Srbija je godinama čekala Paunovića, red je da vidimo koliko ga je zaista želela (ANKETA)

Veljko Paunović je već sedeo na klupi Srbije u takmičarskom meču na domaćem terenu. Bilo je to u novembru prošle godine protiv Letonije u Leskovcu, u poslednjem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Problem je samo što je tada sve već bilo gotovo. Srbija nije imala nikakvu šansu da ode na Mundijal i ta utakmica je, koliko god se vodila kao kvalifikaciona, u suštini bila takmičarska samo na papiru. U martu je usledila prijateljska utakmica protiv Saudijske Arabije u Bačkoj Topoli. Zato će duel sa Grčkom (četvrtak, 20.45) imati sasvim drugačiju težinu.

Prvo kolo A divizije Lige nacija, početak nove takmičarske priče i, praktično, prvi pravi meč Veljka Paunovića pred domaćom publikom u kojem bodovi imaju punu težinu. Uz to, Srbija ulazi u grupu u kojoj se Holandija i Nemačka nameću kao najveći kandidati za prva dva mesta, pa bi borba za treću poziciju mogla da bude ono što će odrediti čitavu jesen. Paunović je već na konferenciji za medije govorio koliko će reprezentaciji značiti podrška sa tribina. I upravo zbog toga nameće se jedno zanimljivo pitanje. Koliko će ljudi doći da podrži čoveka koji je pre više od jedne decenije Srbiju odveo do titule prvaka sveta za igrače do 20 godina, koji je godinama u javnosti figurirao kao jedan od najpoželjnijih kandidata za klupu A reprezentacije i koji je sada konačno dobio priliku da je vodi?

Istorija samostalne Srbije pokazuje da prvi pravi izlazak selektora pred domaću publiku ume da bude veoma različit. Nekada je Marakana bila skoro polupuna, nekada su tribine zjapile prazne, nekada je veliki rival napunio stadion više nego sama reprezentacija, a nekada se igralo i bez ijednog navijača zbog kazne ili epidemije. Zato vredi vratiti film sve do 2006. godine.

©MN Press (Havijer Klemente kao selektor Srbije 2006. godine)

Prvi je bio Havijer Klemente. Drugog septembra 2006. godine Srbija je protiv Azerbejdžana odigrala prvu takmičarsku utakmicu u istoriji kao samostalna država i ujedno prvi meč na domaćem terenu. Petnaestak dana ranije nova reprezentacija debitovala je pobedom 3:1 protiv Češke u prijateljskom susretu u gostima, ali je utakmica na Marakani predstavljala pravi početak jednog novog ciklusa. Na tribinama se okupilo 27.500 gledalaca. Srbija je slavila 1:0 i otvorila kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2008. godine. Bio je to broj gledalaca koji nijedan naredni selektor dugo nije uspeo da nadmaši na svom prvom takmičarskom meču pred domaćom publikom.

Miroslav Đukić nikada nije ni dobio takvu priliku. Reprezentaciju je vodio od februara do juna 2008. godine, ali isključivo na prijateljskim utakmicama, pa je njegova kratka epizoda završena pre nego što je Srbija ušla u sledeći kvalifikacioni ciklus.

©MN Press

A onda je stigao Radomir Antić. Šestog septembra 2008. godine Srbija je na Marakani dočekala Farska Ostrva u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Rezultat je bio očekivan, 2:0 za domaćina, ali odziv publike nije bio naročito veliki. Na tribinama je bilo svega 9.615 gledalaca. Teško je tada bilo naslutiti da će upravo iz tog početka nastati jedan od najlepših ciklusa reprezentacije Srbije. Antić je kasnije odveo Orlove direktno na Mundijal 2010, a interesovanje publike raslo je zajedno sa rezultatima i atmosferom koja se stvarala oko tima.

