Srce mora na pregled, od ove radosti može da se razboli: Najluđa fudbalska nacija ide na Mundijal

Srce ne može da bude jednako zdravo posle ove utakmice kao što je bilo pre nje. Nema tog lekara, nema tog aparata, nema te nauke koja može da objasni šta je večeras srce preživelo. Utakmica Škotska - Danska, ovo je bila kolektivna klinička slika nacije koja je otišla u delirijum, u ekstazu, u stanje između ponora i raja i sve to u nekoliko krvavih minuta sudijske nadoknade. Škotska je gubila. Škotska je stenjala. Škotska je gledala u provaliju još jedne propuštene generacije, a onda se desila jedna od najluđih nadoknada u fudbalu u 2025. godini.

Na semaforu je pisalo 2:2 i taj rezultat vodio je Dance na Svetsko prvenstvo, a onda 3:2 u 90+4 minutu i bomba Kirana Tirnija sa 21, 22 metra. Ovo što se desilo na Hempden Parku se ne dešava običnim narodima. Samo ludim, tvrdoglavim, neuništivim nacijama koje odbijaju da se predaju i kad im se sve raspada pod nogama, kao što se Škoti nisu predavali nikada u svojoj istoriji. Glazgov je večeras bio mesto gde su prestali da važe zakoni fizike. Krik radosti koji para kosmos desio se u šestom minutu nadoknade kada je za 4:2 sa pola terena pogodio Keni Meklin i savladao istrčalog Kaspera Šmajhela, kao da je neko na nebu odlučio da joj pokloni čudo koje je čekala 28 prokletih godina.

A Hempden Park je u tom trenutku postao nešto što se ne može opisati, samo preživeti. Ljudi su se hvatali za glavu, za srce, za prvi deo kiseonika koji osete. Većina je plakala od radosti, kao da im je telo otkazalo poslušnost, a duša eksplodirala. Deca u naručju roditelja, starci koji su čekali skoro tri decenije da opet vide ovo, prijatelji koji se grle i urlaju kao da im se čitav život resetovao u tom trenutku. Na tribinama je vladao haos. Na travi su junaci.

Zašto baš večeras? Zašto baš ovako? A odgovor je jednostavan: zato što je Škotska. Zato što tako voli. Zato što tako pati. Zato što tako slavi i zašto što je najluđa fudbalska nacija u Evropi. Zato što iskreno voli fudbal, a ne samo da pobeđuje. Zato što je nacionalni stadion isuunjavalo 50.000 navijača i kada su igrali protiv San Marina, Andore, Gibraltara, a ne samo kada treba da se plasira na veliko takmičenje. Zato što je to zemlja koja ima nacionalni ponos i nijednog trenutka niko ko je došao na stadion ne pomišlja da je tikva bez korena.

Ako večeras neko treba kod kardiologa, to je čitava Škotska i svi izvan Škotske koji su navijali za nju. Srce ne može da bude jednako zdravo posle ove utakmice kao što je bilo pre nje.

A, o samim dešavanjima tokom 90 minuta fudbala šta se može napisati da dovoljno dočara ono što je ona proizvela. Najneverovatnije je to što je samo ono viđeno u nadoknadi bila kao utakmica za sebe, a ono što se dešavalo do tog momenta jedno drugo poglavlje iste knjige. Baš to, knjiga, moći će da se napiše o ovoj utakmici iz ugla škotskih navijača. Ovo je bilo najduže sportsko veče u novijioj istoriji sporta u ovoj zemlji. Jeste Škotska igrala Evropsko prvenstvo 2021. godine, kada se prvi put posle 23 godine plasirala na veliko takmičenje, ali je tada Srbiju pobedila na praznoj Marakani u Korona uslovima, a takvi uslovi ipak nisu za poređenje sa onim što se večeras igralo.

