Srpska priča iz Atletika: Dril kod Čola i Toresa, fasciniranost Grizmanom i srdačnost Oblaka

Proredio se broj srpskih fudbalera u vrhunskim evropskim klubovima, jednostavnije je pobrojati gde ih ima, nego gde ih nema. Ne mogu u tu kategoriju da se svrstaju Aleksandar Pavlović (Bajern), Stefan Bajčetić (Liverpul) i Mile Svilar (Roma), jer odabrali su da predstavljaju druge zemlje ili ih čekaju. Lista je potanka i gotovo sve „otpada“ na Italiju – Strahinja Pavlović (Milan), Vanja Milinković Savić (Napoli), Dušan Vlahović i Filip Kostić (Juventus), pa još nekako da se doda u tu grupi Lazar Samardžić (Atalanta), mada istorijski gledano ekipa iz Bergama ne spada u creme della creme. I odskora treba uvrstiti Atletikovog štopera Aleksu Purića, dobio je prekomandu kod Dijega Simeonea.

Atletiko je zapazio Srbina u Galiciji i letos ga pozvao. Isprva ne u prvi tim, već u Atletiko Madrilenjo kod Fernanda Toresa. Ikona španskog fudbala je i okrenula broj Alekse Purića (22), dopalo mu se Partizanovo dete koje nikada nije debitovalo za klub iz Humske. Nekoliko meseci rada, povrede Hosea Marije Himenesa i Klemona Lenglea, i stigla je instrukcija – pojavi se na treninzima kod Čola. Došao je do klupe, sedeo je na njoj momak iz okoline Šapca protiv Atletik Bilbaa i Đirone. Toliko zasad, no posle praznika bi sve moglo da se promeni.

Jer, poslednjih meseci kod Alekse Purića sve ide po ubrzanom postupku. Do leta je bio u Segundi i borio se da savlada španski jezik, ali i da rapidno brže donosi odluke u španskom fudbalu, pošto u suprotnom tu za njega mesta ne bi bilo. Sada već ima iskustvo kako izgleda raditi na smenu sa Fernandom Toresom i Dijegom Simeoneom, koliko su Antoan Grizman i Hulijan Alvarez nezgodni, kako funkcioniše džinovski sistem poput Atletika. O svemu tome govorio je u novogodišnjem intervjuu za Mozzart Sport napravljenom u gradu na Savi, gde je u Savaciumu počeo fudbalski da se formira i stasava.

Neko je u Partizanu imao dobro oko kada je „kopao“ talente, oni koji su se nešto više u Humskoj pitali – nisu. Bez minuta u proj ekipi, preko Kipra, do španskog Ferola. Bio je to početak španske priče defanzivca visokog 196 centimetara i međustanica do Metropolitana.
„Otišao sam u Ferol i moj prvi trener nije govorio engleski, pa sam na početku imao mali problem. Dobro za mene bilo je što nekoliko igrača zna engleski, ali prvih mesec dana, dva ili tri nije lako išlo privikavanje. Ne samo zbog jezika, nego zbog brzine. Ritam je drugačiji. Igrao sam u Partizanu i kod nas imaš vremena da primiš loptu i razmisliš. Isto je bilo i kada sam prešao na Kipar, mogu da ga uporedim sa našom ligom, jer imaš vremena za sve. U Španiji ako nisi razmislio pre nego što ti lpta dođe, već si je izgubio. Odluke donosiš u momentu. Ako zakasniš, otišla je lopta, a i igrač. Tako je u 90 odsto situacija“, počeo je Aleksa Purić razgovor za Mozzart Sport.

AGENTI MI KAŽU DA ĆE ME ZVATI FERNANDO TORES, ČUJ MENE ĆE ZVATI FERNANDO TORES?!

