SAŠA LUKIĆ: Najveći napredak iz Partizanove „klase 1996“; Au, kako sam nekad davao pasove iz dubine

Potegne se često tema kako su se sedmorica osvajača Mundijalita od dečaka preobrazili u odrasle ljude. Evo ih sad, nose igru A selekcije ili su njen bitan deo. Slično bi mogao da kostatuje momak koji nije putovao na Novi Zeland pre sedam godina, ali je u međuvremenu toliko radio na sebi da je zaslužio mesto u timu koji će u četvrtak početi put Srbije na velikom Prenstvu sveta. Zajedno sa momcima kojima generacijski pripada.

Taj eksponencijalni rast Saše Lukića (klasa 1996) uočljiv na nekoliko primera može da posluži i kao vodič o neodustajanju. Od snova. Još važnije: od principa. Najsvežiji je od letos kad je ražalovan statusa kapitena jer mu se nije svideo predlog novog ugovora čelnika Torina, da bi u mesecima koji su bili krucijalni za overu prisustva na spisku Dragana Stojkovića zapeo na treninzima do te mere da je ubedio Ivana Jurića da ga brzo vrati u prvih 11, iako je bilo saveta „odozgo“ da ga pomeri na klupu ili čak tribine.

Pokazao je zube. I mišiće. Ne prvi put. Oni koji ga znaju odmalena, bili su sigurni u Sašine vrednosti. Ljudske i fudbalske.

„Mene takvo ponašanje ne iznenađuje. Na stranu što znam i detalje, mada ne bih o njima, činom da odbije predlog ugovora kakav mu je nudio Torino, Sale je pokazao da preko nekih stvari ne ide. Hrabro je stao iza svoje odluke, čak i po cenu kazne, ali njegove pređašnje igre, ponašanje i status u svlačionici su ga odmah vratili na mapu“, podseća na letošnja dešavanja u Italiji Miladin Stevanović, aktueleni defanzivac Čukaričkog, Sašin prijatelj još iz vremena kad su drugovali u mlađim kategorijama Partizana.

Tad su u centru pažnje bili neki drugi momci. Možda prirodno. Ofanzivniji, aktraktivniji u navijačkim očima, poput Andrije Živkovića ili Nemanje Radonjića. Uz Danila Pantića, Miroslava Bogosavca, samog Stevanovića, čuvena generacije 1996, koja je čuda pravila pre prekomande u prvi tim.

„Možda će delovati čudno, ali od svih nas Lukić je najviše napredovao. Ta generacija je stvarno bila posebna, dominirala u svom uzrastu i već se pričalo kako će najviše Panta, Žile i Radonja da naprave bum kad pređu u prvi tim. U tom trenutku Sale je bio po prikazanom daleko iza njih, a pogledajte ga gde je sad. U istoj ravni sa Radonjićem i Živkovićem, predstavlja Srbiju u Kataru. Još je Neci oslonac u Torinu. Zaslužuje poštovanje s obzirom da je savladao najveću distancu da bi stigao do ovog nivoa“, dopunio je Miladin Stevanović.

Dok su mu vršnjaci važili za mangupčiće – a neki su i danas – momak iz Varne kraj Šapca zadržao je pristojnost porodičnog doma i manire da dete ne protivreči pretpostavljenima. Makar bolelo.

„Pre selidbe u prvi tim Partizana, jednu sezonu smo proveli u Teleoptiku. To je tad bila praksa, prelazno rešenje posle omladinaca. Vodio nas je Zvonko Živković i baš se sećam jedne scene sa gostovanja Smederevu. Žile je praktikovao da menja igrače bez obzira na učinak posle 15-20 minuta igre, po isteku prvog poluvremena ostavio je u svlačionici Dejana Georgijevića zbog povrede i uveo Lukića. Teško da je prošlo više od deset minuta, neki prekid, gledamo šta je, Riđi (Miroslav Bogosavac, op. aut.) i ja počinjemo da se smejemo, shvatamo da će da menja Saleta. Ovaj u čudu. Ćuti, ne progovara, steže usne... U svlačionici naleti na Georgijevića koji ga pita: ’Šta ćeš ti ovde?’. Saletovo: ’Ništa me ne pitaj’ dovoljno govori kakav je momak. Nikad nije pravio scene. Za njega je uvek važilo da je mirna voda“.

Saša Lukić kao dete

Čak je u prvi tim stigao kasnije od najdarovitijih predstavnika „klase 1996“, Pantića i Živkovića.

„Svaki put je morao da se pomuči da bi nešto dobio. Utoliko bi mu zadovoljstvo zbog uspeha bilo veće. Igrao je i Srpsku ligu ’Beograd’, pa Prvu ligu Srbije, tek onda je usledio poziv Partizana. A tamo ga nije čekala ’desetka’, nego je morao da zasluži mesto prvih startera kad nije postojalo pravilo bonusa. Ili, primera radi, kad je prešao u Italiju, pa ga pošalju na pozajmicu u Levante, nije to doživeo kao korak unazad, već šansu da napreduje, nauči, iskusi novu kulturu i jezik, fudbalski otkrije sebe... Možda mu je proradio i srpski inat, po povratku je prvo pomalo dobijao šansu, pa se ustalio, dobio kapitensku traku... Ništa mu nije dato ili poklonjeno, sve je zaradio“, hvali Stevanović radne navike Lukićeve.

