Spaleti o razmaženosti novih generacija: Maradona se valjao u močvari, a današnja deca se tuširaju toplom vodom

U maju na podijumu. Pre neki dan u svečarkosm ambijentu. I sinoć na gala ceremoniji. Dočekao je Lučano Spaleti da bude deo visokog društva. Često nipodaštavan, dok je vodio Romu i Inter, ovu 2023. pamtiće kao najuspešniju u karijeri.

Najpre zato što je vodio Napoli do trona, pa Italiju do Evropskog prvenstva, zvog čega se u ponedeljak našao u Milanu na proglašenju laureata najboljih pojedinaca u Seriji A za minulu sezonu. Jasno je da je priznanje zaslužio kao strateg aktuelnog šampiona (u međuvremenu ga napustio), ali je isto tako jasno da je u nimalo jednostavnim okolnostima priveo kraju trku za plasman na EURO.

Ne samo zbog rezultata, iskusni strateg je i zbog životnog iskustva u prilici da prenosi znanje. Pre svega generacijama koje dolaze, pa je njegovo obraćanje javnosti poučno.

„Za nekoga kao što sam ja, koji je oduvek stopirao, bilo je lepo naći se u prvoj klasi“, slikovito je Spaleti komentarisao žreb koji je Azure ubacio u jednu od najzahtevnijih grupa, sa Španijom, Hrvatskom i Albanijom. „Moramo da znamo da smo bili u četvrtom šeširu, bili smo ponizni, znali da ima dosta timova ispred nas, ali to ne oduzima svest i ponos da smo Italija, sposobna da se takmiči sa svima. Znali smo postoji mogućnost da dobijemo jake rivale, nažalost to se upravo dogodilo. Jedini način da se prođemo grupu jeste da sve mečevi odigramo na najvišem nivou. Mada, ni Španija, Albanija i Hrvatska neće biti prezadovoljne, s obzirom na to da su izvukle Italiju. Zavisi samo od nas, baš kao što sam pred meč sa Ukrajinom rekao momcima: „Postoje mnoge stvari koje su me spolja plašile, a pošto sam se suočio sa njima, uzbuđuju me“.

Italija će u Nemačkoj braniti naslov osvojen na Vembliju, leta 2021. kad je spretnije pucala penala od Engleske.

„Ne postavljam granice, zavisi od toga koliko uspemo da se unapredimo. Imamo dosta mladih igrača koji mogu da rastu, poput Skalvinija, Udogija, Skamake, napred su Retegi, Raspadori, Ken, Imobile... Raspadori je, na primer, fantastičan momak, ne odustaje ni na treninzima, ni u pripremama za neki od ispita na fakultetu. Dozvolite da kažem da je Kjeza jedan od igrača koje krasi retka lepota iluzionističkog fudbala. Takvi nude rešenja koja ne postoje ni u mojim šemama. Kvaliteti talentovanih igrača su superiorniji od instrukcija koje trener može da im uputi.“

Nije bilo jednostavno Spaletiju kad je nasledio Roberta Mančinija. Kako zbog načina rastanka bivšeg selektora i čelnika FS Italije, tako i ne baš preciznim vidikom ka Nemačkoj. Na kraju je uspeo.

„Uradili smo sjajan posao i zajedno ćemo nastaviti. Verujem u strast igrača i talente koji rastu, zato nijednu prepreku ne posmatramo nepremostivom. Voleo bih da reprezentacija razmišlja kao klub, ali za to je potrebna maksimalna saradnja klubova. Hteo bih da u narednim mesecima bude kratkih okupljanja, pre i posle marta, kako bi momci provodili vreme zajedno mogu da budu zajedno jedni sa drugima, sa mnom i članovima stručnog štaba. Siguran sam da će to biti moguće. Svima nam je stalo do reprezentacije“.

ŠTA JE RAZLIKA IZMEĐU PRAVOG I PRIVIDNOG MUŠKARCA?

