Tvorac šampionskog PSŽ-a: Luis Enrike spava s prstom u utičnici! Inteligencija bitnija od fizike

Nema sedam dana da smo pisali o Tijagu Pintu, koji u Bornmutu sve što dotakne pretvori u zlato, pa je tako “maleni“ engleski klub ove sezone zaradio dobrano više nego bilo ko drugi na svetu. I zato je Pinta madridska Marka nazvala novim “kraljem Midom“. Međutim, jedan drugi Portugalac može da se pohvali i većim uspehom, jer Luis Kampos jedan je od tvoraca šampionske generacije Pari Sen Žermena koja je prošle sezone pokorila Evropu.

Naravno, jednake zasluge tu idu i treneru Luisu Enrikeu – pa i Nasera Al Kelaifija jer on je taj koji godinama unosi novac vlasnika iz Katara na Park prinčeva – ali PSŽ pre i sada kod Kamposa jednostavno više nije isti tim.

Nije to više tim Zlatana Ibrahimovića ili Nejmara ili Lionela Mesija ili Kilijana Embapea. Sada je to – TIM. A baš to je zasluga Kamposa, mada on sam vrlo dobro razume zašto su prethodnih godina kroz klub morali da prođu i svi ostali igrači.
“Sva ta velika imena su bila mnogo važna. Bilo je neophodno da se klub internacionalizuje. Nisam zato kritičan prema prošlosti, naprotiv, razumem zašto se to radili. Ranijeg PSŽ-a se sećaš po Raiju, Ronaldinju,Vei... I ova kasnija velika imena su pomogla klubu da zauzme poziciju, s marketinške strane takođe. Ali, sećam se svoje prve godine, jednog gostovanja, ulice su bile pune ljudi, vikali su ’Mesi’ ili ’Embape’ ili ’Nejmar’. Nisu vikali PSŽ. Danas viču, a na aerodromima više ne viđam dresove Reala, Barse, Bajerna ili Liverpula. I vidim dresove PSŽ-a u svakoj zemlji. Tad sebi kažem: ’Vau,  na pravom smo putu’“, kaže Kampos u ogromnom intervjuu za Marku.

A kada jedan od tri najvažnija sportska lista Evrope nekome da toliki prostor znate da nije bilo ko. Kampos je već radio u Žil Visenteu, Realu, Monaku, Lilu, Selti i od 2022. Parizu. I Kampos je u PSŽ doveo Luisa Enrikea, u Realu recimo skautirao Luku Modrića, a u Monako uveo – Kilijana Embapea. I zato ovaj intervju jeste jedna riznica fudbalskog znanja. Mada  je sve počelo jednim porazom, koji je na neki način okončao trenersku karijeru nekada sasvim prosečnog fudbalera. Naime, 2002. godine Luis Kampos je bio na razgovoru kod predsednika Porta Pinta da Koste oko upražnjene funkcije šefa struke. Da Kosta je ipak izabrao – Žozea Murinja i postao šampion Evrope. I mada je Kampos kasnije prekinuo Murinjov niz bez pobeda, nije to shvatio kao osvetu. Shvatio je da je vreme da se oproba u drugim vodama.
“Ne živim život da bih se svetio i bio zlopamtilo. Pinto da Kosta je doneo pravu odluku. A Murinjo je uvek bio moj prijatelj. To je sve u prošlosti, a čovek raste i jača i od dobrih i od loših iskustava. Sećam se dobrih. Ručka sa Pintom da Kostom, zadovoljstva što me je uopšte zvao“.

Zanimljivo, nekih 10 godina kasnije Murinjo i Kampos jesu postali deo istog kluba. U Realu. S tim da ni tada Kampos nije još direktor, već – šef skauting službe i taktički analitičar.
“Murinjo je poseban za svakoga, još više za mene, jer mi je prijatelj. Mnogo mu dugujem, jer bio je i period u mom životu kada sam mnogo sumnjao u sebe. Murinjo me je zvao i rekao: ’Potreban si mi, ali ne na terenu, nego da putuješ, gledaš utakmice i timove’. Tek kasnije me je vratio na teren, a ja sam u međuvremenu ponovo otkrio radost u fudbalu. I to na vrhunskom nivou, jer smo se borili sa Barselonom Pepa Gvardiole. Pretila je opasnost da Barsa tada postane ono što je danas PSŽ u Francuskoj ili Bajern u Nemačkoj: večiti šampion. Ali Murinjo je to promenio“.

