VELIKO ISTRAŽIVANJE MOZZART SPORTA: Izračunali smo ko je najuspešniji fudbaler Srbije u 21. veku!

Gde su naši fudbaleri u poređenju s konkurencijom? Kako se kotiraju međusobno? Gde smo u odnosu na najrazvijenije fudbalske zemlje i njihove zvezde, a gde u odnosu na region? Na Hrvate, primera radi... Ko je trenutno najcenjeniji srpski igrač? Ko je najveći, a ko najtrofejniji? Ili ovako - ko je poslednji od igrača iz naše zemlje imao ozbiljan doprinos osvajanju trofeja u nekoj od pet najjačih liga Evrope? Ili – koliko imamo igrača s nekim evropskim peharom?

Pitanja koja zagriženi ljubitelji fudbala zapodenu svaki čas, u bilo kom neobaveznom čavrljanju.

U neka davna, bratska, jugo-vremena, znalo se: utisak iznad svega. Tek onda trofeji, evro-dostignuća, reprezentacija. Tako su zvezdaši svoje najveće asove - Rajka, Šekija, Boru, Džaju, Pižona, Piksija, Deja, Robija – redom nizali u ikonostas; hajdukovci po telu rezbarili imena Frana Matošića, Bajda Vukasa, pa kasnije Šurjaka, Žungula, Sliškovića; partizanovci padali u trans kad zarolaju Bobek ili Miloš, zatim zbog cele one generacije Špicovih i Matekalovih 'beba', da bi ih naposletku blažili Moca, Milko, Mance, Sale Ilić, Kežman; tako su dinamovci čak i u najvećoj strasti, dok su kidali fišbajne, na usnama imali Ćirin šampionski sastav iz '82: od Marjana Vlaka, preko Zeka Zajeca, Bračuna i Mlinke, do Kranjčara i Cerina.  

Principal?

Prevagu bi, po pravilu, odnosio subjektivni osećaj novinara, viđenijih stručnjaka ili navijačka naklonost. Miks ta tri faktora (uz neosporan uticaj najmoćnijeg kluba na ovim prostorima) na jugoslovenski pijedestal izgurao bi Dragana Džajića u najvećem broju slučajeva/anketa. Opravdano ili ne, druga je tema. Suština – stari asovi puniće epolete uglavnom 'domaćim čvarcima' i uživati status narodnih heroja i junaka socijalističkog rada u samoupravnom blagostanju. Evropske rozete ostaće nedosanjani san za većinu iz dobro poznatih razloga: najbolje sportske godine, prema ondašnjim propisima, morali su da troše u domovini.

Raspadom SFRJ sve se izokrenulo. Dobili smo dve lige lošeg i još nekoliko vrlo lošeg kvaliteta. Isključivi parametar za uspešnost postala je Evropa. Najbolji šampionati i njegovo veličanstvo - trofej. 

Otkako je tako, Srbija oskudeva s igračima etabliranim kao 'top klasa', ali prema nekim prilično relevantnim izvorima, u zemljama širom Starog kontinenta u svakom trenutku – i tako već godinama unazad – igra između 300 i 400 naših fudbalera. Po tom parametru pripadamo samom svetskom vrhu.        

U danima dok polako arhiviramo 2023. i među nama u redakciji Mozzart Sporta razglaba se i traži odgovor na neka od onih pitanja s početka priče. Tema kao tema nametnula se poodavno, ali da se ne lažemo, u osvit ovogodišnjeg finala Lige šampiona ozbiljan 'gas' dalo nam je podsećanje na onaj podatak da su Hrvati deset godina u nizu imali pobednika Lige šampiona?!

Onda smo napokon krenuli. Da vidimo gde su naši.

Platforma: Ako i prihvatimo brojne ankete iz prošlosti i složimo se oko najboljih u starovremenskom fudbalu (isključivo hipotetički), ostaje pitanje što intrigira - kakva je situacija u ovom modernom?

I eto našeg fokusa: Ko je najuspešniji fudbaler Srbije u ovom veku?

Da, najuspešniji, pošto do najvećeg vode kompleksnije 'formule' od matematičkih.