©MN Press (Vladimir Petrović Pižon i Tomislav Karadžić)

Dve godine kasnije slika je bila potpuno drugačija. Vladimir Petrović Pižon prvi takmičarski meč kod kuće kao selektor imao je 8. oktobra 2010. godine protiv Estonije na stadionu Partizana. Došlo je 12.000 gledalaca. Otišli su kući posle jednog od najneprijatnijih poraza u novijoj istoriji reprezentacije. Estonija je pobedila 3:1. Poraz je bio još bolniji kada se pogleda šta se dogodilo do kraja kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2012. godine. Estonci su završili ispred Srbije u grupi i stigli do baraža, gde ih je Republika Irska prilično lako zaustavila.

©MN Press (Siniša Mihajlović i Vladimir Stojković)

Sledeći veliki početak dogodio se u Novom Sadu. Siniša Mihajlović je 11. septembra 2012. godine protiv Velsa imao svoj prvi takmičarski meč pred domaćom publikom. Karađorđe je bio praktično ispunjen do poslednjeg mesta, a zvanično je utakmicu gledalo 10.660 ljudi. Srbija je pobedila čak 6:1. Bio je to jedan od onih mečeva posle kojih sve deluje moguće. Vels je imao Gereta Bejla i ozbiljnu generaciju, ali je Srbija odigrala spektakularno. Euforija ipak nije dugo trajala. Već sledećeg meseca Belgija je pred 21.650 ljudi slavila na Marakani sa 3:0, a Srbija na kraju nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo u Brazilu.

©MN Press (Dik Advokat)

Potom je došao Dik Advokat. Njegov prvi takmičarski meč na domaćem terenu dogodio se 14. oktobra 2014. godine, pred oko 25.000 gledalaca. Bio je to čuveni meč Srbije i Albanije na stadionu Partizana koji nikada nije normalno završen. Dron sa zastavom iznad terena, prekid, incidenti i kasnija administrativna bitka potpuno su zasenili fudbal i praktično postali simbol jednog kvalifikacionog ciklusa koji je Srbiji doneo više haosa nego sportskog uspeha.

©MN Press (Radovan Ćurčić kao selektor Srbije)

Posle Advokata reprezentaciju je preuzeo Radovan Ćurčić, ali ni njegov prvi kvalifikacioni meč kod kuće nije mogao da posluži kao pokazatelj interesovanja publike. Srbija je 4. septembra 2015. godine u Novom Sadu savladala Jermeniju 2:0, ali se igralo bez gledalaca zbog kazne. Zato je prvi Ćurčićev takmičarski meč pred publikom zapravo bio duel sa Portugalom 11. oktobra iste godine. Na stadionu Partizana bilo je samo 7.485 gledalaca. Srbija je izgubila 2:1, mada je tada već odavno bilo jasno da od plasmana na Evropsko prvenstvo 2016. nema ništa. Ćurčić je posle toga vodio reprezentaciju još samo na tri prijateljska susreta, pa je duel sa Portugalcima ostao njegova jedina takmičarska utakmica na domaćem terenu pred navijačima.

©MN Press

Dolazak Slavoljuba Muslina godinu dana kasnije doneo je novi početak. Srbija je 6. septembra 2016. godine na Marakani dočekala Republiku Irsku u prvom kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Rusiji. Na tribinama je bilo 7.896 gledalaca. Utakmica je odigrana po ogromnom pljusku, teren je izgledao veoma loše, a završeno je 2:2. Ništa tog dana nije naročito mirisalo na početak velikog uspeha, ali je upravo iz te kišne beogradske večeri nastao prvi uspešan kvalifikacioni ciklus Srbije posle osam godina. Muslin je ekipu odveo direktno na Mundijal 2018, iako na kraju nepravedno nije dobio priliku da je tamo i vodi.

©MN Press (Mladen Krstajić)

Njegov naslednik Mladen Krstajić predstavlja potpuno specifičan slučaj. Krstajić je reprezentaciju prethodno vodio na prijateljskim utakmicama, zatim i na Svetskom prvenstvu u Rusiji, pa je tek posle Mundijala dočekao prvu takmičarsku utakmicu na domaćem terenu. Srbija je 10. septembra 2018. godine protiv Rumunije igrala 2:2 na stadionu Partizana, pred 15.496 gledalaca, u C diviziji novoformirane Lige nacija.