PRVO GLEDAM PRIJEM: FUDBAL SE IGRA S LOPTOM – MORAŠ DA IMAŠ ODNOS S NJOM

(©AFP)

E sad, da pređemo konačno na ono što je Kamposa učinilo tako izvanrednim direktorom. Kažu, pita Marka, da među prvim stvarima koje gleda kod igrača – prijem lopte?
“Da, jer fudbalerov odnos sa loptom je fundamentalno važan. Na kraju krajeva, igraju loptom, moraju da budu komforni s njom. Luis Enrike me to prvo pita kada govorimo o igračima. Mora da ima kontrolu lopte, da donosi dobre odluke. Može da bude brz, da pokriva mnogo terena, da dobija loptu, ali mora da ima dobar odnos s loptom“.

Takvog jednog je, recimo, preporučio baš dok je radio u Realu. Ni manje ni više nego – Luku Modrića. Nije naravno samo on, ali...
“Radio sam svoj posao. Treneri traže određen profil igrača, na kraju oni i odlučuju. Razgovarali smo o mnogima i odlučili. Realu je bio potreban fudbaler u vezi koji može da diktira tempom: da zna kad da uspori, kad da ubrza, kad da igra levo, kada desno. A Luka je sve to znao... Imao je teške trenutke, ali... uvek je znao gde da odvede utakmicu, kako da diktira igru, kao sada Vitinja u PSŽ-u“.

Uostalom, iako je sve važno, nije najteže pogoditi koji igrač ima talenat.
“Sve je važno, posebno kada dovodite igrače koji koštaju toliko miliona. Tu nemate pravo na grešku. Tako da malo liči na detektivski rad. Treba da saznate sve o fudbaleru. A najtežid eo skautiranbje je projekcija. Podaci su tu, nove tehnologije su tu, ali ključ je u pitanju da li će se prilagoditi stilu igre našeg trenera. Kako može da nam pomogne? Tu mi mnogo pomaže što sam bio trener“ .

U MONAKU SU ME ZVALI TRGOVAC, JER NISU RAZUMELI

Onu pravu, direktorsku funkciju, Kampos je počeo tek 2013. u Monaku. Kad su Rusi počeli da ulažu ogroman novac.
“Prvo put sam se susreo sa nečim što će postati mnogo važno: finansijskim fer-plejom. Monako je tek doveo Hamesa Rodrigeza, Falkaa, Mutinja, investirao je mnogo novca, a mi smo morali ostalo da pokrpimo a da ne bankrotiramo. Zbog toga smo morali da budemo kreativni, da promenimo način razmišljanja. U Francuskoj su me prozvali ’trgovac’, jer nisu razumeli. Kada sam kupio Antonija Marsijala za 5.000.000, a prodao ga sledeće godine za 80.000.000 evra pitali su me: ’Zašto prodaje našeg najboljeg igrača?’ A mi smo sa tim novcem kupili još bolje igrače. Postali smo jači a da nismo bankrotirali. Kažnjeni smo sa 50.000.000 evra, jer nismo plaćali porez, pa smo bili limitirani. Ali i kreativni. Fabinja smo doveli nakon pozajmice u Realu (za prvi tim odigrao 14 minuta, prim.aut), investirali smo u domaće talente kakav je bio Embape, Tomu Lemara doveli za 3.000.000, a bio je senzacionalan, Bernardo Silva nije igrao za Benfiku (34 minuta za prvi tim). Tražili smo mlade igrače i kompetentne trenere, jer skauting nije samo u igračima. Ja sam uradio odličan posao kada sam doveo Leonarda Žardima za trenera Monaka. U poslednje dve godine najbolji posao mi je dovođenje Luisa Enrikea u Pari Sen Žermen“.

Enrika je doveo u dogovoru sa Al Kelaifijem za koga tvrdi da se i sam dobro razume u fudbal i da stalno koristi specijalizovanu Wyscout aplikaciju za skautiranje i selekciju igrača.
“Imali smo više kandidata, procenjivali ih prema 25 različitih kriterijuma. Na kraju smo seli na intervju s Luisom Enrikeom u njegovom domu i hemija je bila toliko jaka da nam je posle 10 minuta već rekao sve što smo želeli da čujemo. Posle sastanka sam zvao Nasera i rekao: ’Predsedniče, ovo je naš čovek’. Za dva dana smo ga završili. Znao sam da je on taj“.