Uzgred, oreol za najvećeg plete se s određene vremenske distance...

Ovoga puta, da podvučemo, prosta računica. Trofeji i osnove matematike. Epilog: nekoliko rang-lista od blizu 1.000 imena rangiranih po uspešnosti.

I dok trojicu sa pobedničkog postolja verovatno možete da naslutite (Nemanja Vidić, Dejan Stanković, Branislav Ivanović), pozicioniranje ostalih u TOP 10, pa i sve ono što sledi do začelja, čitavom poduhvatu daje smisao.   

NEMANJA VIDIĆ: STUDIOZNO ISTRAŽIVANJE,

NIJE NA BAZI EMOCIJA I ONOGA ŠTO JE VIZUELNO DOPADLJIVO

Mada Srbija kao samostalna država egzistira od 2006. godine, odlučili smo ipak da donja granica obračuna bude 2001, kada je zvanično počeo 21. vek. To znači da je sezona 2000/01 prva koju smo 'tretirali'. Ona, ruku na srce, počinje u prošlom veku, ali trofeji su osvajani u novom (svi osim superkupova – njih u toj prvoj i tekućoj sezoni nismo računali), tako da je situacija prilično jasna.

Ako iz do sada napisanog nije najrazumljivije, da pojasnimo: SVAKI TROFEJ IGRAČA IZ SRBIJE (ILI SRPSKIH REPREZENTATIVACA), U BILO KOJOJ LIGI EVROPE (OSIM DOMAĆE MOZZART BET SUPERLIGE - NJU SMO OBRAČUNALI POSEBNO) ILI EVROPSKOM TAKMIČENJU, POČEVŠI OD 1. JANUARA 2001. GODINE PA DO 1. JULA 2023, UZET JE U OBRADU I IZBODOVAN. 

Pošto reprezentacija Srbije u seniorskoj konkurenciji nema nijedan pehar ili medalju, ove rang-liste formirane su isključivo prema klupskim rezultatima naših fudbalera. Takođe, trofeji osvojeni na kontinentima izvan evropskog (Južna Amerika, Azija, Afrika, Australija...) nismo uzimali u obzir.   

PROPOZICIJE

Kako je u pitanju neka vrsta takmičenja, pa makar samo na 'papiru', potrebno je bilo da uspostavimo propozicije, iliti precizna pravila igre. Najpre, važno je istaći da nismo želeli da se bavimo samo i isključivo prostim prebrojavanjem trofeja. Razlog vrlo jednostavan – nema svaki pehar jednaku vrednost. Tu dolazimo do suštinske razlike u terminologiji. Dakle, nismo tragali za najtrofejnijim igračem Srbije u 21. veku (niti najvećim), već najuspešnijim. Razume se, na koncu konca imaćete priliku da vidite i ko je koliko trofeja osvojio, međutim akcenat će biti na bodovima.

Ali o tome nešto kasnije...

Prvo što treba istaći jesu uslovi za 'ulazak' u ovo specifično nadmetanje, pošto pasoš naše zemlje sam po sebi u nekim slučajevima nije bio dovoljan. Recimo, igrači koji su u određenom trenutku karijere odlučili da počnu da nastupaju za neku drugu reprezentaciju, poput Adama Marušića, Uroša Đurđevića ili Mirka Ivanića, nisu uzeti u obradu. Samim tim, odgovarajuće kvalifikacije nemaju ni fudbaleri srpskog porekla što su od starta igrali ili igraju za druge selekcije. Primeri: Rade Krunić, Marko Arnautović, Aleksandar Dragović, Bojan Đorđić, Zvjezdan Misimović, Marko Marin...

Valja naglasiti da je za 'diskvalifikaciju' bila dovoljna makar i jedna utakmica u mlađim kategorijama neke 'strane' države (primer: Marko Vejinović), ali isto tako postojala je i mogućnost 'rehabilitacije', ukoliko bi igrač nakon omladinskog reprezentativnog staža u inostranstvu potom obukao dres A tima Srbije (primeri: Neven Subotić, Zdravko Kuzmanović).