Ferol se „spustio“ iz druge u treću ligu, bili ste pretposlednji i primili 64 gola, a opet stigao je poziv iz Madrida. Nešto su videli u tebi. Šta? I kako su tekli pregovori, ko te je zvao?
„Iako smo ispali, smatram da sam odigrao korektnu sezonu, čak dobro. Pričao sam sa nekoliko klubova iz druge španske lige i sve je išlo polako, takvi su Španci, tako je kod njih. Danas se dogovoriš za jednu stvar, pa za tri dana za drugu stvar. Lagani su i nema nikakve tenzije. U jednom trenutku me zovu agenti i kažu mi: „Zvaće te Fernando Tores na telefon, hoće da dođeš u Atletiko Madrid“. Odgovorim im: „Važi i nasmejem se“. Čuj mene će zvati Fernando Tores?! Ali, stvarno je tako bilo. Boga sam molio da me ne nazove na video poziv, budem li ga video – gotovo je, zavezaće se jezik. Nazvao me je na telefon i objasnio mi da me želi, da veruje da ću biti lider i da hoće sa drugom ekipom da napadne drugu ligu. Kada te nazove Fernando Tores, šta da mu kažeš? Pitao me je: „Jesi li spreman da dođeš?“ Kao iz topa sam odgovorio: „Spreman sam, šefe. Što se mene tiče odmah polećem“.  Sve je bilo vrlo jednostavno, nisam mogao da verujem. Uslove sam završio u roku od dva dana, ali sam imao problem, jer imao sam ugovor sa Ferolom. Bila je klauzula i spuštena je. Mislim da je bila 1.000.000 evra. Bio sam nestrpljiv, ušao sam u nervozu, ali se završilo kako treba. Plaćeno je koliko je bilo potrebno“.

Kako ti izgleda dan u Madridu, da li Atletiko Madrilenjo trenira tamo gde i prvi tim ili negde drugde?
„Trening imam uglavnom oko 11.00 ili 11.15, tako da sam sat i po pre treninga u svlačionici. Imamo i teretanu pre ili posle, nekada oporavak. Sve zavisi kako nam je dan isplaniran, pa retko završim pre 14.30 ili 15.00 sve obaveze. Ceo dan mi tu prođe, dok dođeš kući imaš vremena malo da odmoriš. Organizacija je neverovatna, sve je maksimalno utegnuto i profesionalno. Kada sam sa drugom ekipom, onda sam u Alkaliji, to je naselje izvan grada, a prvi tim ima drugi sportski centar. Prvi tim je na drugom kraju grada, tako da kada treba da idem sa njima da radim, razmišljam samo da mi je da stignem. U Madridu je gužva 24/7, a ja sam stan našao blizu mesta gde trenira druga ekipa i kada treba sa prvom da radim, zaglavim se. Sigurno mi treba sta ili sat i po da stignem“.

FASCINANTAN JE KARAKTER FERNANDA TORESA, IZNENADIO ME JE U TRENERSKOM I LJUDSKOM SMISLU

Kakav je Fernando Tores za sadanju, kakav je demonstrator?
„Fernando Tores me je iznenadio i kao trener i kao čovek. On je legenda, ali je skroz priseban i skroman. Da neko dođe i prati treninge, a da ne zna ko je Fernando Tores, rekao bi da je to mlad trener koji tek počinje, hoće da napreduje i uči. Ne bi imao predstavu kakva je to veličina u svetu fudbala, jer on nikada nije pomenuo šta je radio u Liverpulu, kako je dao neki gol. U stručnom štabu ima jedno 15 ljudi, dva trenera za sve – prekide, teretanu, oporavak, video analizu... Vidi se da je željan, da hoće da napreduje. Ima kvalitet da postane ozbiljan trener“, priča Aleksa Purić i objašnjava kakav odnos El Ninjo ima prema igračima u Atletiko Madrilenju:
„Kada radimo završnicu, ne drži se po strani. Uzme loptu, šutne je i pogodi gde treba. I kaže: „Ajmo sad vi“. Čovek je majstor, pristupačan je igračima, a voljan je i da sasluša pomoćnike, uvažava njihovo mišljenje. Sa nekime sam skoro pričao, ne mogu tačno da se setim sa kim, ali je fascinantno da budeš na top nivou i jednaku želju imaš da radiš sa decom i mladim igračima. Kada se pogledaju njegov karakter i mentalitet, verovatno je zbog njih bio to što jeste“.

Kako su ti protekli sati nakon što ti je saopšteno prvi put da ćeš biti u grupi igrača koja konkuriše za utakmicu prvog tima Atletiko Madrida?
„Prvi put sam trenirao kada je bila reprezentativna pauza, posle toga sam pozvan za utakmicu sa Interom. Uveče ti jave da si sutra sa prvim timom i da ćeš verovatno ići. Nema spavanja tu noć, ne možeš da se odmoriš. Samo razmišljaš šta ćeš, kako ćeš i kako će odreagovati stariji igrači. Na kraju sam se baš oduševio“.

