Veljko Paunović: Ovo je moćan tim koji će opet poleteti! Verujem da se vraćaju braća i Tadić

Znanje, harizma, energija... I ko zna šta sve još što ne umemo da objasnimo, ali smo sposobni da osetimo svaki put kad Veljko Paunović priča o fudbalu. Ovoga puta u njegovoj Srbiji. Deset godina posle osajanja Mundijalita i sam kaže da je drugačiji trener nego što je bio kad se sa Orlićima na Novom Zelandu popeo na krov sveta u omladinskoj konkurenciji. Naravno da smo razočarani mundijalskim kvalifikacijama i da stanje u državnoj selekciji posmatramo kroz negativnu prizmu zbog utakmica u prethodnom ciklusu, međutim, ako postoji čovek koji nam je svima vratio zrno vere da je moguće da opet, ne samo igramo sa najboljima, nego i da ih pobeđujemo, onda je to Veljko.

Naravno da nam neće rešiti (sve) probleme, mada svi jedva čekamo da vidimo kako će to da izgleda u praksi, mimo one dve utakmice protiv Engleske i Letonije, kad nije imao ni vremena, ni prostora da sagleda situaciju dubinski. Osim tih resursa, sad ima i neku vrstu mira, jer reprezentacija do jeseni neće igrati takmičarske utakmice, a kad one dođu na dnevni red od Orlova očekujemo da uzlete. Makar kao što veruje i sam Paunović.

Uostalom, posle Mundijalita smo svi slušali njegove reči...
„Tad sam rekao da verujem da u narednih deset godina Srbija može da ostvari uspeh na velikim takmičenjima. I dalje to verujem, bez obzira što je prošlo deset godina. Neću da kažem da smo izgubili deset godina, ali usled mog odsustva sa ove scene ne mogu da prihvatim nikakvu odgovornost. Od ovog trenutka kreće moja misija sa svim ljudima s kojima ćemo sarađivati i koje okupljam oko sebe. Trenutno sam u fazi preispitivanja i dodatne analize. Poznajem ekipu, igrače, kontekst našeg fudbala, ali to nije dovoljno da u ovom trenutku dajem velike prognoze. U svakom slučaju apsolutno verujem u potencijal koji imamo kao fudbalska, sportska i pobednička zemlja. U drugim sportovima smo uspeli, pa i u fudbalu smo dvaput bili šampioni, jednom Evrope i jednom sveta. Ne bi trebalo da sumnjamo da je moguće to da se uradi, ali pred nama je proces koji zahzteva da se obavi do kraja, e onda možemo da očekujemo rezultate“, u dahu je pričao Veljko Paunović tokom gostovanja u podkastu „2x45“.

U zgradu Kompanije Mozzart selektor je ušetao autoritativno. Kao da je želeo i tim gestom da stavi do znanja da je rođeni pobednik i da od ljudi zahteva da prate njegove ideje.
„Verujem u sve ljude, vas kao medije, verujem u naš narod da smo sposobni da napravimo projekat koji će biti autentičan i uspešan. U ovom trenutku smo u procesu, ima dosta posla da uradimo na internom nivou, ali u jednom trenutku moramo projekat da otvorimo za javnost, jer nam je ta podrška najvažnija. Potrebno je da stvorimo dobar radni ambijent, odnose, poštovanje i obezbedimo mir kao bazu za uspešan rad. Kad budemo spremni uključićemo u to i javnost koja je željna da vidi napredak reprezentacije. Ne želim ništa što je dosad urađeno da umanjujem, ima dobrih stvari, na toj bazi možemo da nastavimo rad, s tim što nam je potrebna aktualizacija“.

