Ševčenko: Budio sam se vrišteći u snu zbog finala u Istanbulu
Vreme čitanja: 3min | pon. 03.05.21. | 14:18
„I sad kao trener često se setim toga“, kaže Ukrajinac
Trend je u poslednjih nekoliko godina da fudbaleri objavljuju (auto)biografije, a u te vode je zagazio i Andrej Ševčenko, legenda ukrajinskog fudbala.
Nekadašnji fudbaler Dinama iz Kijeva, Milana i Čelsija, a sada selektor Ukrajine, objavio je knjigu „Moj život, moj fudbal“, u kojoj se dotakao svih bitnih trenutaka koje pamti od malih nogu do danas. Kako onih koji se tiču fudbalske karijere, tako i života van zelenog polja.
Izabrane vesti
Jedna od tema koju je Ševčenko pomenuo je i finale Lige šampiona iz 2005. godine u kojoj je sa Milanom vodio sa 3:0 na poluvremenu protiv Liverpula i – izgubio.
„To je rana koja još krvari. Dopustili smo da nas ponese euforija u svlačionici, iako nas je Maldini upozoravao da budemo oprezni. Narednih mesec dana sam se budio vrišteći u snu, sanjajući tu utakmicu. Sada sam trener i često pomislim na to kako smo dozvolili da primimo tri gola za tako kratko vreme. Ne kritikujem Ančelotija, ali smatram da je trebalo da uradi nešto, da napravi izmenu, na neki način poremeti tok utakmice“, piše Ševčenko u knjizi.
Ukrajinski as je izdvojio trenera kojeg najviše pamti, koji mu je bio kao otac – Valerija Lobanovskog.
„On je i dalje deo mog života, bio je kraj mene u svim teškim trenucima. Bio mi je mnogo više od običnog trenera. Sećam se kako nas je terao da ponavljamo vežbu koju smo zvali „Stepenice smrti“. Onaj koji nije povraćao na kraju, taj nije ni igrao“.
Ševčenko je najlepše godine karijere proveo u Milanu. A, mnogo pre nego što je zaigrao za rosonere otkrio je da je Italija njegova obećana zemlja.
„Imao sam 12 godina i igrali smo na turniru u mestu koje se zove Agropoli. Ljudi su bili predivni prema nama, uvek nasmejani, a mi smo se topili na suncu. Tada sam shvatio da je moja sudbina da igram u Italiji“.
Izbor urednika
Prošle godine veliki svetski hit bila je TV serija „Černobilj“ o čuvenoj eksploziji nuklearnog reaktora u tom mestu. Andrej Ševčenko je živeo u mestu 200 kilometara udaljenom od žarišta katastrofe i dobro pamti burne događaje koji su usledili u njegovom životu.
„Živeo sam normalno, imao sam 10 godina, kao lud sam igrao fudbal svuda, odveli su me u Kijev u fudbalsku akademiju Dinama. A, onda je eksplodirao reaktor broj četiri i sve su nas odveli. Došli su autobusi i u njih su strpali svu decu između šest i 15 godina. Odveli su nas 1.500 kilometara daleko od kuće. Sve mi se činilo kao da sam upao u neki film“.
Prijatelja iz detinjstva, sa kojima je Andrej gonio loptu od jutra do mraka danas više nema. Gotovo nijednog.
„Svi su umrli. Ne od radijacije nego od alkohola, droge, oružja... Kada su zidovi Sovjetskog Saveza počeli da pucaju, moji prijatelji više nisu imali u šta da veruju i počeli su da se gube. Mene su spasli ljubav roditelja i fudbal“, istakao je Andrej Ševčenko.