KADA DIJEGO SIMEONE UĐE U SVLAČIONICU, VIDI SE VELIKO POŠTOVANJE, SVI ĆUTE I SAMO SLUŠAJU

I, kako je u prvom timu, kako je raditi sa Čolom?
„Prelazak iz drugog u prvi tim je kao nebo i zemlja, Atletiko je u top deset klubova na svetu. Pogledaš kakva su to imena, kakvi su to igrači, i ne možeš da veruješ da si sa njima. Hulijan Alvarez, Antoan Grizman, Koke... Nema prostora za greške i ne praštaju se greške kod Čola Simeonea. Moraš da budeš na maksimumu svaki dan da bi to što radiš imalo smisla. I da ne bi imao problem. Čolo sve vidi, ako ne odradiš maksimalno – odmah prekida to što se radi i saspe ti ulice šta ne valja. Pozove te, pričate jedan na jedan i svašta kaže. Ćutiš i nastavljaš dalje da radiš“.

Razlikuje li se njegov pristup na utakmicama u odnosu na treninge, i nastane li tajac momentalno kada uđe u svlačionicu?
„Još jedna stvar koja mi je neverovatna je ta da je Čolo trener Atletika već 15 godina i proistupa sa istim žarom i energijom kao prvog dana, možda i većom. Sada protiv Đirone samo što nije ušao na teren da ukliza, ušao bi i uzeo loptu. Pojeo bi je! Takav je, to je on, takvih stvari ima na svakoj utakmici. Atletiko je njegovo ogledalo, prvi uslov da kod njega igraš je da pogineš za svaku loptu. Imam 22 godine, a on je 15 godina trener prvog tima Atletika. I posle toliko vremena njemu je važna svaka sitnica. Kakav je na utakmicama, takav je i na treninzima. On se kida, on skače. Temperamentan je i strašna je pojava. Kada uđe, to je poštovanje. Kada se radi – radi se. I niko ne priča, samo slušaš“.

Dakle, hijerarhija je u Atletiku jasna. Dijego Simeone, pa Koke. Kapiten je numero due.
„Takva je pojava i Koke. Odigrao je prkeo 700 utakmica za Atletiko, što se kaže ceo život je kapiten. Kako on kaže ostalima, tako će i da bude. Svi moramo da slušamo. Isto je i kada nam priča Oblak ili neko drugi od starijih koji su godinama tu. Nema da se neko za nešto pobuni. Dolaziš na prvi trening, vidiš Grizmana i vidiš da je majstor. Ko zna da li je on uopšte i znao za mene, verovatno nije ni znao ko sam, šta sam i kako se zovem. Ali, iznenadio me je, kako on, tako i ostali stariji igrači. Hoće da pomognu. Čolo je Argentinac, ima drugačiji naglasak i ne razumem ga uvek u potpunosti kada nešto kaže na španskom, ali oni priđu, ponove mi i objasne ono što nisam razumeo ili nisam bio siguran. Imao sam časove i mogu da kažem da sam naučio španski. Ne pričam ga perfektno, ali razumem . U Atletiku se priča španski i ko ga ne zna, teško mu je, kao Galageru. On na španskom zna da se nasmeje. Svi oni su velike zvezde, ali su i normalni ljudi“.

ĐULIJANO SE ČOLU OBRAĆA SA MISTER, ODNOS IM JE STROGO PROFESIONALAN

Postoji jedna zanimljiva relacija u Atlatiku: Dijego Simeone je trener sinu Đulijanu. Najmlađi od trojice ubedio je oca da mu je mesto uz njega – na Metropolitanu. Od početka leta dao je tri i namestio duplo više golova. Definitivno mu je tu mesto, nema ni govora o protekciji. Kakav odnos imaju pred svima vama?
„Odnos im je strogo profesionalan. Đulijano njega zove Mister, kao i svi mi, a Čolo se njemu obraća kao i svima ostalima. Čudno je, ali je tako. Od njega možda čak i više traži, burnije reaguje kada pogreši, nekada se prodere. Svi nekada pogreše, a on je dečko koji bi za svaku loptu poginuo, neverovatan je radnik. Zbog toga igra i zbog toga je tu gde jeste. Da ne igra dobro, Čolo bi ga odmah sklonio“.

Taman da se zapodene priča o konkurenciji na njegovoj poziciji, kad...
„Hoćeš da probaš tri leće? To nemaš tamo“, upitao je Aleksu konobar Deki, kratko razmišljanje i odluka da se ne igra vatrom, sasvim dovoljno je ono što ga je sačekalo kod kuće u provu, što mu je majka spremila:
„Nemoj slatko, sad ide merenje. Navlačiš me na propast, treba kaznu da platim“.

