Slaviša Stojanović zna da sklepa mašinu od starog gvožđa, ali su mu u finalu zafalili rezervni delovi

Jedan od onih kultnih, nikada zaboravljenih heroja Crvene zvezde, Slaviša Stojanović, bio je večeras nemoćan posmatrač tuđe proslave. Čovek koji je 2014. godine prekinuo sedmogodišnji post crveno-belih i vratio titulu na Marakanu, ponovo je dokazao da zna kako da od ničega ili s malo resursa napravi nešto – ali je isto tako podsetio da mu u vitrinama najčešće fali baš ono – nešto, zbog čega možda i nije napravio zapaženiju trenersku karijeru u međunarodnim okvirima.

Preuzeo je 56-godišnjak rodom iz Gornjeg Deajana kod Vlasotinca slovenački Kopar u martu ove godine, kada je delovalo da od tog broda nije ostalo ni kormilo. Za kratko vreme uspeo je da podigne ekipu, udahne joj duh, organizaciju, i napravi seriju od osam pobeda i tri remija. Na stadionima širom Slovenije ponovo se osetio onaj prepoznatljivi rukopis trenera koji zna da sklepa mašinu od starog gvožđa, zaboravljenih i potcenjenih igrača. Ali večeras – mašina se raspala. I to glasno. U finalu Kupa Slovenije, na stadionu u Stožicama, Celje je pokazalo da nije slučajno prošlogodšnji šampion, a ove sezone učesnik četvrtfinala Lige konferencije.

Igrali su momci sa stadiona Zdežele kao sat, dok je Kopar više ličio na onu garažnu konstrukciju koja stoji dok ne dune prvi vetar. Golovi su padali kao na traci: Svit Sešlar u 26. minutu, Aljoša Matko samo četiri minuta kasnije, Nikita Josifov u 41. i još jednom Matko u 81. minutu – za konačnih 4:0 i poruku bez rukavica: hvala na pokušaju, ali ovo je ipak nivo iznad.

Stojanović je mogao samo da gleda. Kao i mnogo puta do sada, dogurao je do velikog trenutka, ali su se svetla reflektora ponovo upalila – za nekog drugog. Ipak, ne treba zaboraviti ono što je uradio. Kopar, tim koji je pre njegovog dolaska tonuo u sivilo, stigao je do finala nacionalnog kupa, pomrsio planove mnogima i pokazao da sa skromnim timom može da se igra ozbiljan fudbal. Slaviša Stojanović ostaje ono što je uvek bio – trenerski zanatlija. Majstor da sklepa mašinu koja radi, bruji, iznenađuje. Samo što ponekad, baš kad treba da vozi u šampionskom krugu – otkaže neki deo, a u Kopru na rezervne delove svakako nije mogao da računa.

Za nekoga ko je prošao put od osvajanja šampionske titule sa Crvenom zvezdom, preko vođenja reprezentacije Slovenije, pa sve do angažmana u Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima – ovo finale sa Koprom nije poraz, već još jedan dokaz njegove otpornosti. Slaviša Stojanović možda nikada neće biti trenerska zvezda prve klase, ali ostaje simbol jedne retke trenerske vrste: onih koji ne traže gotov proizvod, već sami uzmu čekić i zavrnu rukave.

Iako je večeras ostao bez pehara, fudbalska javnost u Sloveniji – a verovatno i šire – ponovo zna da postoji jedan čovek koji ume da sklepa tim gde ga niko ne vidi. Nije mnogo, ali u vremenu hiperprodukcije taktike i fudbalske filozofije, možda je to zapravo – najviše.