Sarland - nemački Krim. I klub iz nepostojeće države što mašta da na 120. rođendan osvoji prvi trofej
Vreme čitanja: 10min | ned. 10.12.23. | 09:38
Zemlja koja je učestvovala u kvalifikacijama za Mundijal, klub koji je igrao Kup šampiona iako nije imao svoju ligu...
Sarland ili Sar, jedna je od 16 nemačkih saveznih država. Najmanja je i po površini i po broju stanovnika (tek nešto više od od 1.000.000), ali istorijski jedna od najintrigantnijih teritorija u celoj Evropi. Područje Sarlanda prvo su naselila keltska plemena Treveri i Mediomatrici. Rimsko carstvo učinilo ga je svojom provicijom u prvom veku nove ere, da bi u petom njime zavladali Franci. Naredniih 1.300 godina čitav region delio je istoriju Kraljevine Franaka, Karolinškog carstva i Svetog rimskog carstva. Najvažniji lokalni vladari bili su grofovi Sarbrikena. Jula 1870. Napoleon Bonaparta III naredio je invaziju preko reke Sar kako bi zauzeo grad Sarbriken. Zapucalo se oko Špiherna, počeo je francusko-pruski rat. Francuzi, uvereni u pobedu, potučeni su neočekivano brzo - za menje od godinu dana; car je pao u ropstvo i proglašena je Treća republika. S nastajanjem Nemačkog carstva (Drugi Rajh), Bizmark je najavio obnovu Rimske imperije. Sarland je napokon postao deo Nemačke.
1. FC Saarbrücken, klub iz istoimenog grada i današnje prestonice Sarlanda, čuda čini potonjih nedelja i tako se u potpunosti uklapa istorijski kolorit ovog posve specifičnog regiona. Sarbriken je član trećeg ranga u nemačkoj fudbalskoj piramidi. U sredu je iz DFB kupa izbacio učesnika Lige Evrope - Ajntraht Iz Frankfurta (2:0), a prošlog meseca na simpatično-rustičnom stadionu pao je šampion - Bajern Minhen (2:1).
Izabrane vesti
Sarbriken je autentični Traditionsverein i kao takav jedan od retkih u Nemačkoj bez trofeja. Eliminacijom Ajntrahta došao je na korak od polufinala kupa, čime bi ponovio uspeh iz 2020. godine. U još tri navrata stizali su na prag finala i to su, uz pet učešća u Bundesligi, daleko najveći rezultati Sarbrikena.
U međuvremenu, Blaušvarc je uglavnom 'mešetario' između četvrtog i drugog ranga. Jednu sezonu proveo čak i u petom (sezona 2008/09), ali sve je to manje bitno od uzbudljive priče kluba starog 120 godina i njegovog istorijskog utucaja na nemački fudbal.
Sarland u današnjim granicama osnovan je po odredbama Versajskog mirovnog ugovora. Oblast je stavljena pod upravu Lige naroda (organizacija čija je namena trebalo da bude razoružavanje sukobljenih stranava u Evropi i sprečavanje novih ratnih sukoba), mada je njome u praksi, usled poraza Centralnih sila u Prvom svetskom ratu, upravljala Francuska.
*** KLADI SE NA NEMAČKU 3. LIGU ***
Kako Liga naroda nije ispunila svoju osnovnu namenu, te kako su u Evropi ponovo buknuli sukobi, Sarland se još jednom našao između dve vatre. Ali pre toga izašao je na zao glas kod glavešina Trećeg rajha, pošto je početkom tridesetih godina postao neka vrsta skloništa za veliki broj antinacistički opredeljenih pripadnika nemačke elite.
Jer u pitanju je bila teritorija koju Hitler nije kontrolisao...
Kao posledica te činjenice postojala je inicijativa da Sar ostane pod francuskom upravom sve dok je Firer na vlasti. Zagovornici te inicijative organizovali su januara 1935. referendum, međutim rezultati su bili šokantni: čak 90,3 odsto stanovništva glasalo je za pripajanje Nemačkoj.
Nakon Drugog svetskog rata Sarland je ponovo potpao pod francusku kontrolu, što su Amerikanci kao saveznici i veliki ratni pobednici obrazložili kompenzacijom Francuskoj za tri nemačke invazije u prošlosti.