Primetićete da na listi nema na desetine fudbalera srpske nacionalnosti rođenih u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji... Jednostavno, radi se o momcima koji nikada nisu zaigrali za Orlove, niti su bili članovi nekog od domaćih timova. Samim tim, oni više pripadaju zemljama gde su rođeni, odrasli i napravili karijere.   

E sad, šta je bilo potrebno da bi određeni trofej bio priznat po našem pravilniku?

Kao što znate, svaka liga ima svoje graničnike, uslov vezan za broj odigranih utakmica da bi se igrač zvanično okitio šampionskom medaljom, da bi ona ušla u njegov CV. Mi smo, ipak, kreirali naša, jedinstvena pravila koja smo primenjivali posebno na prvenstva, posebno na nacionalne kupove ili evropska takmičenja.

Evo kako ona u biti izgledaju:

- Titula šampiona u 'punom kapacitetu' (maksimalan broj bodova za datu ligu) priznaje se ukoliko je igrač odigrao pet i više utakmica u prvenstvu, nezavisno od broja minuta.

- Ako je igrač u šampionskoj sezoni odigrao manje od pet mečeva, piše mu se polovina bodova predviđenih za datu ligu (pod uslovom da zbir minuta iznosi najmanje 90).

- Za priznavanje trofeja u nacionalnom Kupu i Liga kupu dovoljno je bilo da igrač nastupi makar jednom na putu njegovog tima do trofeja, nezavisno od broja minuta.

- Trofej u nacionalnom Superkupu bilo koje lige priznat je ukoliko se igrač našao u protokolu. Dakle, nije bilo obavezno da upiše minute.

- Pehari Lige šampiona, Lige Evrope, Lige konferencije i FIFA prvenstva sveta za klubove uzeti su u obračun ukoliko je igrač upisao makar minut u nekom od ovih takmičenja; za evropski Superkup pravila su ista kao i za bilo koji nacionalni: dovoljno je bilo pojavljivanje u protokolu.

Ponekom bi moglo da zasmeta što smo potonjim članom određenim 'marginalcima' u evro-uspesima njihovih ekipa omogućili da ostvare ozbiljnu bodovnu dobit (ovo se pre svega odnosi na nizak prag tolerancije kada su utakmice / minuti u pitanju), međutim stava smo da je i sam dolazak u klub koji se bori za evropske srebrnine lep uspeh za igrača.

A kako mi želimo da dođemo do najuspešnijeg srpskog fudbalera u ovom veku, deluje kao argument na svom mestu.

Zar ne?

SISTEM BODOVANJA

Dođosmo i do bodova. Kao što je već navedeno, nismo svaki trofej jednako tretirali. U želji da dođemo do što preciznijeg i što realnijeg poretka, koristili smo Uefinu klasifikaciju liga. Jer složićete se, ne može isto da vredi titula šampiona Italije i titula osvojena u Austriji ili Švajcarskoj. Da ne navodimo neke drastičnije primere i razlike.

U našem sistemu bodovanja postoji 11 vrednosnih kategorija kada su u pitanju domaća takmičenja, plus pet dodatnih za pet internacionalnih.

Imajući u vidu da se radi o najjačem klupskom takmičenju na svetu, trofej Lige šampiona nosi najviše. Slede dve najbolje nacionalne lige, zatim treća i četvrta liga na Uefinoj listi, pa Liga Evrope i tako naniže sve do poluamaterskih i amaterskih šampionata.

Odnos snaga takmičenja – pre svega nacionalnih – nije lako proceniti. Prlikom određivanja pomenutih kategorija uglavnom smo se držali matematike, odnosno prosečne pozicije država na Uefinoj rang-listi koeficijenata u poslednje 23 godine, iliti u ovom veku. Primer: Sabrali smo sve pozicije Holandije od 2001. do 2023. i dobili podatak da je njeno, odnosno prosečno mesto njenog prvenstva 8,65. I tako redom za svaku od 54 članice Uefe (kako država Srbija ne priznaje tzv. Kosovo, tamošnja takmičenja nismo uzimali u obzir).   

Evo kompletnog poretka:

Pred vama je sada svih 11 kategorija...

