Spoj iskustva i fizike: Nade Slovaka u rukama trojice asova

Slovacima su trebale gotovo dve decenije da izađu iz senke svoje sabraće Čeha, od kojih su se razdvojili na Novu godinu 1993. A nije oduvek bilo tako...

Stariji ljubitelji fudbala sigurno pamte sjajnu generaciju Čehoslovačke koja je 1976. u Beogradu osvojila titulu prvaka Evrope pobedom nad Zapadnom Nemačkom, aktuelnim šampionom sveta. Iako je ekipa koju je selektirao Vaclav Ježek ostala upamćena po bravurama golmana Iva Viktora i legendarnom penalu za trijumf Antonjina Panenke - obojica su Česi - okosnicu tima činili su Slovaci, mahom iz bratislavskog Slovana: kapiten Anton Ondruš, njegove kolege iz odbrane Jan Pivarnik i Jozef Čapković, napadači Marijan Masni i Jan Švehlik, te vezisti Spartaka iz Trnave Karol Dobijaš i Lokomotive iz Košica Jozef Moder.

Međutim, nedugo zatim slovački klupski fudbal počeo je da stagnira, a češki da napreduje. Tako je zapadni deo nekadašnjeg ČSSR-a po raspadu zajedničke države iznedrio plejadu vrhunskih fudbalera poput Pavela Nedveda, Patrika Bergera, Karela Poborskog, Radeka Bejbla, Jana Kolera, a potom i Petra Čeha i Tomaša Rosickog, da ne nabrajamo dalje. Istovremeno, u Slovačkoj su se sporadično pojavljivali biseri kao što je bio tragično preminuli Peter Dubovski ili Martin Škrtel, i tek kada je stasao aktuelni kapiten Marek Hamšik Sokolovi su kročili na veliku scenu.

Mundijal u Južnoafričkoj Republici 2010. bio im je prvo međunarodno takmičenje od osamostaljenja i nisu razočarali - ispali su u osmini finala, u koju ih je uvela pobeda nad tadašnjim braniocem titule Italijom u poslednjem kolu grupne faze. Četvorica momaka iz te generacije (Marek Hamšik, Peter Pekarik, Juraj Kucka i Vladimir Vajs) i sada su nezamenljivi članovi reprezentacije, ali ostatak tima, s izuzetkom štopera Intera Milana Škrinjara čine igrači osrednjeg fudbalskog znanja čiji manjak nadomeštavaju fizičkom spremom i upornošću svojstvenima školi iz koje dolaze. Toga je svestan i selektor Štefan Tarkovič, nekadašnji trener Košica, Tatrana i Žiline čije je imenovanje umesto smenjenog Čeha Pavela Hapala neposredno uoči finala baraža za EURO 2020 sa Severnom Irskom mnoge iznenadilo. Ipak, čovek koji je pet godina bio najbliži saradnik Jana Kozaka koji je uspeo da odvede Slovačku na prethodni Šampionat Evrope nije ni pokušao da po svaku cenu otkrije "rupu na saksiji" - oslonio se na momke sa iskustvom igranja na velikim turnirima i nije pogrešio. Istina, njegovi izabranici i taj meč u Belfastu, ali i onaj pre njega protiv Republike Irske u Bratislavi dobili su tek posle produžetaka, mada je i to jasan pokazatelj njihove mentalne snage.

Iako su Slovaci u kvalifikacionoj Grupi E vodili vrlo neizvesnu borbu sa Velsom i Mađarskom za drugu kartu koja garantuje put na kontinentalnu smotru, bod zaostatka u odnosu na Zmajeve odredio je putnika uz Hrvatsku na Evropsko prvenstvo.

Izabranici Štefana Tarkoviča priliku da ranije osiguraju mesto na aktuelnom turniru nisu iskoristili na svom terenu protiv Velsa osvojivši samo bod (1:1), a posle poraza od Hrvatske u Rijeci (1:3) bilo je jasno da će šansu definitivno morati da traže kroz baraž. Zahvaljujući prvom mestu u Grupi C Lige nacija Slovaci su dobili priliku za popravni, a prvu od dve prepreke predstavljala je Republika Irska. Pobedom nakon penala zakazano je finale protiv još jedne ostrvske selekcije, a i susret sa Severnom Irskom posle 90 minuta nije doneo pobednika te je odluka pala u produžecima golom Mihala Durisa.

Ko uz Levu, portugalski šarmer ili šarena laža i startnih 11 u magli: Nikako da stvari budu cr(ve)no na belo

Uspeh na prvom koraku, uprkos činjenici da je dobio zadatak da vadi kestenje iz vatre, predstavlajo je idealan početak za selektora Tarkoviča koji od oktobra prethodne godine i nije imao previše vremenada radi na davanju ličnog pečata timu. Ipak, Slovaci su se u prethodnim mesecima, kroz utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo i prijateljske susrete, prezentovali kao čvrsta ekipa.

Ulogu stuba defanzive preuzeo je već pominjani Škrinjar, dok su konci veznog reda godinama unazad u rukama Kucke, takođe, uprkos godinama, neizostavni deo startne postave je i Marek Hamšik, arhitekta igre Slovaka.  

Drugi uzastopni plasman na Evro prilika je da Slovaci uspostave kontinuitet na međunarodnoj sceni, međutim, za prolazak grupe biće im potrebno mnogo sreće i znanja, a sve oči uprte su u pomenutog Hamšika. Navijači Napolija, kluba u kojem je 33-godišnji Marekjaro upisao rekordnih 520 nastupa smatraju ga polubogom (bog je jedan jedini, pokojni Dijego Maradona) zbog lucidnosti, snalažljivosti i efikasnosti. Činjenica je da mu je po odlasku iz Napulja karijera u silaznoj putanji i pokušava da je oživi u Geteborgu, ali na EURO dolazi sa tek zalečenom povredom lista leve noge. No, rekorder po broju utakmica i postignutih golova za državni tim (126/26) i tako rovit može jednim potezom da reši utakmicu, bilo pogotkom, bilo ubacivanjem lopte iz prekida, a u tim situacijama rmpalije u belo-plavom su veoma opasne.

Prva prepreka Slovacima biće Poljaci u susretu zakazanom za 14. jun, dok će drugi izazov predstavljati utakmica sa Švedskom četiri dana kasnije. Poslednji, ujedno i najreži rival u Grupi E biće im Španija, a susret će biti odigran 23. juna.