NAJBOLJI SU IGRAČI KOJI SE NE PLAŠE

Pre nego što je zvanično imenovan za selektora, dok se polemisalo ko će naslediti Dragana Stojkovića, dobio je Veljko Paunović ogromnu podršku naroda. Ni u jednoj anketi podrška nije pala ispod 70 procenata glasova.
„Na prvom mestu, osećam veliku zahvalnost. Podrška je legitimna, s obzirom na sve što je urađeno u mojoj karijeri. Isto tako, osećam motivaciju, odgovornost, nikako strah. Jednu stvar tražim od igrača i od mojih saradnika – da se ne plaše. U fudbalu nema razloga da se plašiš. Moraš da igraš srcem, talentom, pameću.... To je najbolje što ima naša zemlja. Možemo da pogrešimo u pet ili šest procenata kad je odabir fudbalera u pitanju. Ne bi ni to bilo idealno, ali je sastavni deo selekcije, da na prvom mestu budu najbolji. A najbolji su oni koji se ne plaše“.

Mada, delovalo je u pokušaju da se domognemo Svetskog prvenstva 2026. da se na licima fudbalera mogla pročitati nelagoda. Kao da nisu bili svoji.
„Na osnovu iskustva sa utakmica protiv Engleske i Letonije, video sam da smo bili previše povređeni, u emotivnom minusu, a mislim da smo došli do neutralizacije tog stanja, ali nismo uspeli da uđemo u plus kad govorimo o samopouzdanju i veri da možemo, recimo i Engleze da pobedimo. One šanse koje smo promašili na Vembliju bi u nekom drugom trenutku ušle u gol. Imali smo dobru strukturu, ali je nedostajala vatra potrebna da se pobede veliki rivali. Nije nikakva kritika, samo mi je jasno na čemu bi trebalo da radim, jasno mi je da tu postoji neka blokada. Kao selektor mogu sa momcima koji su stubovi naše reprezentacije da komuniciram, a najavio sam se mnogima da ću da ih posetim u njihovim klubovima. Kad budem završio analizu, onda ću doći sa planom pred svakog igrača da kažem: ’Ovo je naš model igre’. Neću da izmišljam, nije to naučna fantastika, već je to nešto što nama paše i na što su momci navikli, samo da ih usmerimo valjano“.

Kad je reč o karakternim crtama igrača, prepričao je selektor deo dijaloga sa Zoranom Mirkovićem koji je vodio onaj meč u Andori.
„Kad sam došao, razgovarao sam sa Batom i on mi je odmah rekao: ’Ovi momci su neverovatni. Ne možeš da veruješ, svi su bili sj... posle utakmice sa Albanijom. Pocepani. To je znak da im je stalo’. A kad je nekom je stalo, to je velika baza na kojoj možeš da rekonstruišeš duh i veru. Kad sam došao, uverio sam se da je to tačno. Možda smo tad previše potonuli, nismo mogli da izvučemo momke da uđu u zelenu zonu, ali smo zaključili da ovo je moćan tim i da bi trebalo staviti ga ponovo na noge i onda poleteti sa Orlovima jednog dana“.