Tako je mala oblast koja se danas na jugu i zapadu graniči sa Francuskom, zatim sa Luksemburgom i nemačkom saveznom državom Falačka na severu i istoku, od 1947. do 1957. ponela naziv Protektorat Sar.
Ono što je u ovoj priči najvažnije - u sportskom smislu postala je nezavisna država.
Tokom Drugog svetskog rata Sarland i njegov odvajkada najuspešniji klub - Sarbriken, takmičio se u nemačkom fudbalskom sistemu. Čak je 1943. stigao do finala nacionalnog šampionata. Da bi po okončanju ratnih sukoba 25. jula 1948. osnovan Saarländischer Fußballverband - Fudbalski savez Sarlanda. Najviši rang takmičenja poneo je naziv Ehrenliga (u prevodu Liga časti), učešće su uzeli maltene svi klubovi iz regiona osim - Sarbrikena.
Čelnicima kluba koji je sebe smatrao jedinim pravim profesionalnim u regionu, stigao je poziv Žila Rimea, prvog čoveka Fife i Fudbalskog saveza Francuske, da se okušaju u francuskoj Ligi 2. Pa ako pokažu kvalitet, možda i da pristupe tamošnjem fudbalskom sistemu.
I tako je krenula Sarbrikenova avantura. Ekipa je za ono vreme proputovala neverovatnih 23.000 kilometara i delila lekcije širom zemlje - 10:1, 9:0, 7:1, 7:4, 6:0, 5:1... Blistao je napadač Herbert Binkert. Sezonu završio sa 41 golom. Nažalost, kao 'gostujućem klubu', Sarbrikenu nisu računali bodove. A da jesu, statističari su izračunali, osvojili bi 59 i bili ispred tada prvoplasiranog Lansa.
Kako bi dolazali nadmoć, ljudi iz Sarbrikena izazvali su po okončanju sezone francuskog šampiona na prijateljski okršaj. Bio je to Rems. Odgovor je bio odričan. Potom je poslat poziv osvajaču Kupa Francuske - pariskom Rasingu.
Bilo je 4:1 za Sarbriken.
Nakon te utakmice Žil Rime je zakazao sednicu Skupštine FS Francuske i stavio na glasanje predlog da se 1. FC Saarbrücken za sezonu 1949/50 uvrsti u elitni rang francuskog fudbala. 'Za' je glasalo 299 delegata, ali je čak 609 bilo protiv. U pitanju su bili vodeći ljudi iz klubova Alzasa i Lorene, koji su bili primorani da tokom okupacije igraju u nemačkim ligama.
Rime je ljut podneo ostavku na sve funkcije u francuskom fudbalu i poručio da njegova 'zemlja nema tako uzbudljiv tim kao Sarbriken', te da je načinjena velika greška što Blaušvarc nije primljen u Ligu 1.
Pošto je u tom času ostao ni na nebu ni na zemlji, Sarbriken je uglavnom organizovao velike prijateljske utakmice. Ostalo je za sva vremena zapisano da je tukao Di Stefanov Real Madrid sa 4:0 i Liverpul sa 4:1. Taj trijumf nad Kraljevskim klubom posebno je važan, jer radi se o prvom neuspehu špankog velikana na Šamartenu nakon 12 godina?! Bilo je to u u februaru 1951...
Sarland je funkcionisao praktično kao nezavisna država između 1950. i 1956. godine. Pored Fudbalskog saveza, reprezentacije i nacionalne lige, osnovan je i Olimpijski komitet, što je dovelo do nastupa na OI 1952. u Helsinkiju.
Posebno je zanimljiva Sarbrikenova epizoda u prvom Kupu šampiona u sezoni 1955/56. Mada se nije takmičio ni u jednom prvenstvu, snažna kampanja moćnih fudbalskih ljudi iz te oblasti (o njima nešto kasnije) dovela je do toga da se Blaušvarc nađe među 16 ekipa što će se boriti za prvu titulu šampiona Evrope. Doduše, žreb ih nije poslužio. Odmah na startu strašni Milan sa Skijafinom, Nordalom, Lidholomm, Maldinijem...