Pribegavaju li u Atletiko Madridu metodama kao u Mančester Sitiju?
„Španci su rigorozni po pitanju masti i ishrane. Stalno se vrše merenja, kazne su ozbiljne, ali prvo što će uraditi jeste da će te skloniti dok ne dovedeš težinu u red i dok ne očistiš organizam. Skroz normalno na tom nivou. Tako i treba, jer sportista mora da bude spreman u svakom trenutku. Došao sam u Srbiju, kod kuće sam, majka je spremila... Mora nešto i da se pojede. Ali, moram i da pazim. Video sam za Mančester Siti i merenja, ali šta oni mogu da se ugoje? To je samo tri dana. Mi smo dobili sedam dana, tu može da se desi. Dobili smo program i šta treba da radimo, to moramo da pošaljemo i vidi se u aplikaciji“.

U ATLETIKO MADRIDU GOTIVE NA BALKANCE, NAJVIŠE ZBOG MENTALITETA

No, da se vratimo na igrački kadar. Široku paletu štopera ima Dijego Simeone: David Hancko, Robin Le Norman, Mark Pubilj, povređeni Klemon Lengle i Hose Marija Himenes, te od skora i Aleksa Purić. Na koga od njih se najviše ugledaš?
„Ima nekoliko vrhunskih igrača na mojoj poziciji, najviše gledam ka Himenesu. Skoro sam gledao, ima 30 godina i već 12 godina je u Atletiku. Ozbiljan igrač na vrhunskom nivou, od njega uvek imaš nešto da pokupiš – kako igra, kako se postavlja, kako da razmišljaš. Ne samo od njega, nego i od drugih“.

Do pre godinu i po dana je crveno-belu opremu nosio Stefan Savić. Punu deceniju sastavio je u Atletiku i tih 12.000.000 evra koje je klub investirao kada ga je potpisao iz Fjorentine spadaju među najbolje investiranih sredstava u Čolovoj eri. Jeste li se možda čuli kada si došao?
„Nisam se čuo sa Savićem, ali su odmah po dolasku počeli da me porede sa njim. Najviše zbog balkanskog mentaliteta. Gotive nas Balkance u Atletiku. Koliko godina je bio Stefan Savić, koliko je tu Jan Oblak, po meni jedan od najboljih golmana svih vremena. Bilo je tu još igrača sa ovih prostora, bio je Antić. Baš lepo mišljenje imaju o nama, pogotovo zbog karaktera“.

ZNAČI KADA IMAŠ NEKOGA NAŠEG KAO OBLAKA, FASACINIRAJU ME GRIZMAN I HULIJAN

Slovenija geografski nije Balkan, nije ni kulturološki, međutim, mnogi će je zbog ex-YU tako podvesti. Svakako kada se iz ovog regiona sportisti sastanu bilo gde u svetu, međusobno se pomaže. Jan Oblak ti je, pretpostavljam, prvi prišao.
„Kada sam se prvi put upoznao sa Oblakom, odmah mi je rekao: „Šta god da ti treba, tu sam. Evo ti moj broj, slobodno me pozovi“. Znači ti kada ti neko priđe sam i kada bude tu za tebe. Dosta mi je olakšao, dosta mi je pomogao. Imam nekoga našeg tu da tako kažem. Ljudi svašta pomisle o tim velikim zvezdama, ali treba da znaju da veliki igrači ne mogu da se kreću normalno. Svi ih razvlače, imaju 100 pitanja. Nekada i oni imaju loš dan. To što oni imaju nije normalan život“.

