Simbol Tihe snage i lider kakvog više neće biti

Inter, večiti gradski rival, kroz reči potpredsednika kluba Havijera Zanetija, oprostio se od Barezija rečima: „Zastava, Kapiten, Legenda: Zauvek (6 per sempre)“.

Koliko je Barezi bio „zvezda“ na terenu, toliko je njegovo ponašanje van terena bilo sušta suprotnost. Slikovito rečeno, Franko je bio general koji nije pao u zamku teatralnosti generalskog čina.

U Italiji i celom fudbalskom svetu ne može se naći čovek koji će reći nešto loše o Bareziju, i pored toga što pobednici, po pravilu, nisu simpatični svojim protivnicima, pogotovo kada dominiraju, a Franko je dominirao, osim ponekad u duelima sa Maradonom, ali „El Pibe de Oro“ pripada vanzemaljskoj kategoriji.

Fudbalski zaljubljenici dele se na one koji su videli Barezija i one koji slušaju bajke o komandantu najjače odbrane na svetu. Barezi nije bio predodređen, ni po imenu, ni po talentu, da postane legenda Milana i Azura, kao što su Paolo Maldini i Đani Rivera.

Na Mundijalu protiv Romarija iz Brazila (AFP)

Poštovanje savremenika, ali i budućih generacija, Barezi je stekao jer je bio kapetan broda koji je ostao na palubi i kada je brod tonuo, ponosno i sa čeličnim uverenjem da će isplivati na površinu ponovo. Istorija je zabeležila da su veliki fudbaleri ostajali verni klubu i kada je silazio u drugu ligu, ali niko nije, kao Barezi, prošao dva puta kroz tu golgotu. Lako je biti veran u dobrim i berićetnim vremenima, prava vernost, ona sa velikim „V“, pokazuje se u teškim i nesrećnim periodima. Lako je biti odan kada te niko drugi neće, kao što se odanost ispisuje sa velikim „O“ kada te svi hoće i nude ti kule i zamkove.

Barezi je bio najbolji primer fudbalske „Tihe snage“ (Force tranquille) koju je Žak Segela lansirao kao izborni slogan za Fransoa Miterana na predsedničkim izborima 1981. godine. Bio je čovek od malo reči i velikih dela. Kada te Franko pogleda, sve ti bude jasno, prepričavali su njegovi saigrači od Gaetana Širee do Paola Maldinija. Legendaran je bio i gest dizanja ruke Barezija koji je imao snagu bespogovorne komande.

Dino Zof, legendarni kapiten Azura koji su osvojili Mundijal 1982, podsetio je da je Barezi pripadao veoma malobrojnoj grupi lidera na terenu i van njega čije je samo prisustvo ukazivalo ko je lider. Centarfor legendarne Rome iz osamdesetih godina Roberto Pruco, drugi veliki klijent Barezija, povezao je Franka sa Francom Bekenbauerom i Gaetanom Šireom, ističući da je bio neka vrsta simbioze dvojice defanzivaca koji su po antonomaziji bili tzv. liberi.

Veličina Barezija ogleda se i kroz njegovu edukativnu ulogu, jer je zahvaljujući njemu stasala generacija velikih italijanskih defanzivaca na kraju prošlog veka, od Maldinija i Tasotija do Kostakurte, sa kojima je činio kvartet koji je osvojio sve što se moglo osvojiti sa Milanom.

Franko je bio rado viđen gost svuda, pogotovo u televizijskim studijima, ali je preferirao da živi daleko od reflektora pozornice. Za razliku od druge dve velike legende Milana, Rivere i Maldinija, posle završene karijere, Franko nije žudeo za vlašću ili pozicijama u Milanu, FS Italije ili u politici.

Sa Berluskonijem (Reuters)

Silvio Berluskoni mu je nekoliko puta nudio da bude kandidat njegove koalicije na izborima za gradonačelnika Milana, jer je znao da je sa Frankom pobeda sigurna, budući da je bio jedna od retkih ličnosti koja je ujedinjavala ceo grad, bez obzira na to da li se prepoznavao u crveno-crnim ili crno-plavim bojama. Barezi se zahvalio, politika nije bila njegov zanat i njegov veliki kvalitet bio je to što nije radio ono što ne zna.

Barezi nije bio veliki govornik, praviti intervjue sa njim bilo je izuzetno zahtevno, gotovo da je trebalo čupati svaku reč. Činilo se kao da se stidi, kao da bez lopte i van terena gubi sigurnost i dominantnost. To je bio samo privid, Franko je davao vrednost rečima, sudovima. Nije želeo da bude logoroičan, ali ni da izgovara banalnosti koje su svakodnevica u najvažnijoj fudbalskoj stvari na svetu. To objašnjava zašto su videoteke pune odličnih partija Barezija, a premalo je velikih intervjua imajući u vidu veličinu ličnosti.

Italijani imaju običaj da kažu: „Umro papa, pronaći ćemo drugog“, podvlačeći da nema nezamenljivih. Barezi nije bio nezamenljiv, ali je bio jedinstven i zato neće biti drugog Barezija.

Broj 6 bio je simbol Barezija, mnogo pre nego što će, po ugledu na američke sportove, dresovi u fudbalu biti personalizovani. Iznad njegove šestice nema potrebe da stoji prezime Barezi, zvučalo bi kao pleonazam. I tu se krije ta životna ironija i sudbina da je Franko sa brojem 6 otišao u 66. godini.