MIKELANĐELO, DA VINČI I REMEK DELA ZAROBLJENA U KAMENU

sa novinarima Mozzart Sporta Vujadinom Tomkovićem i Aleksandrom Joksićem

Možda kako nekad u Lisabonu, kad smo dobili Portugal i otišli na Mundujal u Katar. Da li ćemo imati igrače koji na energetskom nivou mogu da odgovore najjačim selekcijama?
„Da preformulišem pitanje: da li mi možemo da igramo na fizičkom i energetskom nivou koji je potreban danas u evropskom i svetskom fudbalu? Da, možemo. Mislim da postoji potencijal koji želimo da reaktiviramo, odnosno da pružimo šansu mladim igračima koji se danas nalaze u evropskim ligama, poput recimo Veljka Milosavljevića. Ja vam kažem, postoji mogućnost da u jednom trenutku taj momak igra za Čelsi. Onda ćemo svi da kažemo, vidiš, igra u Čelsiju, sada imamo igrača tamo. Može da igra za Njukasl ili sad je u Bornmutu, u velikom klubu, Premijer ligi,  na top nivou. Moramo da se bavimo njime, kao što se i njegov klub bavi i da mu damo podršku da napravi skok da ode na nivo Lige šampiona. To je samo jedan igrač, dodatni, na momke kao što su Saša Lukić, Nikola Milenković, Strahinja Pavlović, Filip Kostić, Dušan Vlahović... Pritom, imamo igrače koji su prošli kroz Premijer ligu, kao što je Aleksandar Mitrović. Moramo paralelno da radimo, da se više spojimo sa njihovim klubovima. Na primer, Mihailo Ivanović je sad u Milvolu, sutra će biti u Premijer ligi. Samo je potreban da se napravi taj skok, a moramo da budemo strpljivi. Potrebno je plodno zemljište da naš igrač stasa, poraste, izbije na površinu, njegovo stablo bude jako, pa se pojavi krošnja i onda rađaju voćke. Imamo igrače, imamo sve, to je proces, ali - nije završen“.

Ili, još slikovitije.
„Mikelanđelo ili Da Vinči su rekli da u kamenoj ploči vide zarobljenu skulpturu i da bi je trebalo osloboditi. Isto je sa igračima, naš posao posao je to da prepoznamo i da znamo kako osloboditi igrača i kako ga sklesati u remek delo. Možda neće svi biti remek dela, ali svi mogu da budu lepe skulpture za naš fudbalski ponos“.

đA ponosni smo svi na sad već daleku 2015. kad su nas Veljko Paunović i njegovi zlatni dečaci naterali da se budimo ranije nego inače kako bismo gledali utakmice sa Novog Zelanda. Posle osvajanja Mundijalita smo svi malo više očekivali od te generacije, kao da nije dovoljno iskorišćena. Možda će sad, kad su selektor i deo tih momaka ponovi okupili.
„Ovo je poslednji momenat gde se ukazala prilika da mogu opet sa njima da se susretnem i da radimo zajedno na projektu. Ne bih da komentarišem sada da li je generacija iskoriščena ili ne, pokazatelji su da nije. Kad pogledamo druge reprezentacije koje su pravile uspehe u evropskom ili svetskom fudbalu, prošle su kroz isti period, bile najbolje u Evropi i svetu i onda barem došle u poziciju da to učine u seniorskom fudbalu. A mislim da mi nismo došli blizu, tako da nam je to nedostatak. Ne želim nikoga da kritikujem, nije lako raditi ovaj posao.. Šta hoću da kažem? Imam izazov da iz ove generacije, kao i od onih što dolaze, napravim skok“.

Šta je krajnji rezultat koji bi Veljka zadovoljilo?
„Ako kažem ono što zaista mislim svi će se uhvatiti za to, tako da neću da kažem. Zato što verujem u to što verujem. Ne bih o tome javno. Nisam ni imao više susreta sa igračima. Da ne žurimo. Sve što smo mi uradili na Novom Zelandu je bio proces od tri godine. Njabolje je za nas da ne ulazimo u euforiju, nego da postavljamo ciljeve koji su neposredno ispred, koje objektivno znaš da možeš da ih ostvariš i radeći tako, verujem da ćemo podizati naše ambicije vremenom. Neka očekivanja u ovom trenutku nisu legitimna. Idemo fazu po fazu, da rastemo i tako podižemo lestvicu očekivanja“.

BRAĆA MILINKOVIĆ SAVIĆ, TADIĆ, BAJČETIĆ I FAVORITI BLIZU SRCA...

Prvi veliki cilj jeste plasman na EURO 2028.
„Svaka utakmica nam je važna. Ako je cilj Evropsko prvenstvo kao što jeste, moramo da znamo da nam pre toga Liga nacija omogućava da igramo protiv najboljih reprezentacija Evrope. I to je odličan poligon da podignemo naš nivo igara, da se brusimo sa takvim selekcijama. Neću da kažem da je sve moguće, ali s druge strane podižemo nivo, približavamo se njima, odmeravamo se i onda sa tim iskustvima počinjemo prave kvalifikacije za Evropsko prvenstvo“.