Različite profile napadača ima Atletiko. Koga je najteže čuvati, ima li da te je neko zaprepastio sa kolikom lakoćom igra i odrađuje sve obaveze?
„Najviše me fascinira Grizman, zapravo koliko on sve lagano radi. Pas, prijem, šut deluju lagani, imam utisak kao da je ustao, popio kafu i rekao sebi: „E, sad ću malo da uživam, da igram fudbal i na treningu pokažem kako i šta treba“. Hulijan Alvarez  isto može da uradi šta god da zamisli. Ostaviš mu 30 centimetara prostora – gotovo je! Kada ih čuvaš, moraš da imaš i sreće i da budeš neverovatno skoncentrisan. I sam Pep Gvardiola je izjavio da je greška što ga je piustio iz Mančester Sitija. Sigurno je u top 20 igrača na svetu, možda i top 10. Hulijan je jako nezgodan za čuvanje, jer je okretan i eksplozivan. Sa njima dvojicom je najteže, a sa Serlotom je drugačije, tu su fizički dueli, što meni više odgovara. Opet na sve njih moraš malo da paziš, gledaš da ga ne ubiješ startom. Ali, i svi oni se međusobno paze, kako se neko ne bi povredio. Sada na svakoj utakmici otpadne jedan igrač, raspored je prenatrpan. Više ni nema prostora za treninge, jer se igra na tri dana. U suštini najviše se vremena posvećuje oporavku, analizi i taktici, malo odigraš fudbal. Ovakav ritam spušta kvalitet, fudbal sve više podseća na košarku po broju utakmica i putovanjima. Prvenstvo i Liga šampiona, pa Svetsko klupsko prvenstvo, onda dođu pripreme i traju 15 dana, i onda opet prvenstvo. Psihički je zahtevno. Niko nikoga ništa ne pita, pare su u pitanju. Kada bi mogli, stavili bi da klubovi igraju svaki dan“.

Nažalost, nisi bio akter beogradskog večitog derbija na seniorskom nivou, a zasad si samo sa strane posmatrao Madrilenjo. Kako je tih dana koji mu prethodne u klubu i gradu?
„Tu nedelju je baš napeto, nisu bili dobri rezultati i onda dobijemo Real Madrid sa 5:2. Što se kaže – „ubili“ smo ih. Ali, drugačije je bilo pre pobede, pre početka utakmice Čolo se šetao po svlačionici, bilo je nervoze. Svi samo čekaju da počne utakmica. Pokušavam da uporedim naš derbi sa Madrilenjom, ali kod nas je drugačije zbog navijača i celokupnog ambijenta. Ipak, zna i ovde da  se zakuva pre derbija, bilo je situacija sa Vinisijusom, još nekih...“

KO PROĐE SRPSKI FUDBAL SPREMAN JE NA SVE, PRIVILEGIJA JE DA MISLIŠ SAMO O TRENINGU

Nema toliko tenzije u Španiji, osim kada se igraju derbiji: gradski, pokrajinski ili onaj najveći – El Klasiko. Ali, može da se niotkuda stvori. Kada?
„Igrač koji prođe kroz srpski fudbal i izađe u Evropu je prošao sve. I spreman je na sve. Imao sam situaciju u Ferolu, nešto se desilo i kasnila je plata dva dana – digla se uzbuna. Ne možeš da zamisliš koliko. Bilo je: „Šta je ovo?! Nema smisla...“ Gledam i ne mogu da verujem. Kod njih inače nema da kasni, ne priča se o plati i mogućnosti da ne bude na vreme. Majstori, da vidite odakle sam ja došao, nisam primio platu dve godine“.

Jesi li naleteo na još neku neobičnu ili neočekivanu situaciju?

„Bio sam u Ferolu i igrali smo derbi sa Deportivo la Korunjom, to je kao derbi u Galiciji. Označena je kao utakmica visokog rizika, a navijači dva kluba sede jedni pored drugih. U tom trenutku je kod nas derbi, Stanoje vodi Partizan protiv Zvezde i bilo je 0:4. Tada je Šerif dao het-trik, a posle utakmice su navijači upali. Pokazujem im šta je zapravo derbi, šta se kod nas dešava i šta navijači rade. Oni ne veruju, ne mogu ni da zamisle to. Njihov visoki rizik uopšte nije rizik“, kaže Aleksa Purić i nastavlja da pravi paralele:
„Sve je do države o uređenja. Dovoljno je da se pogleda Engleska. Svi sede, ne možeš redara da vidiš. Napravi nešto i više u životu nećeš pogledati fudbal. Sve ima svoje. U Španiji ljudi vole fudbal i dolaze na stadione, a kada pogledaš našu Superligu... Za šta igraš, za koga? Da ne govorim o infrastrukturi i terenima. Prvo gostovanje mi Rijazor. Mi tako nešto nemamo. To je veliki problem“.

Godinama u Teleoptiku, ali šansu da zaigraš u Partizanu nisi dobio. Zašto?
„Neke nelogične stvari su se dešavale, verovatno nije bilo interesa da igram, da ne ulazim sada dublje u sve. Nisam jedini koji je otišao tako kako je otišao. Šta je, tu je. Možda je tako trebalo da bude. Volim Partizan i uvek ću navijati za njega, šta god da se desi. Nemam ništa protiv Partizana, niti sam imao, nego protiv ljudi koji su tada bili tu. Sada je situacija bolja nego što je bila, gora nije ni mogla da bude. Sviđa mi se ovo sa mladim igračima. Potreban je period da bi se klub oporavio“.

