Tajne iz dubine duše: Otac me ponižavao, dosta mi je patnje i šipki u rukama, branio sam besplatno

Vojćeh Šćešni je celu karijeru nosio etiketu dobrog golmana, ali verovatno potcenjenog, uprkos tome što je godinama branio na vrhunskom nivou. U Arsenalu je često bio žrtva nestrpljenja publike i turbulencija koje su tada potresale klub. U Juventusu je nasledio Bufona i godinama bio među najkonstantnijim golmanima Serije A, ali se i tamo neretko činilo da se njegov doprinos podrazumeva, pa ga javnost nije doživljavala kao zvezdu, već kao stabilnog čuvara mreže.

Kada je odlučio da završi karijeru, činilo se da će tiho otići, bez velike pompe, kao jedan od onih golmana koji su uvek bili odlični, ali retko istaknuti u prvi plan. Međutim, sudbina je napravila zaokret: Barselona ga je pozvala baš u trenutku kada se odlučio na penziju. Njegov povratak delovao je kao mala fudbalska magija.

U Kataloniji je doživeo renesansu, postao ključni deo svlačionice, simbol iskustva i smirenosti, i zajedno s timom osvojio titulu prvaka Španije. Sada je 35-godišnji Šćešni dao intervju za poljsko izdanje časopisa GQ. Poljski golman prisetio se odnosa sa ocem, takođe bivšim golmanom Maćejom Šćešnim, koji mu je ostavio duboke ožiljke.
"Kao dete jako sam se bojao svog oca. Ne mislim na strah od fizičog bola ili da će me udariti, nego na to što me namerno sramotio u javnosti pred nepoznatim ljudima. Ponižavao me je direktno, otvoreno, u svakoj prilici. Ostavljao me da se pitam: "Tata, zašto mi to radiš? To me je pratilo godinama. Naučilo me je da krijem emocije, da ćutim, da gutam sve što me boli. Kad si golman, svi misle da si hladan, samouveren, neustrašiv… a ja sam samo bio klinac koji je prerano naučio da ćuti. Možda je upravo to razlog zašto sam uvek želeo da budem stabilan, da nikad emotivno ne ‘puknem’. Toliko sam se bojao da ne budem ponovo onaj dečak koji stoji pred ljudima i crveni od stida". Ispričao je 35-godišnji Šćešni, koji je branio za Arsenal, Romu, Juventus i Barselonu, sa kojom ima ugovor do leta 2027.

Uprkos svemu, negira da je njegova karijera bila pokušaj nadmetanja sa ocem.
"Nikada nisam gledao svoj put kao dvoboj s njim. Na treninge sam išao uveren da ću biti napadač, a ne golman. Treneri su bili ti koji su odlučili da treba da branim".

Šćešni je priznao veliku ljubav prema hrani, što mu ponekad stvara probleme u profesionalnom sportu, gde je težina strogo kontrolisana.
„Volim da jedem. Iako uspevam da ostanem unutar dopuštene težine, oborio sam rekord Barselone po procentu telesne masnoće. Meni je bilo smešno. Ako najgora stvar u mom profesionalizmu treba da bude to što volim hranu, mogu da živim s tim".

Dodao je da mu se reprezentativni saigrač Robert Levandovski često šalio na račun građe.
„Jednom je Leva, zadirkujući me u svlačionici reprezentacije, rekao: "Kako je Šćešni mogao da ima ovakvu karijeru s takvim telom? Naravno, čim je Leva čuo za to, za moj procenat masti, nisam imao mira. On je manijak za ishranu i trening, živi kao robot. Kad god uđemo u svlačionicu reprezentacije, prvo što uradi je da me pogleda od glave do pete i nekom forom me bocne".

Golman Barselone ove sezone ima devet nastupa za klub.
"Nisam bio igrač koji je trenirao više od drugih, ali uspeo sam da održim visok nivo tokom 17 godina seniorske karijere. Možda nikada nisam dosegao savršenu desetku, ali nikada nisam pao ispod osmice.“

Poljak je u jesen 2024. godine bio nekoliko meseci u penziji, a onda se Mark Andre Ter Štegen povredio, Barselona je hitno morala da reaguje i angažovala je Poljaka kao slobodnog agenta.
"Nije da sam izgubio strast prema fudbalu… Jednostavno me ponude nisu oduševljavale. Klubovi iz vrha nudili su ugovore, ali nije se radilo o podizanju moje cene. Nisam želeo da igram samo radi novca. Tri dana pre nego što sam objavio povlačenje čak sam rekao Levi da više ne želim da igram ni u jednom klubu osim ako to nije Barselona. Kada su nazvali, verovatno su znali da mogu da me ubede.“

Finansijski uslovi bili su neobični.
"Prvu sezonu u Barseloni igrao sam besplatno. Ono što sam dobio od Barse bilo je tačno ono što sam morao da vratim Juventusu za prevremeni raskid ugovora. Nisam zaradio ni evro više. Ništa. Barsa mi je samo omogućila da ne odem u penziju sa gorčinom i da još jednom budem deo velikog kluba. To mi je tada vredelo više od novca".

Zbog teškog preloma obe podlaktice, dok je bio u Arsenalu za Arsenal, Šćešni i danas trpi posledice i nosi metalne pločice u rukama.
„Dogodi se trenutak tokom treninga kada potpuno izgubim osećaj u rukama i ne mogu ni da držim bocu vode od bola. Tada se treneri i ja našalimo govoreći da je trening gotov jer sam opet ‘paralizovan’, ali stvarnost je da mi je već dosta ove patnje. Ljudi vide golmana kako leti kroz vazduh, kako hvata nemoguće lopte, kako viče na odbranu… ali niko ne vidi šta bude posle treninga. Skinem rukavice i ruke mi pulsiraju kao da gore. To je bol koja traje satima".

Na kraju je podelio i anegdotu koja govori o njegovom karakteru. Nakon eliminacije Barselone od Intera, tešio je mladog saigrača Đerara Martina.
Pitao sam ga: ‘Zašto plačeš?’, a on mi je rekao da smo izgubili polufinale. Tada sam ga podsetio na njegovu priču. ‘Gde si bio pre dve godine? Igrao si prosečan fudbal na bilo kom stadionu. A danas, čoveče, igrao si polufinale Lige šampiona!’“ Izgubićeš sto važnih utakmica, dobićeš drugih sto. Ali pogledaj gde si danas. Čoveče, ovo je svlačionica San Sira i ti si igrao polufinale Lige šampiona. Kažeš da smo izgubili. Pa, izgubili smo, ali pogledaj koliko si daleko dogurao".