U istorijskim knjigama stoji da je na San Siru bilo svega nekoliko hiljada ljudi - jer raja nije bila sigurna protiv koga to Rosoneri igraju, da li je u pitanju prijateljski ili zvaničan meč - zatim da je pravdu delio čuveni Gotfrid Dinst, odnosno da je Sarbriken zabeležio spektakularnu pobedu - 4:3!
"Bili smo sjajna ekipa. Uigrana. U svakom trenutku znalo se ko gde trči i šta radi", pričao je Verner Oto, brzonogo krilo Sarbrikena. "Ipak, svako od nas imao je i dodatni posao. Nismo zarađivali samo od fudbala. To naše uspehe čini većim".
Na pitanje kako se seća tog delikatnog vremena i da li je sebe smatrao Nemcem ili Sarlanderom, kazao je:
"Sebe sam isključivo video kao fudbalera. Niko u našoj ekipi nije mnogo mario za politiku".
Posle 4:3 u Italiji revanš se očekivao s neverovatnom napetošću, ne samo u Sarlandu...
"Sećam se, u to vreme radio sam u javnoj službi, u fondu za penzijsko osiguranje. Vlada je bila velikodušna, uvek su nam omogućavali odsustvo zbog fudbala kada je bilo potrebno".
Sve do 75. minuta na Lidvigsparku bilo je 1:1. Sarbriken je bio nadomak senzacije, ali onda je Teodor Puf pogodio svoju mrežu - 1:2. Do kraja meča Milan je postigao još dva gola i prošao dalje. Zaustavljen je u polufinalu od Reala.
"Možda nas je Milan malo potcenio, ali samo možda... Bili smo zaista veliki tim. Dovoljno dobri da razbijemo Real i Liverpul. A igrali smo za 150 maraka mesečno. Svi oni zarađivali su mnogo, mnogo više".
Herbert Binkert, najbolji strelac Sarbrikena, pričao je jednom prilikom kako nije mogao da veruje ko je preko puta njega, protiv koga igra.
"Imali su čudesan napad. Gunar Nordal i Nils Lidholm! Kakva navala! Sa Švedskom su osvajali zlatne medalje na Olimpijskim igrama. Bilo je to nezaboravno iskustvo"...
Zanimljivo da je tadašnji trener Blaušvarca Hans Tauhert nekoliko godina kasnije preuzeo Borusiju iz Dortmunda, postao šampion SR Nemačke i u četvrtfinalu Kupa šampiona ponovo naleteo na Milan. Nakon 1:1 na Vestfalenu, Rosoneri su slavili u revanšu sa 4:1, kao i tri godine ranije na Ludvigsparku. U velikom finalu Milanu je opet glave došao Real - 3:2.
Pošto su ga Ujedinjene nacije priznale kao nezavisnu državu, Sarland je stekao uslove da pošalje zahtev za prijem u Fifu. Pozitivan odgovor stigao je 22. juna 1950. Posebno je zanimljv podatak da će SR Nemačka i DR Nemačka tek nekoliko meseci kasnije biti priznate kao punopravne članice Svetske fudbalske organizacije?!
Novembra 1950. godine zemlja od 950.000 stanovnika odigrala je svoj prvi međunarodni meč. Od 11 startera sedmorica su dolazili iz Sarbrikena, trojica iz Borusije Nojnkirhen i jedan iz Ensdorfa. Savladana je B ekipa Švajcarske sa 5:3. Tu ekipu sa klupe predvodio je Ogist Žordan, koji će nedugo potom otići u Francusku, na poziv Rasinga, tako da je Hermanu Nojbergeru, prvom čoveku FS Sarlanda bio potreban novi selektor - čovek koji će voditi nacionalni tim u kvalifikacijama za Mundijal u Švajcarskoj.
Nojberger, u mladosti operativac Vermahta u Africi i Italiji (očito nije mnogo zaglibio tokom rata, čim je oslobođen na suđenju), slovi za jednog od najuspešnijih fudbalskih radnika u istoriji fudbala. U njegovo vreme Nemačka je dva puta postala prvak sveta, prvak Evrope, igrala još dva finala Mundijala, ali se se za njegovo najveće sportsko dostignuće ipak drži 'pronalazak' Helmuta Šena.