Prosečne pozicije trebalo bi da 'opravdaju' našu klasifikaciju, odnosno grupisanje liga po kategorijama. Iz priloženog se, dakle, lepo da videti razlika između prve dve lige i treće i četvrte. Ili između pete i šeste; šeste i onih narednih od sedmog do 11. mesta. I tako dalje. 

E sad, važno je znati da su ove brojke (prosečna pozicija) poslužile isključivo za određivanje kategorija. ŠTO ĆE REĆI DA NIJEDNA LIGA NIJE IMALA ZAGARANTOVANU POZICIJU S OVE TABELICE. Najprostije rečeno, kako se menjalo mesto određene lige na UEFA rang-listi (iz godine u godinu), tako su trofeji u toj ligi/zemlji imali drugačiju vrednost.

Uzmimo za primer Grčku. Njeno prvenstvo spada u ona što su najviše oscilirala. Tako su, recimo, Grci 2002. godine bili na šestoj poziciji i pripadali četvrtoj vrednosnoj kategoriji (titula donosi 50 bodova). Onda su 2007. bili 15. (šesta kategorija, titula donosi 25 bodova), da bi se 2012. popeli na 10. mesto (peta kategorija, titula donosi 40 bodova).

Ovo u praksi znači da je šampionat koji je Predrag Đorđević osvojio sa Olimpijakosom u sezoni 2001/02 vrednovan sa 50 poena, a da je titula sa istim klubom, samo pet godina kasnije, Milošu Mariću donela duplo manje. 

Šta je smisao svega?

Prosto – da dodeljeni bodovi budu ekvivalentni snazi lige u određenom periodu.

A da je Uefino rangiranje sasvim relevantno, primera je na desetine. Za ovu priliku biće dovoljan jedan, vezan upravo za dve pomenute sezone u Grčkoj.  

Te 2001/02 tri tima u Grčkoj (Olimpijakos, AEK, Panatinaikos) završila su prvenstvo u dva boda. Crveno-beli iz Pireja postali šampioni zahvaljujući boljem međusobnom duelu sa AEK-om. Panatinaikos je prošao dve grupne faze u Ligi šampiona (takav je bio sistem takmičenja), da bi ga Barselona izbacila tek u četvrtfinalu na jedvite jade, i to posle poraza u Atini (0:1). AEK je iste sezone stigao do osmine finala UEFA kupa.

U sezoni 2006/07 Olimpijakos je glatko osvojio titulu sa devet bodova više od AEK-a. Nije imao pravu konkurenciju. U Ligi šampiona takmičenje je završio bez pobede, a ni AEK nije uspeo da izađe iz grupe. U Kupu UEFA svi grčki predstavnici ispali su mnogo pre same završnice.

Teško da postoji bolje objašnjenje zbog čega titula u Grčkoj iz 2002. vredi 50 bodova, a ona iz 2007. svega 25.

Jasno vam je da idealne razmere, to jest idealan odnos kvaliteta liga nije moguće napraviti. Mi smo se uz matematiku oslanjali na određene činjenice (primera radi, u ovom veku, samo se u pet navrata dogodilo da Ligu šampiona osvoji klub iz zemlje koja nije bila prva ili druga na UEFA rang-listi u trenutku podizanja 'ušatog' – otuda tolika bodovna razlika u odnosu na treću i četvrtu ligu), a onda delom i na subjektivni utisak većine uključenih u ovo istraživanje.

I tako, konačan epilog našeg 'matematičarenja' našao se na grafici iznad...

Verujemo da nismo napravili veće greške u ocenama i procenama, isto kao što verujemo da će mnogi imati zamerke na ovakav sistem obračuna bodova. Opet, treba imati na umu da smo za svaku odluku imali ozbiljno, kvalitetno uporište.  

Ono što bi trebalo objasniti jeste osetno manji broj poena za nacionalne kupove i liga kupove u odnosu na prvenstva, posebno u elitnim ligama. Nije nikakva filozofija: godinama unazad najjači klubovi Evrope malo pažnje posvećuju 'alternativnim' takmičenjima, igraju s kombinovanim sastavima (neki čak nastoje da što pre ispadnu kako im u kasnijim fazama sezone ne bi 'gušili' raspored), što nas je nateralo da te pehare manje cenimo.

