U gradu sirena i skloništa slavio se fudbal: Šahtjor u Žitomiru osvojio trofej u najgoroj sezoni

U gradu gde svaka utakmica može da bude prekinuta zvukom sirene, a stadion ima i funkciju skloništa, fudbal i dalje živi. Ne kao luksuz, već kao tvrdoglava izjava opstanka. I baš zato – u Žitomiru. U gradu koji je više puta pogođen raketnim udarima, ali nikada nije prestao da stoji uspravno. U gradu gde se svakog dana udiše neizvesnost, a svake noći sanja povratak normalnosti, večeras se igralo finale fudbalskog Kupa Ukrajine.

Na stadionu „Polisja“, u atmosferi obeleženoj sigurnosnim merama i emotivnim nabojem, Šahtjor iz Donjecka i Dinamo iz Kijeva odigrali su još jedno poglavlje najvatrenijeg ukrajinskog derbija. Meč je završen rezultatom 1:1 posle 120 minuta igre, ali su "rudari" iz Donjecka bili precizniji sa bele tačke i slavili u penal seriji sa 6:5 nakon šest serija jedanaesteraca.

Za Šahtjor, ovaj trofej dolazi kao melem na jednu od najgorih sezona u klupskoj eri pod Rinatovom vlašću. Klub ne samo da nije uspeo da osvoji titulu (Dinamo vodi u ligi sa pet bodova više od Oleksandrije na dva kola do kraja), već je bio neubedljiv u Ligi šampiona i doživeo teške unutrašnje potrese. Ova sezona je prva još od one 1995/96 u kojoj će Šahtjor završiti izvan prva dva na tabeli u domaćem prvenstvu, to jest od kupovine Rinata Ahmetova. Trenerske promene, nesigurne partije, porazi od slabijih rivala – sve je to učinilo da se Ahmetovljeva imperija zaljulja kao nikad do sada. Ali upravo u tom mraku, kup dolazi kao jedini plamen. Ne da osvetli sezonu, već da ne dopusti da se potpuno ugasi.

Dinamo je ušao u meč sa motivom da se izjednači sa Šahtjorom po broju osvojenih trofeja u Kupu Ukrajine (bilo je 13:14 za Šahtjor) i da eventualnim trijumfom zaključi sezonu duplom krunom, prvom još od 2021. godine. Dinamo Kijev je jedini klub u Evropi koji nije izgubio utakmicu u domaćem prvenstvu u u tekućoj takmičarskoj godini, na dva kola pre kaja ima pet bodova više od Oleksandrije, deset više od Šahtjora, ali su danas penali bili surovi. Pritom, čitav maj je bio obojen jubilejom – 50 godina od kada je legendarni Valerij Lobanovski sa Olegom Blokhinom, Mihajlom Fomenkom i ostalima osvojio Kup pobednika kupova 1975. godine. Mnogi su želeli da se simbolika jubileja zaokruži osvajanjem oba domaća trofeja. Ali fudbal, baš kao i život u Ukrajini, ne poštuje uvek kalendar i logiku.

Utakmica je bila taktički čvrsta i emotivno nabijena. Dinamo je prvi stigao do vođstva, kada je u 44. minutu Andrej Jarmolenko, simbol modernog Dinama, zatresao mrežu na asistenciju Vladislava Dubinčaka. Ali Šahtjor se vratio u meč u 64. minutu, kada je Brazilac Kaua Elias savršeno reagovao na pas sunarodnika Alisona, i preciznim udarcem izjednačio rezultat. Do kraja nije bilo promene, pa se pristupilo penalima.

Oba tima su sigurno izvodila prvih pet penala, bez promašaja. Nekoliko hiljada navijača u Žitomiru disalo je sa izvođačima svakog šuta. A onda – šesta serija. Golman Šahtjora, Dmitro Riznik, postao je heroj večeri kada je odbranio udarac Oleksandra Karavaeva i tako doneo svom timu pehar.

Ali izvan rezultata, ovo finale nosi dublju simboliku. Da se ovakav meč odigra baš u Žitomiru, u srcu trusne zone, dokaz je da se život ne predaje. Stadion „Polisja“ bio je okružen sigurnosnim kordonom, ali je unutar njega bila sloboda – sloboda da se igra, peva, pobeđuje i tuguje. Grad Žitomir nije pod okupacijom, niti se na njegovoj teritoriji vode direktne borbe kao u Donbasu ili Hersonskoj oblasti, ali bio je meta raketnih i dron napada. Meta su bile vojne infrastrukture i skladišta. Na toj žitomirskoj travi, fudbal je još jednom dokazao da ume da znači više od igre.