Sa kolegama Silvinjom, Dalićem i De la Fuenteom posle žreba grupa za EP (© Reuters)

Mada, vremena su se promenila i akcenat je više na klupskom fudbalu, ali i tamo nije sve potaman, te Spaleti ukazuje na greške u koracima zbog kojih trpe svi, pa i Italijani.

„Nema tehnike bez taktike, i obrnuto. Nakad kruti trenerski kalupi oduzimaju zadovoljstvo fudbalerima koje proističe izu mašte, jer bi inače tragali za rešenjima koja nisu unapred postavljena. U omladinskom pogonu se dosta pažnje posvećuje razvoju, ali smatram da se baš u toj dobi talenat može tražiti. Neka se deca igraju sa loptom, nema potrebe da treneri kopiraju moje ili šeme drugih kolega. Moramo da pazimo da ne sravnimo svu decu na isti nivo, jer ćemo im tako oduzeti kreativnost. Logično je da u tinejdžerskom dobu oscilira, ali ga zato formirajte, nemojte ga odbaciti. Uloga instruktora je fundamentalna i mora se pojačati“.

Italijani podsećaju da je su svojevremeno kreirali najboljih 11 iz čak devet italijanskih klubova, a da je sad situacija drugačija.

„Mogu da biram igrače sa bilo kog mesta u svetu, ali me najviše brine što su malo gde naši igrači starteri. Ne tražim izgovore, ne koristim to kao alibi, ali nije dobro da se italijanski talenti koji se pojave tokom prolećnog dela šampionatu potom šalju na pozajmice u niže lige ili da sede na klupama. Pozvao bih klubove da ih pošalju da iskuse inostrane lige i da se naviknu na pritisak, jurnjavu za rezultatima. Svet se menja i tu nam nostalgija ne pomaže. Fudbal je globalizovan i moramo maksimalno da iskoristimo pozitivne efekte. Tužno je kad vidim decu koja nemaju talenta ili, ali postoji nešto gorče i nepodnošljivije od toga da nemate talenta ili sreće, a to je da ih imate oboje, a ne znate da ih prepoznate i cenite. Za mene to čini razliku između pravog muškarca i prividnog muškarca. Uvek govorim svojim igračima da misle da na tribinama ima ljudi koji su vredno radili ceo život, trudili se na svakom polju kako bi napredovali i koji očekuju isto od ljudi koje vide na stadionu. Pritom im poklanju srce i emociju. Očekuju najmanje posvećenost. Zašto svi vole Janika Sinera? Zarto što u njegovoj igri i njegovim rezultatima vide sate utrošene da bi sebeo učinio boljim“.

Spaleti će u martu proslaviti 65. rođendan. Planeta, a kamoli fudbal su se više puta promenili tokom njegove igračke, ka posebno trenerske karijere.

„Igrači su se sigurno promenili, postali su svestrani sportisti. Istovremeno, promenili su se i treneri, menadžeri, predsednici i vlasnici. Nažalost, u Italiji se ne menja mentalitet, posebno u pogledu kulture poraza. Nastavljamo da rezonujemo kao da svako uvek može ili mora da pobedi. Masakr onih koji izgube je običaj koji se proširio čak i na prvenstva omladinaca, negativno utiče na razvoj talenata“.

A nije baš i da pomažu mobilni telefoni, društvene mreže, uslovi drugačiji nego pre.