Isto tako, masa klubova na nacionalne superkupove već neko vreme gleda kao na generalnu probu za start sezone, pa se ni ovde 'nismo pretrgli'. Štaviše, u našem sistemu taj trofej ima najmanju vrednost.

Zasmetaće nekome i mali broj bodova za osvajanje Lige konferencije (rezon: ipak je u pitanju evropsko nadmetanje); drugi će, možda, neprikladnim smatrati što jedna Liga šampiona vredi kao pet Liga Evrope; treći će, na primer, zameriti što svetsku klupsku krunu ne nagrađujemo dovoljno.

Pokušaćemo da obrazložimo...

Ligu konferencije imali smo prilike da gledamo poslednje dve godine i malo je onih što će moći da opovrgnu da se zaista radi o trećerazrednom takmičenju, iskovanom da se zadovolje apetiti siromašnijih država i liga. Da i one izvuku neki ćar od Uefe i njenih bogatih fondova. Činjenica da su u prve dve sezone (kombinovano) 'lige petica' dale tek devet predstavnika u grupama LK, dok ih je u Ligi Evrope u istom periodu bilo duplo više, ponajbolje govori o kvalitetu trećeg po rangu evropskog takmičenja. Da ne govorimo da je proletos pehar podigao klub koji se u najvećem delu sezone borio za opstanak u Premijer ligi (Vest Hem), ili da su do završnice stigle ekipe poput Šerifa, Leha, Jurgordena, AEK-a iz Larnake, Slovana iz Bratislave.

Prednost Lige šampiona u odnosu na Ligu Evrope (500:100) naoko izgleda prenaglašeno. Pa opet, kada pogledate listu osvajača LE, videćete da veliki broj tih klubova nikada nije uspeo da priđe završnici LŠ. Krenimo od Fajenorda 2001, preko moskovskog CSKA, Zenita i Šahtjora, pa sve do Ajntrahta iz Frankfurta. Uostalom, kraljica Lige Evrope – Sevilja, idealno skicira tu klasnu razliku. Drugo po kvalitetu evropsko takmičenje osvajala je u čak sedam navrata, a za sve ove godine (od 2001) do četvrtfinala Lige šampiona stigla jedan jedini put?!

Kada je u pitanju FIFA klupsko prvenstvo sveta samo realno treba sagledati stvari. Da, istina je da trijumf u tom takmičenju donosi laskavu titulu planetarnog šampiona, no u dosadašnjoj turnirskoj organizaciji Evropljane je od pehara delio uglavnom samo jedan ozbiljan meč – onaj protiv Južnoamerikanaca. I to ukoliko bi oni uspeli da dođu do finala.                 

S klupskim Mundijalom izjednačili smo Superkup Evrope (po 70 bodova), upravo jer je do trofeja potrebno slaviti u jednoj utakmici. Na neki način, u pitanju je samo 'bonus' za već postignuto, osvajanjem Lige šampiona i Lige Evrope. 

I sad, ovako bismo mogli do 'najsitnijih crevaca'. Ali naravno da nećemo. Pomenimo samo još da smo se ponajviše lomili oko odnosa Lige šampiona i dve najjače lige (prva i druga na UEFA rang-listi): 500:250, 600:300, 600:400, 500:200? Na kraju, redakcijskim konsenzusom, došli smo do ovih 500:300, razumljivo u korist LŠ.

Biće zamerki i po ovom pitanju?

Vrlo moguće. Međutim kako svako takmičenje ima određene regulative, tako je i s ovim našim. Morali smo da donesemo i poneku nezahvalnu, tešku odluku/procenu. Naposletku, pravila su za sve ista.

Pa da krenemo, napokon, na ono glavno...

RANG-LISTA - KO SU NAJUSPEŠNIJI SRPSKI FUDBALERI U 21. VEKU?