Tri minuta. Toliko je trebalo da se Škotska oslobodi svih strahova, svih decenija neispunjenih nada, svih onih večeri kada je kiša padala i utapala snove o plasmanu na Svetsko prvenstvo. Ostrvska selekcija stajala je na pragu svoje najlepše stranice istorije još od 1998. od onog Mundijala u Francuskoj, kada su poslednji put učestvovali na najvećoj pozornici, pošto su od trećeg minuta vodili protiv Danske 1:0 u poslednjem kolu kvalifikacija na Hempden Parku u Glazgovu, u utakmici u kojoj joj je bila potrebna pobeda za direktan plasman u SAD, Kanadu i Meksiko.

Ben Doak zavrnuo je centaršut, lopta je ušla u šesnaesterac, a onda… Vreme se zaustavilo. Skot Mektomini, čovek koji je po vokaciji radnik, po srcu ratnik, a po ovom potezu pesnik, podigao se u vazduh kao da je ukrao trenutak iz mita. Visio je među oblacima, prkoseći gravitaciji, prkoseći logici, prkoseći svakom ko je ikada rekao da Škotska ne može da sanja veliko. Njegov udarac završio je u donjem levom uglu gola, precizno, nemilosrdno i elegantno. Čitav stadion eruptirao je kao da je oslobođen tereta dugogodišnjih razočaranja. Navijači su vrištali, skakali, grlili se, svesni da su možda upravo postali svedoci trenutka koji otvara vrata prvog škotskog Mundijala od Francuske 1998, a Mektomini je podsetio da je ovakav gol i dao proletos protiv Kaljarija u poslednjem kolu Serije A, kada je Napoli obezbedio titulu šampiona Italije.

Previše je prefrigana reprezentacija Danske, poslednji put je propustila veliko takmičenje još 2016. godine i bilo je jasno da je neće zaplašiti rano vođstvo domaćina praćeno neverovatnom podrškom sa tribina. Krejg Gordon je morao do kraja prvog poluvremena da odbrani rivalima tri velike šanse, a jednom je lopta čak i završila u njegovoj mreži, ali je prethodno igrač Danske napravio faul u napadu.

Rana faza drugog poluvremena donela je nove šanse za Dansku i nove intervencije 42-godišnjeg golmana. Endrju Robertson je kao najbolji škotski fudbaler u poslednjih 10 godina mogao da bude tragičar, budući da je na ivici kaznenog prostora oborio danskog igrača, što je arbitru Šimonu Marčinjaku bilo dovoljno da pokaže na penal. Siguran realizator bio je Rasmus Hejlund za 1:1 u 57. minutu.

Veštačko disanje Škotskoj davao je Džon Mekgin koji je izvukao pregršt faulova protivničkih igrača, a između ostalog i drugi žuti karton Rasmusa Kristensena u 62. minutu. Nadirali su Škoti, ali jalovo, sve do prekida u 78. minutu kada je igrač Hartsa Lorens Šenkland ćušnuo loptu u mrežu za 2:1. Hladan tuš i neverica nastali su samo tri minuta kasnije kada je Patrik Dorgu dao gol za 2:2 i naterao navijače Škotske na pomisao da ni ova noć neće odvesti potomke Vilijama Volasa na prvi Mundijal u 21. veku.

A, onda je došla nadoknada koja će se prepričavati decenijama... A sada… sada počinje ona priča koju nijedna kamera ne može do kraja da uhvati, a nijedna reč u potpunosti da opiše. Proslava.

Glazgov se pretvorio u veliki, razjareni, opijeni orkestar sreće. Ulice oko Hempdena biće preplavljene navijačima koji plutaju. Ljudi će pevati možda najlepšu himnu na svetu “Flower of Scotland” kao da se ponovo rađa nacija, kao da Vilijam Volas ponovo podiže bunu protiv engleskog kralja. Alkohol ćeove večeri imti ukus pobede, ukus oslobođenja, ukus nečega za šta su čekali 28 godina.

GRUPA C

Škotska - Danska 4:2
/Mektomini 3, Šenkland 78, Tirni 90+3, Meklin 90+8 - Hejlund 57, Dorgu 81/

Belorusija - Grčka 0:0