©MN Press

Godinu dana kasnije stigao je Ljubiša Tumbaković i sa njim apsolutni rekord među selektorima iz ovog perioda. Sedmog septembra 2019. godine Srbija je na stadionu Crvene zvezde dočekala Portugal u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Na tribinama je bilo 39.839 gledalaca. Naravno, teško je tu brojku posmatrati isključivo kao meru vere u novog selektora. Sa druge strane terena bio je Kristijano Ronaldo, jedan od najpopularnijih fudbalera svih vremena, pa je jasno da je ogroman broj ljudi došao upravo da vidi Portugalca uživo. Srbija je izgubila 4:2.

©MN Press (Dragan Stojković Piksi i Goran Đorović)

A onda je nastupio Korona period koji je potpuno promenio odnos fudbala i tribina. Dragan Stojković Piksi debitovao je u takmičarskoj utakmici na domaćem terenu 24. marta 2021. godine protiv Republike Irske. Srbija je pobedila 3:2. Gledalaca nije bilo. Razlog nije bila kazna, niti nezainteresovanost, već pandemija koronavirusa i tadašnja zabrana prisustva publike.

Zato se kao Piksijev pravi prvi kvalifikacioni susret pred navijačima može uzeti utakmica protiv Luksemburga 4. septembra iste godine. Srbija je slavila 4:1, a na Marakani je bilo 10.078 gledalaca. Kapacitet stadiona zbog epidemioloških mera jeste bio ograničen na 50 odsto, ali ni dostupna polovina stadiona nije bila ni približno popunjena. Ipak, baš kao u Muslinovom slučaju, relativno skroman početni odziv publike nije sprečio stvaranje uspešnog ciklusa. Piksi je samo dva meseca kasnije u Lisabonu odveo Srbiju direktno na Svetsko prvenstvo u Kataru.

©MN Press (Veljko Paunović)

Sada je red na Veljka Paunovića. I njegov slučaj je drugačiji od gotovo svih prethodnih. On ne dolazi kao anonimni stranac, niti kao čovek koga javnost tek treba da upozna. Ne dolazi ni kao privremeno rešenje kojem će navijači tek meriti svaki potez. Paunović ima jedan kapital koji većina njegovih prethodnika nije imala. Mundijalito 2015.

Za mnoge navijače Srbije upravo je titula svetskog prvaka sa omladinskom reprezentacijom ostala jedan od najlepših trenutaka domaćeg fudbala u ovom veku. Generacija koju je Paunović vodio na Novom Zelandu napravila je rezultat koji je prevazišao sportsku svakodnevicu i zbog kog je njegovo ime godinama kasnije ostalo veoma visoko na listi želja kada god se otvaralo pitanje novog selektora A reprezentacije. Sada je konačno tu. Zato duel sa Grčkom neće biti zanimljiv samo zbog bodova. Biće zanimljiv i zbog tribina.

Klementea je 2006. godine dočekalo 27.500 ljudi. Antića manje od 10.000. Pižona 12.000. Mihajlovića nešto više od 10.000. Krstajića oko 15.500. Tumbakovića gotovo 40.000, ali uz Ronalda kao ogromnu dodatnu atrakciju. Piksija tek nešto više od 10.000 kada su se navijači posle pandemije vratili na tribine. Sada dolazi selektor kojeg je veliki deo javnosti godinama želeo. Dolazi utakmica koja za Srbiju ima stvarnu takmičarsku težinu. Dolazi protivnik koji nije ni atraktivan toliko da sam po sebi napuni stadion, niti dovoljno slab da bi se bodovi unapred upisali. I baš zato će broj ljudi na tribinama možda biti zanimljiviji pokazatelj nego ikada ranije.

Ako je Veljko Paunović zaista bio selektor kojeg je Srbija toliko dugo čekala, četvrtak uveče biće prva prilika da se to vidi tamo gde je jedino zaista merljivo, na tribinama.

Koliko će ljudi doći da vidi prvi pravi takmičarski meč Veljka Paunovića pred domaćom publikom?