Pred vama je, za početak, poredak deset najuspešnijih srpskih igrača u Evropi. Sa pet osvojenih Premijer liga i Ligom šampiona, Nemanja Vidić napravio je nedostižnu razliku u odnosu na konkurenciju. Njemu je 15 trofeja od odlaska iz Crvene zvezde donelo ukupno 2.250 bodova. Prati ga Dejan Stanković sa 1.685, tek nešto više od trećeplasiranog Branislava Ivanovića, međutim treba imati u vidu da je Dekiju nekoliko vrednih pehara "ostalo" u prošlom veku. Isto važi i za devetoplasiranog Sinišu Mihajlovića.

A kad već pominjemo igrače što su igrali na prelazu dva stoleća, svakako treba skrenuti pažnju i na Vladimira Jugovića. Njegovo ime, nažalost, nećete pronaći na ovim listama, jer je bukvalno svako priznanje zaradio pre 2001. godine. Kada bi sve što je osvojio ušlo u obračun, sigurno bi se našao u vrhu ove liste, uz rame vodećem triju.

U TOP 10 najviše trofeja osvojio je Ljubomir Fejsa (kasnije ćete videti da je on i generalno gledano najtrofejniji igrač iz Srbije u ovom veku), ali kako su njegovi pehari manje vredeli po našim kriterijumima, sakupio je ukupno 450,5 bodova, što je bilo dovoljno tek za osmo mesto.

Miralem Sulejmani igrao je u velikanima poput Ajaksa i Benfike, bio u Jang Bojsu za vreme velikog uspona kluba iz Berna, te mu je TOP 10 izmaklo za tričavih 14 bodova. Sa pet trofeja u Nemačkoj ni Neven Subotić nije bio daleko, dok Predrag Đorđević spada u onu grupu igrača što su dobar deo uspeha ostvarili u prošlom milenijumu.

Miroslavu Đukiću bila je dovoljna jedna titula s Valensijom da se plasira na 15. poziciju (Primera u to vreme bila najbolje rangirana u Evropi), slede igrači s evropskim trofejima - Ivica Dragutinović, Igor Duljaj, Nemanja Gudelj, a jedan takav i zatvara listu igrača sa 100 i više poena - Filip Kostić.

Andrija Živković odlično igra u Grčkoj, njegov PAOK dobro gura i već do kraja sezone nekadašnji 'zlatni orlić' mogao bi da se nađe u 'klubu 100+'. Slično važi i za Marka Grujića, koji je sakupio samo dva boda manje do sada, a Porto je uvek u igri za trofeje.

Među 50 najuspešnijih svoja mesta pronašli su srpski internacionalci koji su ozbiljne karijere napravili u Mađarskoj. U pitanju su Dragan Vukmir i Igor Bogdanović. Ovaj prvi čak se plasirao ispred Nikole Žigića, recimo...

Listu igrača ispod 50 bodova predvodi Bogdan Planić sa pet osvojenih pehara u Izraelu i Rumuniji. Đorđe Despotović ima dva trofeja više, ali i dva poena manje. Treba podvući da je u grupi ovih igrača najtrofejniji Ivan Tatomirović (8). On je bio veoma uspešan u Litvaniji i Bosni i Hercegovini...

Nekadašnji reprezentativci Zdravko Kuzmanović i Adem Ljajić plasirali su se na 102. i 107. mesto, između njih je legenda Partizana Saša Ilić sa svoja dva jedina trofeja van granica Srbije - po jedno prvenstvo Turske i Austrije.

Slede ne tako zvučna imena, međutim sa dosta trofeja u nekim manjim ligama, gde su stekli maltene kultni status. Primera radi, Filip Đorđević i Deni Pavlović na Farskim Ostrvima. Prvi je osvojio čak 11 pehara, drugi osam. Ali tu su i Dušan Basta, Aleksandar Pešić, Predrag Rajković...

Ljubinko Drulović naosvajao se svega i svačega u Portugaliji, no u ovom veku - samo jedan jedini kup. Otuda tek 10 bodova.

Tu je i svetski putnik Andrija Kaluđerović, čovek koji je igrao u 15 zemalja sveta, ali osvajao samo u Litvaniji i Letoniji...

