Srpski sin – francuski kadet: Bojan Zeković, sledeći veliki projekat Liona

Ako biste prošli pored jednog malog parka u Francuskoj pre dvadesetak godina, videli biste sliku koju znaju mnogi Balkanci širom Evrope: otac iz bivše Jugoslavije, lopta i sinovi koji igraju dok se ne smrači. Nisu znali jezik, nisu imali mrežu ljudi oko sebe, ali su imali volju – da opstanu, da se snađu i da deci bude bolje.

Iz te slike, između betona i trave, rodila se priča koja je danas deo jednog od najpoznatijih fudbalskih centara u Evropi – omladinske škole Olimpika iz Liona, iz koje su izašli asovi kakvi su Karim Benzema, Aleksandr Lakazet, Nabil Fekir, Korentin Toliso i mnogi drugi.

Danas kroz isti sistem prolazi Bojan Zeković, rođen 10. aprila 2010. godine u Francuskoj. Igra kao napadač za kadetsku ekipu Liona, a prošle sezone je, kao 14-godišnjak, u francuskoj U17 ligi postigao 12 golova u 20 utakmica, igrajući protiv fudbalera starijih i po nekoliko godina. Taj učinak doneo mu je i pozive Fudbalskog saveza Francuske na kampove gde se okupljaju najperspektivniji igrači njegove generacije.

Pre nego što je došao u Lion, Zeković je prošao više klubova u Francuskoj, igrao brojne međunarodne turnire, a u jednom trenutku, dok je nastupao za Šole, za njega su se interesovali Pari Sen Žermen,  Olimpik Marselj, Nica i još nekoliko velikih klubova. Na kraju je izabrao Lion i od tada je deo njihovog projekta. Klub je to potvrdio i na papiru: trogodišnjim aspirantskim ugovorom, standardnim predprofefsionalnim ugovorom u Francuskoj za najbolje talente.

Ovo je njegova priča.

“NAŠ FUDBALSKI PUT U FRANCUSKOJ”

Kako je počeo fudbalski put tvoje porodice u Francuskoj?
“Kada su moji roditelji došli u Francusku, bilo im je teško – nisu poznavali jezik, nisu imali mnogo prijatelja, ali su u sebi nosili veliku volju da uspeju i da nam omoguće bolji život. Moj otac je često igrao fudbal u parku sa mojom braćom Nenadom i Bogdanom. Jednog dana ih je neko primetio i pozvao da se pridruže lokalnom klubu. Tako je, sasvim slučajno, počela naša fudbalska priča.

Moj brat Bogdan je sa 12 godina otišao u Nant, gde je proveo devet godina u fudbalskoj školi, prošavši sve mlađe kategorije. Njegov trud i talenat doneli su mu profesionalni ugovor s klubom. U međuvremenu, i Nenad je bio vrlo dobar igrač, ali je odlučio da se posveti trenerskom poslu. Završio je trenerske diplome UEFA B, zatim UEFA A i DES diplomu, višu od UEFA A u Francuskoj, i započeo karijeru kao trener u školi fudbala Nanta. Kasnije je prešao u drugi klub u Nantu, gde je nastavio svoje usavršavanje i napredovanje kao trener. Dok je Bogdan bio u Nantu, i ja sam, zajedno s bratom Aleksom, igrao tri godine u istom gradu. Naš otac je tada radio u Šoletu, gde je bio odgovoran za akademiju SOC, pa nas je i doveo tamo da nastavimo svoj fudbalski razvoj. Radio je s nama svakodnevno - učio nas, objašnjavao i prenosio svoje iskustvo. Zahvaljujući tome, Aleks je kasnije dobio ponudu iz kluba u Anžeu, da nastavi karijeru. Pošto nije bilo daleko od mesta gde živimo, nastavio je svoje napredovanje tani. U tom klubu je proveo dve godine, a zatim prešao u Fajenord.

Što se mene tiče, imao sam priliku da igram za više klubova u Francuskoj i da učestvujem na mnogim međunarodnim turnirima sa mnogo klubova. Na kraju sam odlučio da prihvatim ponudu Liona, s kojim sam i potpisao ugovor. I tako je, korak po korak, sve počelo - iz jednog parka, iz jedne igre između braće i oca, iz ljubavi prema fudbalu koja nas je sve povezala i odvela na put kojim i danas idemo”.

“PORODICA KAŽE: MI SMO JUGOSLOVENI”

Odakle je tvoja porodica poreklom i da li još uvek često posećuješ te krajeve?
“Da, mogu da vam kažem, moja porodica potiče iz bivše Jugoslavije. Moj otac je pravoslavne veroispovesti, a majka mi je muslimanka. Tako da ne mogu da se odlučim, pošto oni i dalje u svom osećaju kažu da su Jugosloveni i računaju da je Jugoslavija i dalje u njihovim srcima, tako da neću o tome da se određujem. A što se tiče toga da li posećujem – da, posećujem. Imamo porodicu u Srbiji, u Bosni, u Crnoj Gori, na Kosovu, sad da li je bitno odakle tačno potiču, oni kažu da su Jugosloveni”.

Kako bi opisao sebe kao igrača nekome ko te nikada nije gledao?
“Rekao bih da sam još mlad igrač koji ima dosta prostora da napreduje i nauči. Ne bih se sada uzdizao ili pravio velike priče oko toga, ali ono što mogu da kažem jeste da imam karakter, jasne ciljeve i veliku želju da uspem. Trudim se da svakim treningom i svakom utakmicom budem bolji i da pokažem da mogu da doprinesem ekipi”.

“NE MOGU DA NE DRIBLAM NE MOGU DA NE DAJEM GOLOVE – TO JE MOJ STIL”

Koje su tvoje najveće fudbalske vrline i na čemu još želiš da radiš da bi napredovao?
“Najveće vrline koje imam na terenu su vezane za igru s loptom. Ne mogu da ne driblam i ne mogu da ne dajem golove – to je moj stil igre. Volim da igram za ekipu, ali i da uživam u fudbalu, da radim stvari koje mnogi drugi ne rade. Kada mi je lepo na terenu, sve ostalo dolazi samo od sebe. Naravno, znam da imam još mnogo na čemu treba da radim, posebno na emocijama i nekim aspektima igre. Ali učim i trudim se da napredujem, da postanem dobar, top igrač, pa jednog dana i najbolji. To je moj cilj i ono što me motiviše svaki dan”.

Na kojoj poziciji u napadu se najbolje osećaš i kako gledaš na svoju ulogu u timu?
“Fudbal igram sa punim posvećenjem ekipi – moj primarni cilj je da doprinosim kolektivnom uspehu i pomažem timu da napreduje u igri. Fokusiran sam na kreiranje šansi i postizanje golova, uvek tražim priliku da budem efikasan u napadu. Moja igra se zasniva na principima timskog duha, agresivnog napredovanja i konstantnog doprinosa rezultatu ekipe”.

Smatraju te jednim od najtalentovanijih igrača svoje generacije u Francuskoj. Da li to donosi dodatni pritisak i kako se nosiš s tim?
“Pritisak svakako postoji, ali prihvatam ga. Na meni je da igrom pokažem da sve što se o meni priča ima osnovu u stvarnosti. Svaki dan i svaki trenutak radim na sebi da napredujem i dokažem da mogu da opravdam poverenje i očekivanja koja su postavljena preda mnom”.