Tajne iz svlačionice velikog Milana: Kultni doktor o Gulitu i jazavičaru, slatkišima pred utakmicu...

Milan u eri Silvija Berluskonija nije bio samo fudbalska mašina koja je osvajala Evropu i Italiju, već i laboratorija u kojoj su se testirale nove ideje o ishrani, treninzima i medicini sporta. U centru svega bio je doktor Rudi Tavana, čovek koga su igrači i navijači znali kao „Dok“. Njegova uloga prevazilazila je običnog klupskog lekara – bio je i nutricionista, psiholog, savetnik i prijatelj igračima koji su ispisivali istoriju: Van Bastenu, Gulitu, Maldiniju, Bareziju, Kasanu i mnogima drugima. U razgovoru za Gazeta Delo Sport Tavana se prisetio trenutaka kada se smejalo, kada se pobeđivalo, ali i kada se odlučivalo o životu i smrti.

Doktora Tavanu, 1987. godine Berluskoni je pozvao u Milan. Zašto baš njega?
„Bio sam traumatolog, delio sam vreme između Pro Patrije (atletski klub) i reprezentacije u skijaškom trčanju. Otišao sam u SAD da se usavršavam – kod San Antonio Sparsa i Dalas Kaubojsa. Milan je tada imao doktora Montija, sjajnog stručnjaka, ali Berluskonijeva ideja je bila da stvori kompletnu zdravstvenu strukturu i izabrao je mene, između osam kandidata, za direktora sektora. Počeo sam od ishrane. Gorivo za visok intenzitet je šećer, a tadašnja istraživanja su pokazivala da ga fudbaleri već do kraja prvog poluvremena potroše.“

On je uveo čuvenu krostatu u Milanelo, da poveća igračima unos šećera? Radi se inače o tradicionalnoj italijanskoj piti ili tartu sa prhkim testom i nadevom, najčešće od marmelade (šipak, kajsija, malina), koji može biti i sa kremom, rikotom, pa čak i voćem preko fila.
„Da. I sam Berluskoni se iznenadio kada je video da svako jede šta mu padne na pamet. Morala su da se uvedu pravila. Krostate su se jele za užinu i u predvečernjim obrocima pred utakmice. Ali Berluskoni je uveo i druge novine – recimo, svaki lekar, od mene do onih u omladinskom pogonu, morao je jednom nedeljno da bude dostupan. Nije bilo mobilnih telefona, pa smo dobili ‘cicalino’ (biper). Kada bi zazvonio, morao si da potrčiš do telefona i pozoveš Fininvest centralu, a oni bi ti rekli za koju je hitnu intervenciju reč – bilo za igrača ili nekog člana njegove porodice. Berluskoni je hteo da igrači misle samo o fudbalu, a da klub rešava svaku njihovu brigu – bilo da je dete dobilo temperaturu ili da se supruga oseća loše.“

Lidholm, trener koga je Berluskoni zatekao u Milanelu, nije delovao oduševljeno modernizacijom.
„Bio je skeptičan, ali 1988, kada je Sakijev Milan osvojio skudeto, rekao je da smo pobedili jer smo uveli novu medicinu sporta. Doktor Monti mi je govorio da je ranije kondicioni trener bio prisutan samo na letnjim pripremama i onda nestajao – što danas zvuči neverovatno. Mi smo ga učinili stalnim i počeli da radimo na prevenciji mišićnih povreda i tendinopatija, koje i dalje čine skoro 50 odsto povreda u fudbalu, jer je habanje neizbežno. Isto kao u bejzbolu – bacač kad-tad dobije probleme sa ramenom.“

©Reuters

Neke anegdote o Arigu Sakiju, treneru koji je prvi doneo velike trofeje Berluskonijevom Milanu?
„Srede su kod Ariga bile posvećene superbrzini – radio je sprintove nizbrdo. Rekao sam mu da su ih u atletici napustili zbog rizika od istegnuća i pucanja mišića. On mi je odgovorio da mu taj rad obezbeđuje odličan ritam u utakmicama. Ubrzo posle toga, tokom jednog sprinta, Evani je povredio fleksore i Saki je odmah odustao od te metodologije.“

A Kapelo?
„Bio je bivši fudbaler, razumeo je sve dinamike. Ali za mene će njegova figura zauvek ostati vezana za finale Lige šampiona protiv Barselone 1994. u Atini. Nekoliko dana ranije, u baru u Milanelu, jedan novinar je našalio se i ta šala je stigla do svlačionice: ‘Milan bi bolje prošao da se ne pojavi, izgubio bi samo 2-0 službenim rezultatom.’ A onda je ‘Gazeta delo Sport’ objavila sliku Krojfa sa peharom u ruci. Seba Rosi, naš golman, video je fotografiju i pokazao je saigračima, prvo Maldiniju. Krojf je izjavio da je Barsa dovela Romarija, a Milan ‘samo’ Desaija. Sve to nas je napunilo energijom. I tako smo pobedili 4-0, maestralnom partijom. Desaiji je odigrao monstruozno, postigao gol, a noć je završio u krevetu s jakom glavoboljom od stresa nakon pobede.“