Sačekajmo ipak malo s Enrikeom, o njemu ćemo svakako naširoko. Da se prvo vratimo na Monako i tada 15-godišnjeg Kilijena Embapea. Malo ljudi zna, ali tu je Kampos baš morao da interveniše.
“Tek sam došao u Monaku, čuo sam da je veliki talenat, ali nisam ga video. Kad je došao nije mu bilo lako, imao je neki konflikt s trenerom. Ljudi iz mog tima su mi govorili da je fantastičan i naredio sam treneru da ga stavi da igra narednu utakmicu. Posle 20 minuta vodili smo sa 3:0, sva tri je postigao Kilijan. ’To je to. Mora da ostane jer imamo nešto posebno ovde’, rekao sam. Kad je nešto kasnije odradio prvi trening s prvim timom, Žoao Mutinjo mi je prišao sa Bernardom i Rikardom Karvaljom i rekao mi: ’Luise, ovaj mali ne sme da ide. Ko je on?’. Kilijan je sam zaslužio svoje mesto. Kvalitetom i karakterom, ne zato što ga je bilo ko gurao“.

TOLIKO ĆEMO DA MENJAMO POZICIJE DA RIVALI NEĆE ZNATI GDE SU

(©AFP)

I o njemu ćemo opet, ali sada idemo na PSŽ, koji je prošle sezone osvojio šest pehara što su ranije uspeli samo još Gvardiolina Barselona 2009. i Bajern Hansija Flika 2020.
“Pre dve godine, već je došao Luis Enrike, izgubili smo polufinale Lige šampiona od Borusije, a pet puta smo pogodili okvir gola. Da je samo jedna ušla sve bi bilo drugačije. Ali još smo rasli kao tim. I moramo da nastavimo tako. Luis nikada ne odmara: svaki dan traž sve više i više. Bio sam zadovoljan i posle prve sezone, posle tog polufinala i titule, a na prvom treningu u drugoj Enrike mi je rekao: ’Luise, videćeš, igračima će toliko da menjaju pozicije da rivali neće znati gde su’. ’Dođavola, šta je sada smislio’, pomislio sam. Ali bio je u pravu. Već u četvrtoj ili petoj utakmici, igrali smo protiv Lila, i njihov kapiten, Benžamen Andre, kome je 33 godina, prišao mi je posle meča i rekao: ’Ništa mi nije jasno oko vašeg tima. Ne znam ni kog vezistu treba da čuvam’. Tad sam shvatio da Enrike gradi nešto još bolje“.

Naravno, s takvim trenerima nije lako raditi.
“On sigurno spava sa prstom u utičnici, jer ima neverovatnu energiju. Kad dovodimo igrača, Luis me zvek zamoli da mu kažem jednu stvar: ’Ako nećeš da daješ maksimum na svakom treningu bolje da ne dolaziš, jer će Luis Enrike da te ubije’. Brzo. Ovde je svaki trening kao utakmica protiv najboljeg rivala i takav će da ti bude svaki dan’. On je postavio te standarde. Tako da danas odmah kažem igračima kada pregovaramo: ’Ako ne daješ maksimum svakog dana nećeš igrati ni minut’. I to je istina“.

Možda je to posredno odgovaralo i Kamposu, jer u Parizu je imao malo neuobičajen zadatak. Zatekao je tim s 52 fudbaler. Morao je da ga skrati na 28.
“Ima različitih vrsta direktora. Ja nisam baš neki menadžer. Meni pomaže nekadašnja kariejra, to što sam bio trener, prosečan igrač, čak i kondicioni trener. Tako pomažem treneru da izgradi svoj stil. Ta prva sezona jeste bila veoma teška, ali sam imao priliku da radim individualno s igračima koji jednostavno nisu išli jedan uz drugog.  To je kao da sastavljate pazl Ajfelovog tornja sa delovima koji su deo drugog spektakularnog dela, ali nisu Ajfelov toranj. I dalje su umetnička dela, ali ne pašu. Finansijski fer-plej nas je natrao da skratimo tim, mada sam iz iskustva znao da trener ne može da radi sa tolikim brojem igrača. Igrali smo dobro prve godine, prvi deo sezone, ali se sve promenilo posle Svetskog prvenstva. Neki igrači su se vratili srećni, neki depresivni, treći povređeni i drugi deo je bio veoma težak. Kad je došao Luis Enrike počeli smo da gradimo drugačije. Da ne tražimo samo talenat, već takmičarski duh i glad za pobedama. Takođe i timski duh, posvećenost. Klub je uvek na prvom mestu. PSŽ je važniji od bilo kog igrača, ma koliko mu se mi divili. Fudbal je ipak timski sport. Ni filmske zvezde ne snimaju same filmove. Fudbal je takav. PSŽ je dobar primer. Danas svi napadaju, ali svi i brane“.