Mogle su se spaziti još u detinjstvu. Počeo je u šabačkoj Školi fudbala Savacijum, kod direktora Milenka Barade i trenera Zorana Kokanovića, kao trećak.

„Sitno dete, maltene za glavu niže od drugih. Neupadljivo... A na terenu toliko kvalitetan da se baš izdvajao. Nije prošlo mnogo vremena pre odluke da ga priključimo dve godine starijoj generaciji, da bi igrao barabar i u tom uzrastu 1994. Tad je nosio dugu kosu i šorts mu je padao maltene sve do zemlje, ali tehnika – san snova“, slikovito će Kokanović o, uz Strahinju Pavlovića, o jednom od najprepoznatljivijih izdanaka Savacijuma.

Zanimljvo, od trećeg do osmog razreda, Lukić je dejstvovao ofanzivnije, kao klasična „desetka“.

„Stavljali smo ga odmah iza špica, na mesto organizatora, odlikovao ga je plemenit pas i smisao za kombinatoriku. U međuvremenu se transformirsao u klasičnog zadnjeg veznog. Žao mi je što Italijani nisu prepoznali Saletovu prefinjenost. Čak se i on pre dve-tri godine, kad sam ga posetio u Torinu, oduševio snimkom koji i danas čuvam. Gleda poteze i komentariše: ’Au, kako sam zavlačio pasove u dubinu’. Sve je naglašavalo da bi mogao da postane desetka, ali nije loša ni osmica“, smeje se Kokanović.

Mada, pisala je još 2017. ugledna Gazeta o „Malom Pirlu“ koji je stigao iz Beograda, što je u to vreme predstavljalo veliki kompilent i podstrek za, na Apeninima, neafirmisanog vezistu.

„Nikako iznenađenje, mi iz najbližeg okruženja znali smo da će da uspe. Jednostavno, videli smo te pokrete u njegovim nogama, praćene strašću u očima. Od sela Varne gde je živeo sa ocem Radenkom, majkom Vesnom i sestrom Sandrom – koja mu je kasnije u Italiji bila ispomoć u svemu – udaljenost je deset kilometara i ne sećam se da je ikad zakasnio na trening. A na njemu marljiv i uporan. I znate kakva su dečica, prave svakakve gafove u tom uzrastu. Sašu nismo čuli. Ni da zucne. Totalno povučeno dete. Čak je imao problem sa apetitom, nije bio ješan, pa su me roditelji ponekad zamolili da sa njim jedem u restoranu kako bih ga ’prevario’ nekoliko puta. I danas, kad dođe u Šapac, obavezno idemo na isto mesto, da se počastimo“, ponosan je Kokanović na bisera iz Varne.

Iako se, kako to obično u unutrašnjosti biva, suočavao sa sumnjičavim pogledima.

„Nisu baš svi ljudi iz grada verovali u Sašu. Mi iz kluba jesmo, a tek kad smo ostvarili saradnju sa Partizanom posredstvom tadašnjeg direktora Omladinske škole Nedeljka Kostića, počeo je i narod da obraća pažnju, da njihov sugrađanin ima kvalitet za crno-bele. Od završetka osmog razreda i selidbe u Beograd su počeli da veruju da će Lukić proneti slavu grada. Zato će s posebnom znatiželjom ispratiti ovaj Mundijal“.

I sad, posle izučenih lekcija kod Ilije Zavišića, Igora Spasića, Zvonka Živkovića, debija za prvi tim Partizana kod Zorana Milinkovića, pa kratkog staža sa Ljubinkom Drulovićem (koga je opet sreo u selekciji) i Ivana Tomića, pa do Italije, uvek i svuda potencira Saša Lukić da je iz Varne. Sela od 1.574 stanovika. Reprezentativca dalo.

BRAZIL? IMAMO ŠTA DA IZGUBIMO

Prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu Srbija igra sa Brazilom. Poslednji put kad smo ukrstili koplja – dobili smo. Doduše, na Mundijalitu na Novom Zelandu i oni koji kažu „to je bio dečji fudbal“ neka se samo sete da se cela zemlja 2015. budila kako bi gledala let Orlića, u čijem je jatu bio i Miladin Stevanović.

„Jeste Brazil tad, sad i uvek tim za poštovanje, ali smo pokazali da je sve moguće kad proradi srpski inat. Nisam se čuo sa Saletom povodom utakmice, niti ima razloga da mu šaljem nekakav pelcer kako se pobeđuje Brazil, jer je Piksi napravio tim kog se mnogi plaše. I znate ono kad kažu: ’Nemamo šta da izgubimo’. E, pa sad je drugačije. Sad imamo šta da izgubimo. Promenio je selektor mentalitet reprezentacije i stvarno verujem da ćemo da nešto bitno napravimo“, uverava Stevanović.