Super Mario evropskog fudbala

Jedni pričaju, drugi kukaju, treći osporavaju, a svi gledaju kako se Real takmiči. Ne razumeju, ali priznaju: sa njim ne možemo. Osim da mu se poklone. Bilo, jeste i biće. Najbolji klub od postanka fudbala; najbolji trener 21. veka; najbolji tim ove decenije. I zvanično: najbolji sastav Evrope!

Nepobediv! Kad se pojavi u finalu Lige šampiona samo jedno može da se desi. Da ga osvoji. Zemljani mu ne mogu ništa. Eventualno da se udruže sa vanzemaljcima, pa da probaju. Ovako im preostaje samo da stisnu ruku, kao što su to uradili igrači Borusije iz Dortmunda po okončanju finala na Vembliju. Bili su dobri, međutim, Madriđani su bolji. Najbolji.

Zato što su pokazali sposobnost preživljavanja kritičnih situacija, a bilo ih je o-ho-ho. Zato što su izdržali tutnjavu nemačke lake konjice po bokovima. Zato što su našli figuru dovoljno ubedljivu da zamaskira propuste Džuda Belingema i Rodriga. Oslonili su se na čoveka na kog niko nije tipovao da će odlučiti i zahvaljujući spretnosti Danija Karvahala utabali put ka 15. tituli na teritoriji Starog kontinenta, da bi tom stazom prošao i tokom subotnje večeri iritantni Vinisijus Žunior – 2:0.

I to je Real. Super Mario evropskog fudbala. Pobedio je i u ovoj igrici. Ne mrzi ga da iznova prelazi nivoe. Jednom, drugi, treći... 15. put. Niko nikad. Real nema lepršavost kao Mančester Siti, skupocenost nalik Pari Sen Žermenu, navijače kakvi su Borusijini, ali ima trofeje. Sezonu završava triplom krunom, pošto je na pehar Superkupa Španije i titulu u Primeri dodao i najvažniji.

Nije bio bolji od Atletika ni u Lisabonu, ni u Milanu. Možda ni od Liverpula u Kijevu, a tek ne u Parizu. Skoro sat vremena je gledao u leđa Borusiji tokom okršaja u Londonu, međutim, opet je slavio. Njega ne zanima utisak, nego kako da se popne na vrh. Kome je do utiska neka se bavi ritmičkom gimnastikom. U fudbalu se zna, - Real!

Bilo je potrebno samo pola sata tokom durgog poluvremena da to potvrdi. Počelo je tako što je Toni Kros poslao bombu iz slobodnog udarca, nastavilo kad je probao da namesti gol Karvahalu, iz još jedne situacije je desni bek pokušao, samo sa trave. A onda je taj pritisak Španaca rezultirao vođstvom. Iz vazduha. Desant na London je izveo jedan Nemac. Onaj koji više neće igrati klupski fudbal. Bio je to period kad je bombardovao kazneni prostor sunarodnika loptama, na jednu je naleteo oniži, 172 centimetara visoki Karvahal i to je bio i početak i kraj. Odsvirao ga je nešto kasnije Vinisijus Žunior koji je ponašanjem bio najslabiji akter finala, ali u fudbalskom smislu je i on proigrao u tom periodu i sve je bilo rešeno u korist ekipe velikog Karla Ančelotija.

(Reuters)

Koga sad briga za sjajnu igru Borusije u prvom i 15 minuta drugog poluvremena? Da li će ikog interesovati što se Džud Belingem nije video, što Rodrigo i Vinisijus dugo nisu uspevali ništa vredno pomena da naprave, što je Tibo Kurtoa spasavao „kraljeviće“ dok su visili...

Sve se zaboravlja...

I šansa Karima Adejemija, i velika prilika Niklasa Filkruga (iako je bio ofsajd) i način na koji su se ponavljali Rajerson i Matsen, kako su šprintali Sančo i Adejemi, koliko je Filkrug pritiskao Kurtou... Džaba. Kad nisu iskoristili obećavajuće situacije u prvom poluvremenu ceo svet je znao šta će se desiti. Znali su i igrači sa Vestfalena. Stali su i Real ih je „pojeo“. Kao Super Mario pečurke u video igrici.

FINALE LIGE ŠAMPIONA

REAL MADRID - BORUSIJA DORTMUND 0:2 (0:0)

/Karvahal 74, Vinisijus 83/

Stadion: Vembli

Kapacitet: 90.000

Sudija: Slavko Vinčić (Slovenija)

DORTMUND (4-2-3-1): Kobel - Rajerson, Humels, Šloterbek, Matsen - Džan (od 80. Malen), Zabicer - Sančo, Brant (od 80. Ale), Adejemi (od 72. Rojs) - Filkrug.

REAL MADRID (4-3-1-2): Kurtoa - Karvahal, Ridiger, Naćo, Mendi - Valverde, Kamavinga, Kros (od 85. Modrić) - Belingem (od 85. Hoselu) - Rodrigo (od 90. Militao), Vinisijus (od 90+4 Lukas Vaskez).