Iz ove perspektive, šta je to što ti smeta u srpskom fudbalu?
„Kod nas je privilegija da ti možeš da razmišljaš samo o treningu i utakmicama, tako nije u Evropi. Kod nas o svemu razmišljaš osim o onome što treba da ti bude na prvom mestu. Fudbal ti bude na drugom ili trećem. Čekao sam prvu ponudu da odem preko i desi se Kipar, a tamo tada još gore. U Španiji mi je svanulo, fudbalski gledano uživam. Sve ti je obezbeđeno. Takve uslove želi svaki igrač“.

NESTANE STRUJE U ŠPANIJI, AVIONSKE KARTE PROPADNU, PA IDEMO 16 SATI AUTOBUSOM

Uvek bude poneko od srpskih fudbalera u španskom fudbalu, bilo da je reč o Primeri ili Segundi. Ali, kako je zemlja ogromna, a klubovi raštrkani i pritom ritam sve ubitačniji, prostora za druženja previse ni nema. Nije da nisu pokušavali, ali…
„Ferol je skroz kod La Korunje, tamo devet od 12 meseci pada kiša i zbog razdaljine sam se sa srpskim igračima viđao samo kada su utakmice. Bili su Milovanović i Radovanović u Almeriji, Baždar u Saragosi, tada sam viđao i Maraša, radio je Veljko Paunović u Ovijedu... Ogromna je zemlja, jedina stvar koja mi u Španiji ne odgovara je što svako gostovanje nosi tri dana. Prvi tim Atletika putuje avionom, drugi nekada i vozom“.

Jesi li imao kontakt sa Veljkom Paunovićem od trenutka kada je preuzeo reprezentaciju Srbije?
„Otkako je Paun preuzeo, nisam imao kontakt. Mislim da je  još i rano, da treba da napravim još jedan korak da bih se našao u reprezentaciji. Paun je legenda, došao je u nezgodnom trenutku. On daje 100 odsto sebe u posao, verujem da će biti dobro sa njim“.

Kratko da se vratimo na putovanja po Iberijskom poluostrvu. Dok si bio u Ferolu, imao si sreće što Seuta nije bila u Segundi, jer onda bi od prevoznih sredstava bio korišćen i trajekt.
„Uh, tu se rastaješ sa životom, nije ti ni do čega. Imao sam jednu zanimljivu situaciju kada smo igrali sa Almerijom. Išli smo avionom i tada je u celoj Španiji nestalo struje. Trebalo je da igramo utakmicu i oni je pomere za sutradan. Propale su nam karte i nazad smo išli autobusom 15 ili 16 sati. Ajoj, to su muke. Ne možeš da spavaš, ništa. Ne znam kako smo izdržali, ne znam kako smo gledali jedni druge“.

Teško je zamisliti takav scenario, ali da ti se tako nešto dogodi sa prvim timom Atletika?
„Njih mogu da gledam svaki dan 24 sata, ne bi bio problem“, uzvratio je Aleksa Purić sa osmehom na licu i za kraj intervjua za Mozzart Sport otkrio prazničnu želju, vrlo jednostavno je pogoditi kakva je i za šta je vezana:
„Želja mi je da igram za Atletiko, to mi je cilj od početka. Zato sam i došao u Atletiko. Nije mala stvar ni samo biti ovde. Da mi je pre dve godine neko rekao da ću biti ovde, odgovorio bih: „Važi, majstore. Nema od toga ništa“. Ipak, tu sam, ali mora mnogo stvari da se poklopi. Prvo moram da budem pošten prema sebi i da radim, pa ću biti nagrađen“.

Sve skupa sedam dana voljno dobio je u klubu, pet proveo u Srbiji. Nije bilo stajanja, a da je bio koji dan više i da su u Partizanu nešto drugačije okolnosti – pojavio bi se u Beogradskoj areni. Ovako, kako košarkaški klub prolazi kroz turbulentan period i ima malo vremena za porodicu i prijatelje, ipak, nije otišao na utakmicu sa Makabijem krajem decembra.
„Teško mi je palo sve ovo sa Željkom Obradovićem...“