„Mladi fudbaleri su manje gladni. Skoro sve im je obezbeđeno. Treniraju na savršenim terenima, sa sintetičkom travom, tuširaju se toplom vodom. A Dijego Maradona se, kažu nam snimci, valjao sa loptom po poljima koja su ličila na močvare. Postojala je patnja, umor, urođena kultura izazova i poboljšanja sopstvene ličnosti. Odeća je posle treninga morala da se opere, jer je bila baš prljava. Današnja deca zabadaju nos u svaku banalnost. Očekuju da sve bude na mestu, deluje mi da nisu spremna da se žrtvuju. Hoće sve i odmah, a čim nije tako viču: „Nisam ja kriv“. U svakom trenutku obrazovanja, u lancu roditelj-učitelj-trener postoji potreba za nekim ko im pomaže da razlikuju stvarni svet od virtuelnog. To je način da ih zaštitimo i ohrabrimo. Potreban im je slatki autoritet. Prvi put kada sam ušao u svlačionicu reprezentacije, naterao sam momke da ustanu i zajedno smo otpevali italijansku himnu, a sada smo definisali i krik podstreka i motivacije da nam je potrebno da se osećamo ujedinjeni i bliski“.

Na ovom mestu Lučano Spaleti oseća potrebu da pojasni šta znači sve češće korišćen termin „fudbal je jednostavna igra“.

„Jednostavan fudbal je za one koji su zadovoljni standardima, za one koji misle da je teren 105 puta 68 metara. Fudbal postaje složeniji i daleko prevazilazi granice tih 7.140 kvadratnih metara. Samo na taj način možemo da razumemo ogromne mogućnosti izazova i varijabli uključenih u utakmicu. U fudbalu postoje oni koji mogu da ga pojednostave i oni koji ne mogu. Kad veliki talenti igraju onda izgleda jednostavno, a to zapravo znači da oni čine da se igra razvija na višem nivo. Pogled je obično usmeren na onog koji vodi loptu, ali šta je sa preostaloom desetoricom? Kako se kreću, kako se stavljaju na raspolaganje za nastavakj akcije? E, tu se primećuje ruka trneera. Da je jednostavno kako kažu, zašto bi klubovim plaćali milione trenerima? Fudbal je mešavina genijalne improvizacije u organizovanom sistemu. Ideja igre i timskog rada koji po strukturi olakšava i unapređuje individualni talenat“.

RAĐAMO SE SA JEDNIM KRILOM, DRUGO SAM NAŠAO U NAPULJU I SAD LETIM

Oduševljenje u Napulju (© Reuters)

Sad već ode selektor na teren filozifije. Nego, da ga vratimo tamo gde se svi razumemo, gde vladaju emocije. U Napulj, kome je posle 33 godine podario skudeto.

„Ostavio sam svoje srce u Napulju. Naklonost i ljubav koju sam razmenio sa tim gradom je nezamisliva. To mi je dalo, po prvi u trenerskoj karijeri, jedinstvenu emociju da se osećam kao deo zajednice. U Napulju sam bio srećan, jer sam iz prve ruke video sreću Napolitanaca i mojih igrača. Jedna od najboljih stvari koja mi se mogla desiti u životu. To je bio moj životni univerzitet. Napoli i ja smo razmišljali o odlasku na isto mesto, na isto putovanje, više od tri decenije godina. Na svet dolazimo samo sa jednim krilom, a ne možemo visoko da letimo ako ne nađemo ono koje nas upotpunjuje. Napoli je bio moje drugo krilo“.

Sad je to možda i patetika, ali bez nje se u Italiji ne može. Ponekad je i poželjna, posebno kad se zapodene priča o reprezentaciji.

„Voleo bih da je svi svojatamo, da je zavole svi Italijani. Za mene je dres reprezentacije najviši nivo koji može da postoji u sportu, ujedno i onaj koji je najbliži uličnom fudbalu. Kada smo kao deca morali da igramo protiv vršnjaka iz komšiluka, svim bićem smo se nadali da ćemo biti „odabrani“ i postati heroji komšiluka. Kraj sebe ću želeti momke koji sa mnom dele istu strast, koji znaju istoriju ove reprezentacije napamet, pokazujući mi da žele da je i sami kreiraju. Moramo da vratimo Italiji ono dobro koje joj je potrebno. Obradovati celu zemlju, ujediniti i zaboraviti ono što nas razdvaja. Plavi dres se prvo mora poželeti, a zatim poštovati kao svetinja“, dodao je Lučano Spaleti.

I – tačka.