Šen je iz Drezdena, Nojberger ga je upoznao u Visbadenu i doveo u Sarland. Čovek koji će ubrzo postati nemačka sportska ikona paralelno je vodio nacionalni tim i Sarbriken, od 1952. do 1956. U kvalifikacijama za SP '54 nije uspeo jer je za rivala imao SR Nemačku. Ta će Nemačka sa Sepom Herbergerom prirediti ono veliko "Čudo u Bernu", savladati jedan od najboljih timova svih vremena - Puškaševu Mađarsku (3:2), a Helmut Šen će postati Herbergerov naslednik i šampion Evrope i sveta 1972. i 1974.
Nedugo pošto je Šen selektorsku fotelju Sarlanda zamenio onom u SR Nemačkoj, Herman Nojberger postao je predsednik DFB-a. To će ostati do smrti 1992. godine.
Sarlandova međunarodna odiseja možda nije dugo trajala, međutim uticaj na sve što će se kasnije događati u nemačkom fudbalu bio je nemerljiv. Dovoljno je izgovoriti samo te dve reči, ta dva imena - taj tandem: Šen - Nojberger.
Protektorat Sar, iliti država Sarland, prestala je da postoji 1. januara 1957. godine. Prethodno nije prošao nemačko-francuski sporazum poznat kao Status Sara, po kome bi oblast definitivno ostala potpuno nezavisna. Propao je i referendum s pitanjem narodu 'da li želite da Sarland ostane nezavisna teritorija ekonomski povezana sa Francuskom?'
Blizu 70 odsto građana zaokružilo je 'NE'. To je napokon otvorilo vrata ujedinjenju Sara i SR Nemačke. Nemci su ga nazvali kleine wiedervereinigung - malo ujedinjenje, za razliku od velikog koje će se dogoditi 1990.
Sarlanda i njegove sportske epopeje danas se malo ko seća; pojedini segmenti najčešće se samo provuku negde kao deo teorije o hipokriziji zapadnih političara i njihovih medija ("Zar Krim i Sarland nisu jedno te isto?" - zapitao se nedavno austrijski Kontra magazin); za svako drugo podsećanje na zaboravljenu državu zadužen je 1. FC Saarbrücken i njegova povremena čuda u DFB kupu, poput ovosezonskih.
U najkraćem, Sarbriken je zbog velikih zasluga Sarlanda za razvoj nemačkog fudbala pozvan da bude učesnik prve sezone Bundeslige (sezona 1963/64) iako nije imao dovoljno kvalitetan tim. Zbog toga danas ima pravo da ispred imena nosi broj 1. Očekivano, ispao je lako u proleće te '64, osvojivši svega 17 bodova. U elitu se nije vraćao sve do 1976, pa je 1978. opet morao u niži rang. Poslednji put Blaušvarc je igrao Bundesligu u sezoni 92/93.
Na stranu svih neuspesi i poniranje poslednjih godina, Nemci Sarbriken drže za tradicionalni klub, cene ga i poštuju. A kako i ne bi kada su u njegovom dresu stasavali ili završavali asovi poput Feliksa Magata, Andreasa Bremea, Ditera Milera, Mihaela Preca... Mlađi će se možda setiti Mustafe Hađija, Tonija Jeboe, Erika Vinalde, Džonatana Akpoborija...
A tu je i veza sa Jugoslavijom, Srbijom, Beogradom. Nakon Mundijala 1954. u Švajcarskoj, Plavci su dobili poziv da gostuju na Ludvigsparku. Bilo je 1:5, uz tri pogotka Bajda Vukasa i po jedan Bobeka i Toze Veselinovića. Naš Beograđanin, Zvezdina legenda - Jovan Kule Aćimović, dve godine nosio je dres Sarbrikena. U nedavnom intervjuu Mozzart Sportu ipričao je kako je u jednoj utakmici namestio četiri gola protiv Bajern Minhena. Završeno čak 6:1 za Blaušvarc.
Trećina čitave teritorije Sarlanda nalazi se pod šumom. Deca Sarlanda puno vremena provode u prirodi; to je običaj od davnina, još iz vremena grofovija; njihova deca vole da slikaju, umeju da maštaju.
Maštaju i u Sarbrikenu ovih dana dok čekaju današnji žreb za četvrtfinale nemačkog DFB kupa.
Trofej za 120. rođendan kluba iz zaboravljene države - kakva bi to priča bila...