U Napretku gori, a struka se češlja

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Kruševca/

Ima ona izreka "nešto je trulo u državi Danskoj", a vodeći se njom - skoro sve je trulo u Napretkovoj igri ove sezone. Nije to više skromni uzorak od par mečeva, niti period u kojem se i dalje mogu trošiti opravdanja. Čarapanima ne da ne ide u ovoj sezoni, već "kvalitetom" onog što plasiraju urušavaju i ono ne baš mnogo dobrog što Mozzart Bet Superliga nudi prosečnom gledaocu. Ne ostrašćenom, koji će mazohistički uvek ispratiti neki od svojih klubova, već onom koji prati fudbal, a treba mu ponuditi što bolji pogled na domaće prvenstvo da bi ga zainteresovao i prikovao, ako ne za tribinu, onda bar za fotelju.

Jer nije sporno što je Napredak upisao svega dve pobede u deset mečeva, pa ni to što se sa Železničarom nalazi na dva poslednja mesta na tabeli, mada renome kluba zavređuje mnogo više. Opasno je za Čarapane to što se ne nazire kraj posrtanjima. Naprotiv, Kruševljani sami sebe guraju ka ambisu iz koga nema spašavanja i ne daju nijedan predznak da mogu drugačije i bolje. A, mesta za promene i usred šampionata ima...

Čudno danas zvuči da su Kruševljani uspevali da iznenade Spartak usred Subotice (3:1), pa Voždovac na svom terenu (2:1). Pre toga se Napredak četiri runde tražio i dalo se naslutiti, posle dve vezane "trojke" da je Dragan Perišić povezao konce igre potpuno novog tima u odnosu na prošlosezonski. No, Novi Pazar, Partizan, pa oba Radnička (u mečevima u kojima je Napredak jedva uspeo da izvuče po bod) doneli su otrežnjenje i činjenicu da je kruševački superligaš daleko od sklopa iole ozbiljnijeg tima. Optimizam je vladao pod Bagdalom pred meč protiv Kragujevčana, s obzirom da je Napredak dvonedeljnu pauzu iskoristio za mini pripreme na Zlatiboru, za koje se mislilo da su timu donele stabilnost, a onda je upravo na poslednjem meču sastav iz Lazarevog grada napravio neke od najlošijih poteza u šampionatu i sebi potpisao sigurnu kapitulaciju. 

Mnogo kritika bilo je na račun Napretkove formacije sa tri štopera, delom zbog nesnalaženja u poslednjoj liniji, ali i zbog karakteristika prvih bekova - Jovanovića i Vukajlovića, koji, iako ofanzivni (više u nastojanju nego pravom kapacitetu), nisu uspevali da isprate u potpunosti zadatke na terenu gotovo ni na jednom meču. Dragan Perišić je probao da iznenadi Feđu Dudića povratkom na dva centarhalfa u sastav, a iznenadio je zapravo sam sebe (možda i očekivano, s obzirom da Napredak u trenutnom rosteru nema nijednog zadnjeg veznog).

Ta postavka kao da je ogolila sve probleme u defanzivi - Đeković i Mršić (mladi štoperski dvojac kojem vidno nedostaje iskustvo Dejana Kerkeza iz prošle sezone, čijih se kvaliteta klub, čini se, lako odrekao) su individualnim greškama poklonili pogotke Kragujevčanima, a bekovi Napretka kao da su ostali u staroj formaciji. Sve ono što su probali da u sredini izgrade Ljubomirac i Zličić (uz neprirodno opterećenje na samo dvojicu igrača na terenu) nije donelo poseban rezultat, jer napad je, kao u većem delu šampionata, i u značajnom delu meču protiv Radničkog bio odsečen od tima. Onda kad je sastav dolazio do šansi, olako ih je propuštao. I to se sada već ne može podvesti samo pod nedostatak koncentracije. Potpuno zbunjujuće (pa i zabrinjavajuće iz ugla Napretka) zvuči izjava šefa struke Čarapana posle meča da se "samo" nastavlja dalje i sprema za novi okršaj.

Tačno je, lako je sada uperiti prst na pojedinačne greške, a mogle bi se u svakoj liniji za ovih 900 Napretkovih minuta u šampionatu one nabrajati u redovima i redovima. Od obojice golmana do svakog od napadača bi se poneka potkrala, istina, neko bi baš dobro napunio notes. Kada u tim uđe panika ni onim najiskusnijima nije lako. Pod Bagdalom se, ipak, greške nižu od prelaznog roka do poslednjeg sekunda tekućeg prvenstva i nisu ostavljene na krivicu samo igračima, stručnom štabu sa Draganom Perišićem ili sportskom sektoru na čelu sa Mladenom Dodićem. Odgovornost je, ipak, kolektivna. 

Nije baš normalno očekivati da se u fudbalu, u kojem je vremena uvek malo, preko 30 promena u sastava između dve sezone neće osetiti (mada je to preraslo u hronicitet pod Bagdalom, što neminovno u nekom trenutku mora dovesti do posledica). Nije baš korektno ni najzvučnija pojačanja završavati pred smiraj prelaznog roka, a očekivati što pre ukomponovan tim. Nije baš ni odraz visokog trenutnog kvaliteta dobiti deset prilika, promeniti nekoliko formacija, skoro dva tima u rosteru, i ne izgraditi bar obrise igre koja se želi. Nije ni fudbalski ne dati celog sebe na terenu u svakom sekundu meča, nalik na onog ko je sinoć u Kruševcu ponosno mogao da stavi traku oko ruke - Uroša Ljubomirca, kome karijera prolazi, a tu je da bude primer mlađim kolegama. 

Za Napredak je pitanje da li vreme curi ili je iscurelo. Premalo se, ipak, videlo od onih najzvučnijih, a da li su posredi oni sami ili dosluh sa drugim igračima, ostaje za diskusiju. Grubo je reći da kruševački sastav nema potencijal u imenima, no za igru nema nikakve dileme. Ni trunku nečega što bi trebalo da ponudi nadu u bolji plasman nismo videli u ekipi Dragana Perišića na četiri poslednja meča. I za Napredak je izgleda potpuno svejedno ko je sledeći protivnik, jer i trenutno jedini lošije plasirani tim od Čarapana uzeo mu je meru. I to pod Bagdalom u uvodu prvenstva.

Nemoguće je mnogo toga promeniti u jeku sezone, ali za ono što može Napredak sam bira da li hoće. Ime kluba, ne mali broj navijača, pa i kakvo-takvo ulaganje u roster, traže bar obrise povratka igre dostojne superligaškog nivoa. U Kruševcu nešto debelo ne štima i moraće se posezati za prečicama, jer put očigledno vodi na slepi završetak.