A da li će na tom putu biti mesta za braću Milinković Savić, jer su njihov boravak u reprezentaciji kod Piksija pratile intrige? Opravdane ili ne, ali intrige. Odnosno, hoće li Sergej i Vanja biti na okupljanju već u martu?
„Verujem da hoće, radim na tome da oni budu tu. Ne zavisi samo od mene, ali svakako su njima vrata otvorena i planiram, već sam i njima saopštio, da ću ih posetiti, da razgovaramo oči u oči o tome. Oni su bili otvoreni kad smo se čuli, ali sve se brzo desilo u mom slučaju pre preuzumanja reprezentacije, možda tad nisu bili spremni i ja to poštujem. Obavili smo razgovore, čak i sa kapitenima i jednostavno oni nisu bili spremni da u tom trenutku naprave taj korak. Poštujem, ali ne odustajem. I nisam odustao, do poslednjeg trenutka sam ih kontaktirao u novembru. Ali dobro, to je druga stvar“.

Još jedno ime budi pažnju javnosti. Svi se pomalo nadamo da bi Dušan Tadić mogao nazad u reprezentaciju.
„Naravno, ako on bude želeo, ja bih voleo. Kontaktirao sam ga, nismo ušli u neke dalje dublje razgovore, ali svakako da je Tadić otvoren. Za razgovore“.

Kad smo već na toj tom talasu, pomenjalo se da će selektor probati da pod zastavi pozove i Stefana Bajčetića?
„Tu moramo biti jako oprezni, zato što on igra za reprezentaciju Španije, selektiran je tamo, bilo šta da ja sada kažem može da se interpretira i nekorektno iz tog razloga“.

Veljko Paunović

Otkako je potpisao ugovor do 2030, Paunović redovno gleda utakmice Mozzart Bet Superlige i možda odatle pozove nekog kao prijatno iznenađenje.
„Radim na tome, imam nekoliko favorita, te karte držim veoma blizu srcu i grudima, tako da još rano da ih otkrivam, ali verujem da ima mnogo talentovanih i mnogo sposobnih igrača da igraju ozbiljan fudbal. Tu su, pored nas, u Kragujevcu, Subotici, Nišu, Leskovcu, Novom Sadu. Samo ih je potrebno pronaći“.

Kao što se nadaju u Humskoj da će u budućnosti dobiti trenera (poput) Veljka Paunovića, jer je Predrag Mijatović nekoliko puta isticao da ga ceni da mu je opsesija da ga vidi na klupi crno-belih.
„Bez želje da gubimo fokus od reprezentacije, naravno da sam prvo prijatelj sa Mijatovićem, odlično radi u Partizanu, a bez obzira što sam Partizanovo dete, iz Partizanove familije, odgajan sam tako da imam maksimalno poštovanje prema najvećem rivalu, Crvenoj zvezdi. Samim tim i što sam bio reprezentativac, pogotovo u mlađim kategorijama, neminovno je bilo da se srećem sa igračima i trenerima iz protivničkog tabora, iz tog razloga i imam bliske prijatelje i saradnike koji navijaju za Crvenu zvezdu. S druge strane, jednog dana sve je moguće, ali prevashodno je sada najvažnija reprezentacija. Videćemo u budućnosti gde ćemo svi biti“, dodao je Veljko Paunović tokom gostovanja u podkastu „2x45“.

Osim ovih „vrućih“ tema, selektor se dotakao rada u Engleskoj, Španiji, Meksiku, Sjedinjenim Američkim Državama i ta iskustva su takođe dragocena, njemu kao treneru, a i nama da shvatimo kroz šta je sve prošao.