Saša Zdjelar u muzeju Partizanovog modernog stvaralaštva

Neke slike ostaju za sva vremena, bez obzira na učinak. Glava Darka Brašanca zavijena u čalmu posle revanša sa BATE Borisovim; zaleđena lica usled traumatične eliminacije od Augzburga, reprizirane u Hagu; „fajront“ Uroša Đurđevića tokom pohoda na prethodnu titulu; buket ispod južne tribine formiran oko Nikole Milenkovića zbog gola u finalu Kupa Srbije; odraz Nemanje Miletića vredan „života“ u Norveškoj... U muzeju Partizanovog modernog stvaralaštva posebno mesto zauzeće portret Kvinsija Meniga iscrtan grafitnom olovkom – Saše Zdjelara.

Potez o kome priča fudbalska Srbija – prebacivanje odbrane Sparte, vredno asistencije letošnjem novajliji za presudu u Pragu – možda nije umetničko delo, ali je autora svrstao u galeriju posebnih. Trenutak inspiracije ili mukotrpan rad?

Pre će biti odrana zadnjica da se primakne fudbalerima kojima su takvi potezi urođeni.

„Sale, pokušaj dijagonalu. Traži dubinu, gađaj preko odbrane, tamo će se neko od naših pojaviti“, toplo je savetovao Miroslav Đukić tadašnje pojačanje iz Olimpijakosa u prvim danima februara 2018. dok je Partizan na Kipru hvatao zalet za dvomeč sa rmpalijama iz Viktorije.

Dve sedmice kasnije u Humskoj i sedam dana posle toga u Plzenju maltene nijedna nije prošla. Pored Lukasa Hejde (189 centimetara) i kapitena Romana Hubnika (193) možda bolje nije ni mogla. Ili se samo činilo. Četiri godine je čekao Zlatni Orlić sa Novog Zelanda da se kao jedan od petorice projektovanih osvetnika revanšira Pavelu Vrbi. Taj pas uvežbavan četiri godine, lopta koja sleće pred Meniga i trk da se proslavi gol za pobedu čekanu 17 godina (toliko prošlo od prethodne radosti crno-belih u prolećnoj fazi evropskih kupova na strani) predstavlja personifikaciju Saše Zdjelara i njegovog bitisanja u Partizanu.

„Znali smo da Sparta ima problem sa loptama iza poslednje linije, te sam i u prvom poluvremenu nekoliko puta pokušao da uposlim Lazara Markovića. U trenutku kad sam je primio, video sam Meniga da trči i da ima prostora, koncentrisao sam se samo da pošaljem tačan pas i potom je to bilo to“, objasnio je nekadašnji član OFK Beograda ključni detalj meča na Letni.

Učinak u Pragu

Kad se vratio u srpski fudbal dijagonalne i(li) lopte iza leđa protivnika predstavljale su mu jednu od retkih boljki. Dobro upućeni kažu da je individualnim radom u „Zemunelu“ uspeo da poboljša segment, što se videlo još početkom prošle, definitivno došlo do izražaja tokom ove sezone, a naplaćeno je u Pragu. Zavredeo je ne samo status najboljeg pojedinca prvog susreta šesnaestine finala Lige konferencija, već i mesto u idealnom timu ove faze takmičenja, prema pokazateljima pojedinih statističkih platformi.

Golim okom se moglo primetiti da odskače, gospodari terenom, zatvara prilaze golu, olakšava odbrani, a onda se brzopotezno transformiše u fudbalera spremnog da kreira napade. Protiv Sparte je dobio 12 od 17 duela, čak sedam lopti „ukrao“ domaćinu, iznudio četiri faula i na kraju stigao da asistira, iako bi se to, prema karakteristikama i opisu posla, više očekivalo od Bibarsa Natha.

Može biti da mu je izdanje u Pragu najbolje ove sezone, mada valja znati da je poštovanje (i ovacije) publike zaradio još kad je odlučio da rovit igra revanš sa Santa Klarom i ubio u pojam Portugalce. Stamenog momka iz Padinske Skele iz tima mogu da izbace samo kartoni ili povreda (kao što je bio slučaj u Gentu), ali mape kretanja, procenat uspešnih pasova (82 odsto), broj drugih lopti po utakmici (prosečno, skoro pet) sugerišu da je prevazišao sredinu i da mu je naredni prelazni rok prilika da se oproba u jačoj ligi. Pogotovo ako uspešno završi misiju na Topčiderskom brdu.

Pokazatelji u Ligi konferencije

Saša Zdjelar je sve što Grobari žele od fudbalera Partizana. Otelotvorenje zamisli kako bi trebalo da igra zadnji vezni i kakve liderske sposobnosti ima, iako nije nominalni kapiten. Naravno, nije bezgrešan, bilo je u prošlosti utakmica kad su i njega protivnici mučili kao on veziste Spate, međutim, analiza učinka poslednjih godina pokazuje da ga, poput publike, jednako ceni struka.

Miroslav Đukić je sklonio Sejdubu Sumu, Zoran Mirković iz samo njemu znanih razloga držao na klupi Zorana Tošića, Savo Milošević svesno krajcovao minutažu Vladimiru Stojkoviću da bi u bonusa promovisao Aleksandra Popovića, Aleksandar Stanojević nije bio ubeđen u kvalitete Filipa Stevanovića. Svima je zajedničko: verovali su Saši Zdjelaru.

Za sliku na zidu na koju bi trebalo da se zagledaju svi koji dođu u Humsku.