U grupi fudbalera ispod 10 bodova pažnju privlači nekadašnji golman Partizana Đorđe Pantić. On je osvojio svaki trofej u Mađarskoj makar po jednom. Zvezdaši Dragan Mrđa i Milan Vilotić imaju po jedan kup u Švajcarskoj i to im je donelo po osam bodova, jedan manje nego Pantiću. Nikola Vukanac uzeo je čak pet pehara, ali sve na Malti, tako da to nije uspeo bogzna kako 'da naplati'.

Sećate li se možda Fejsala Mulića, nekadašnjeg mladog reprezentativca i davnašnje mete Crvene zvezde, odnosno prvotimca Partizana Branka Pauljevića? Obojica imaju po dva trofeja u inostranstvu, videćete i gde...

Naredna imena najvećem broju ljudi ne znače mnogo. Među njima svakako 'najjače' - Milan Biševac. Mnogi su zaboravili da je nekadašnji štoper Crvene zvezde i Pari Sen Žermena igrao u Luksemburgu i da su mu to praktično jedina dva trofeja u inostranstvu?!

Nekada velika nada našeg fudbala Marko Pavlovski, osvajač zlata na kadetskom šampionatu Evrope 2013. godine, nije se proslavio po odlasku u Porto. Kasnije je promenio puno klubova, međutim ima samo jedan šampionat Crne Gore i Superkup Litvanije. Slično je i sa Nemanjom Antonovim, prvakom sveta sa Novog Zelanda iz 2015. - samo jedan Kup Mađarske u CV-ju.

NAPOMENA: Kriterijum za rangiranje igrača s istim brojem bodova bio je sledeći - prednost su imali oni s većim brojem prvenstava, pa ako bi i u tom segmentu bili izjednačeni, onda smo gledali ukupan broj osvojenih pehara

Ovde završavamo sa internacionalnom tabelom i prelazimo na domaću. Dakle, ko su najuspešniji igrači u domaćim okvirima u 21. veku? Svesni smo da će ovaj poredak izazvati dosta polemika, no pravila su takva kakva su. Milan Rodić i Marko Gobeljić podelili su prvo mesto sa 193 boda. E sad, kako je moguće da njihovih devet trofeja vredi više od Saletovih 15? Ko je detaljno pročitao 'pravila igre' biće mu jasno. U najkraćem, kad je Saša Ilić osvajao trofeje sa Partizanom srpski šampionat kotirao se dosta loše na UEFA rang-listi i nosio prilično manje bodova nego u poslenje dve-tri godine. A baš u poslednje dve-tri godine Rodić i Gobeljić su vezali duple krune.

Trećeplasirani Slavoljub Srnić čak ima trofej više od pobedničkog tandema, ali baš usled tog lošeg kotiranja Superlige u sezoni 2015/16 (pozicija 27), ta jedna njegova titula manje je vredela, a kup 'viška' u odnosu na ovu dvojicu (onaj sa Čukaričkim), nije uspeo da nadomesti izgubljeno.

Rodićeve i Gobeljićeve titule: 2017/18, 2018/19, 2019/20, 2020/21, 2021/22, 2022/23.

Srnićeve titule: 2015/16, 2017/18, 2018/19, 2020/21, 2021/22, 2022/23.

Razlika je, dakle, što Srnićeva 15/16 (kad Rodić i Gobeljić nisu bili na Marakani) vredi 10 bodova, a Rodićeva i Gobeljićeva 19/20 (kad Zvezdin univerzalac nije bio u klubu) - 20. To bi bilo 10 poena prednosti za Milana Rodića i Marka Gobeljića, međutim pomenuti kup sa Čukom prednost smanjuje na ovih šest bodova iz tabele...

Prvu ekipu izvan TOP 10 predvode zvezdaši Zoran Popović, Aleksa Vukanović, Njegoš Petrović. Nenad Milijaš sa pet šampionata i dva kupa ima poen manje. Njegov bodovni učinak, poput Ilićevog, bio bi daleko bolji da je titule osvajao u novije vreme.

Prvi partizanovac posle Saše Ilića je Nenad Đorđević. On je sakupio samo dva poena više od Nemanje Tomića i Marka Jovanovića.

