ovim prostorima bio prepoznat kao neko naš. Mnogi mu nisu oprostili izbor reprezentacije, ali mnogi sebi ne mogu da objasne kako čovek može da se oseća i Srbinom i Austrijancem, bez ikakvog foliranja.

U takvim okolnostima, Arnautović ulazeći u pozne godine svoje karijere, za razliku od vernih radnika na pokretnoj traci fabrike Mercedesa u Minhenu ili bilo koje druge pokretne trake na koju su se naši ljudi u tuđini zakačili, nije odlučio da privodi priču kraju po ustaljenoj šemi.

Njegova je kuća sa okućnicom i perverznom cenom aluminijumske stolarije to što je svakog trenera koji je u njega sumnjao uspeo da ubedi da mora da mu da poverenje. Njegov je lav na kapiji to što ga Murinjo voli i poštuje. Njegovo driftovanje po sokačićima to što je u najboljem timu Italije u poslednjih pet, šest godina, pronašao svoje mesto.

Njegovo je ostvarenje sna, to što u ovoj fazi karijere može da dođe u Crvenu zvezdu i da analitičari veruju da će u Ligi šampiona biti mnogo više stisnutih pesnica nego uperenih prstiju u njegov propušten presing.

To je ostvarenje gastarbajterskog sna, ali ne u onom dosadnom, klišeiziranom smislu.

To je ostvarenje snova svih naših sunarodnika koji su morali da odu, koji su želeli novi šansu, ali nisu imali mogućnost i nisu umeli da svoje snove ostvare na svoj način, nego su pristali na tuđa pravila.

Marko Arnautović uvek je igrao po svojim.

Tako će biti i u dresu kluba čija se zastavica klati sa retrovizora svih onih Mercedesa W115, od kojih su i započeli stereotipi koje je Marko pobedio.