Marko van Basten se povukao već sa 30 godina, Tavana je bio protiv operacije njegovog zgloba?
„Protivio sam se prvoj operaciji koju je radio profesor Marti u Sent Moricu, u Švajcarskoj. Kasnije je intervenisao profesor Martens, da sanira štetu. Van Basten u svojoj knjizi (‘Fragile’) piše da mu je hirurg rekao da će za dva meseca opet igrati, i on mu je poverovao. Dodaje i da se svi u Milanu protivili operaciji. Ja sam se borio do poslednjeg trenutka. Marti je hteo da ‘očisti’ hrskavicu, a ja sam Marcu govorio da ne sme da se ukloni ono malo zaštite što je ostalo. Nije me poslušao, a žao mi je, jer je mogao da nam i sebi pokloni još dve-tri godine svog fantastičnog fudbala. Van Basten je bio rođeni sportista. Kada je počeo da igra golf, došao je do hendikepa 3. Jednom je otišao na skijanje, prvi put u životu – a na kraju dana mu je instruktor rekao da skija kao da ima 20 časova iza sebe. Imao je prirodnu sposobnost da savlada svaki pokret. On ostaje moj najveći žal.“

©Reuters

Jesu li se igrači Milana u Tavanino vreme ponašali primereno?
„Bili su primeri profesionalizma, nikakvih noćnih izlazaka i ludovanja. Ponekad bih otišao u restorane za koje sam znao da tamo večeraju i raspitao se šta su naručili – nikada nijedan prekršaj, čak su i u izlascima pratili smernice našeg nutricioniste.“

Gulit?
„Jedne večeri mi je telefonirao: ‘Dok imam mali bol.’ Bila je to nedelja uoči Napoli–Milan, 1. maja 1988. (utakmica koja je praktično donela prvi skudeto Berluskonijeve ere). Zabrinuo sam se: ‘Rud, dođi kod mene kući, u ulicu Novara.’ Gulit stiže, pregledam ga, ustanovim da nije ništa ozbiljno i kažem mu: ‘Ostani na večeri kod mene, hajde.’ Jedan od mojih jazavičara ga je malo ugrizao za list. Ja sam dezinfikovao ranicu i tu se priča završila. Ali sledećeg jutra, Gulit dolazi u Milanello hramljući, sa ogromnim zavojem na nozi: ‘Dok, vidite šta mi je uradio vaš pas? Protiv Napolija ne igram.’ Krenem ka svlačionici sav upropašćen, mislim – gotovo, kraj moje karijere u Milanu, Berluskoni će me ubiti, a kamoli otpustiti. Ali kad sam stigao na teren, Gulit izlazi sav nasmejan i bez zavoja: ‘Dok, bila je samo šala!’“

Bilo je još šala na Tavanin račun?
„U mom drugom mandatu u Milanu, ekipa je jednom proslavila gol imitirajući moj hod – zamišljen, sa rukama spojenim iza leđa. Okrenuli su se ka meni i smejali se. Sutradan je ‘Gazeta’ objavila fotografiju i u opisu pisalo da je reč o misterioznom slavlju.“

Imao je posla i sa uništenim kolenima Roberta Bađa.
„Bio je izuzetno ozbiljan profesionalac. Za njega je bilo normalno da deo rada bude individualan. Pre svakog treninga prolazio je kroz rutinu vežbi za kolena. Bio je neverovatno popularan, posebno u Aziji. Sećam se prijateljske utakmice tamo – ceo stadion je skandirao njegovo prezime, naravno pogrešno izgovoreno: ‘Bagghio! Bagghio!’“

©Reuters

Tokom drugog mandata u Milanu, između 2011. i 2017, spasao je život Antoniju Kasanu.
„Sleteli smo u Milano, vraćajući se iz Rima. Priđe mi Tijago Silva i kaže: ‘Doktore, Kasano se ne oseća dobro, zbunjen je.’ Kolega Masioni i ja smo ga pronašli na parkingu. Hteo je da ode kući svojim autom. Uradili smo mu osnovne neurološke testove i shvatili da nešto nije u redu. Rekao sam mu: ‘Uđi u kola, ali voziće doktor Masioni, on će te odvesti u Polikliniko.’ Nismo znali šta je – mogla je da bude ishemija (lokalni prekid krvotoka) i morali smo da skratimo vreme kako bismo sprečili eventualne posledice. Masioni je ostao s njim celu noć u bolnici – ne verujem da mu je bilo lako. Ispostavilo se da je problem neurološki, a poticao je iz srca. Kasano je operisan i problem je rešen, dobio je ponovo dozvolu za igranje. Zahvalio mi se na svoj način: ‘Na parkingu me je tvoj autoritet naterao da poslušam.’ Inače, godinama ranije istu stvar preživeo je i Egidio Kaloni (napadač Milana sedamdesetih). Njega je zadesilo dvaput – jednom dok je bio za volanom, sleteo je s puta, ali se spasao.“

Bilo je još situacija kada je morao da se autoritetom nametnete igračima?
„Da, na primer Leonardu, posle potresa mozga. Govorio mi je: ‘Doktore, dobro sam, ostajem na terenu.’ Odgovorio sam mu: ‘Ne, izlaziš i idemo u Niguardu.’ Još danas se Leonardo ne seća puta u ambulantnim kolima. Slično se desilo i sa Donarumom, dobio je udarac u glavu i nije hteo da izađe. Rekao sam mu: ‘Žao mi je, ali postoji drugi golman, idemo u bolnicu.’ Sa glavom se ne igra. Sećam se kada smo sa Torinom gostovali Vulverhemptonu u Engleskoj – na stadionu je postojala posebna soba u kojoj je sedeo lekar zadužen da preko video-snimaka analizira udarce u glavu i odluči da li igrač može da nastavi ili ne. To mi je ostalo upečatljivo.“

Kada danas pogleda unazad, Rudi Tavana ne pamti samo trofeje i slavlje, već i sudbine koje su visile o koncu, odluke koje su mogle da promene istoriju i sitnice koje su gradile veliku priču jednog kluba. Od krostate u Milanelu do finala u Atini, od Gulitove šale do Kasana na parkingu – njegov put s Milanom pokazuje da iza svake legende stoje i ljudi koji su je čuvali, lečili i ponekad spašavali.