S MLADIMA JE SVE TEŽE RAZGOVARATI, ZBOG DRUŠTVENIH MREŽA POSTALI SMO INDIVIDUALISTI

S Naserom Al Kelaifijem (©AFP)

To je možda i najteže u modernom društvu?
“To je proizvod modernog društva. Imam 61 godinu, svet je evoluirao i drugačiji je. S društvenim mrežama postao je mnogo više individualistički. Mladi danas rastu s takvim osećajem, nemaju tu kolektivnu svest kao ljudi iz prošlosti. Zato dnas moramo da donosimo i neke teške mere, skoro vaspitne. Kao sa Dembeleom protiv Arsenala (nije igrao meč glavne faze, prim.aut). Mere koje pomažu svima da je klupski projekat bitniji od njihovog individualnog projekta. Kad svi igramo zajedno, svi smo jači. Ne moraš ti da govoriš igraču da trči kada ima loptu. Teško je trčati kada nemaš loptu, kada se braniš, kao tim“.

PSŽ uspeva i to je najveća zasluga Luisa Enrikea. Pa dolazimo do pitanja: šta je najvažnije za trenera – taktika, iskustvo s vrhunskim fudbalerima, liderske crte?
“Sve. Rekli smo već da imamo 25 kriterijuma, pomenuli ste neke, ali po meni je jedan od ključnih i način komunikacije. Nije danas isto razgovarati sa igračima kao pre 10 godina. Božji dar je kada pronađete nekog ko ume da uđe u glave igračima i prenese im poruku, a to moderni treneri moraju da imaju: sposobnost da komuniciraju. Jer sa mladima danas sve je teže komunicirati. Ne samo teže, drugačije je. Svaki put kada prisustvujem Enrikeovim sastancima sa igračima oduševim se, jer je neverovatno koliko je direktan i efektan. Sve onda bude lakše. Možeš da znaš mnogo fudbala, da imaš razne ideje, ali ako ne znaš da ih iskomuniciraš, objasniš, ako ih drugi ne shvate, ako ne umeš da im daš povratnu informaciju, pretvoriće se u katastrofu“.

Uspeo je tako Enrike i da pomenutog Usmana Dembelea pretvori u dobitnika Zlatne lopte.
“Lideri postaju lideri po prirodi, ne treba oni da kažu: ’Ja sam vođa, ja primam najviše para’. Ne ide to tako. Lider postavlja primer. Luis je otelotvorenje toga: ’Moraš da napadaš kao životinja, ali moraš i da braniš kao životinja’. Lideri imaju tu sposobnost da tu energiju prenesu na terenu. Često pričam ljudima oko sebe, izazove raspravu, da fudbal jeste evoluirao, ali ne zbog fizičkog aspekta, kako često čujem. To jeste evolucija, ali ona veća evolucija mnogo govori o današnjim fudbalerima iz Portugalije i Španije. A ona se svodi na razumevanje igre, na intelektualnu stranu. Tu se pravi razlika. Enrike uvek govori igračima: ’Nemoj da fauliraš, ako napraviš faul nećeš da igraš za mene. Nemoj da u duele ulaziš kao ludak. Druga lopta je važnija od prve’... Moraš da razumeš da je kad te rival pritiska na tvojoj strani ona suprotna slobodna, da je tu prolaz. Sada pokušavam da prepoznam koji igrač je pametniji, ne ko je fizički nadareniji. Jer fiziku možeš da unaprediš, inteligenciju mnogo teže. Moja supruga je profesorka i uvek mi kaže: ’Ili razumeš ili ne razumeš. Nećeš postati veliki matematičar samo ako rešavaš što više zadataka’. Zato sve više tražim inteligentne igrače, koji razumeju igru“.

PRIMERI FABIJANA RUIZA I VILIJANA PAČA

Kao Vitinju? Ili...
“Fabijan Ruiz. Nije brz, nije super elegantan, ali je mozak na terenu: Kros, Modrić. Oni igraju na mozak. I kad njima dodaš neverovatnu energiju Žoaoa Neveša ili Zair-Emerija... Ali intelektualna strana igre je postala ključna na svakoj poziciji... Naravno da je važno graditi tim na igračima sposobnim da trče, ali biti mentalno jak da izdržiš pritisak velikih klubova, toliko utakmica, finala, reprezentacije u sasvim drugačijem sistemu igre... To nenormalno umara i za to je potrebno misliti i razumeti igru. Pronalaziti rešenja na probleme koje vam zadaje rival. To zahteva inteligenciju koju veliki fudbaleri imaju. Otud ovakva portugalska i španska škola fudbala“.