Idemo sada na igrače sa 50 i manje poena... Tu grupu predvode partizanovci Radiša Ilić, Lola Smiljanić i Danko Lazović, te zvezdaši Stefan Leković, Lazar Nikolić, Stefan Mitrović, Jovan Mijatović, Petar Stanić. Svima iz crveno-belog tabora za ovu brojku dovoljna je bila jedna dupla kruna. S druge strane, Radiša Ilić za tih 50 bodova morao je da osvoji čak šest trofeja.

Ovde nema puno toga da se objašnjeva. Veliki je broj igrača i Partizana i Crvene zvezde sa po 20 poena, iliti jednim šampionatom. Zanimljivo da Lazar Ćirković, Dušan Vlahović i Alen Stevanović imaju po tri trofeja, ali i manje bodova...

Posle nekoliko igrača sa prvenstvom i kupom (Miladin Stevanović, Saša Lukić, Filip Mladenović), dolazi veliki broj onih što imaju po jedan trofej - uglavnom kup. Najveći broj njih dolazi iz Železnika, Smedereva, Jagodine, Čukaričkog i Vojvodine, jedinih klubova koji su u ovom veku, pored 'večitih', osvajali pehare u Srbiji.

NAPOMENA: Kriterijum za rangiranje igrača s istim brojem bodova bio je sledeći - prednost je išla igračima s većim brojem šampionata, a zatim s većim brojem trofeja ukupno

Bodove sa domaće tabele nismo sabrali sa onima iz internacionalne - ko voli nek izvoli - ali zato jesmo izdvojili listu deset najtrofejnijih igrača Srbije u 21. veku. U ovom slučaju sabrali smo pehare osvojene u Srbiji sa onima u pečalbi. Najprostija računica. Kako smo već pomenuli, Ljubomir Fejsa je u ovoj kategoriji broj jedan. Prate ga Nemanja Vidić, Saša Ilić, Dejan Stanković...

NAPOMENA: Kriterijum za rangiranje igrača s istim brojem bodova bio je sledeći - oni s evropskom srebrninom imali su prednost, potom slede oni s većim brojem osvojenih prvenstava

Za kraj smo ostavili najuspešnije u Evropi. Sa Ligom šampiona i Ligom Evrope, Bane Ivanović završio je za 30 bodova ispred Nemanje Vidića. Asa Mančester Junajteda koštala su dva poraza u finalima LŠ, ali najpre onaj neočekivani u Superkupu Evrope od Zenita, u leto 2008. godine. S tih 70 bodova, Vidić bi i na ovoj listi bio lider.

Vredno je istaći da najviše evropskih trofeja u ovom veku ima Ivica Dragutinović - tri. Zanimljivo da on jedini od srpskih igrača od 2001. ima pomenuti Superkup Evrope.

Iz ove tabele možete da vidite da u ovom stoleću svega 10 naših fudbalera ima neki evropski pehar. Onim najvrednijim mogu da se pohvale samo Vidić, Ivanović, Stanković i Jović.

NAPOMENA: Imajući u vidu da početkom veka internet nije bio razvijen kao danas, do određenih podataka nije bilo moguće doći, pogotovo kada su u pitanju neke male, poluamaterske lige. Ovo se pre svega odnosi na broj odigranih utakmica ili minutažu, podatke neophodne za precizno izračunavanje bodova. Takođe, pošto smo u obradi imali više stotina igrača, odnosno na hiljade statističkih informacija, nije isključena ni poneka matematička greška. A kako je naš cilj da na kraju dobijemo što precizniji poredak, potrudićemo se da prihvatimo svaku sugestiju samih 'aktera' ili čitalaca (razume se, uz valjani dokaz o osvojenom trofeju koji smo eventualno prevideli ili grešci u obračunu), nakon čega ćemo korigovati tabele. Pišite nam na mejl: [email protected] 

PRIREDILI: Predrag Dučić, Jovan Terzić, Aleksandar Gligorić, Nenad Jovanović, Stefan Stanković, Filip Veselinović, Ivan Džodić

GRAFIČKA REŠENJA: Nenad Mijaljević