Veljkovićev oproštajni intervju: Vaspitan sam da budem skroman, to je onaj Švajcarac u meni

Stranac sa najviše utakmica u istoriji Verdera je srpski golman Dragomir Ilić koji je u Nemačku došao posle Drugog svetskog rata i za klub iz Bremena igrao 14 sezona. U novijoj istoriji na listi stranaca se visoko kotira još jedan Srbin.

Za skoro deceniju na Vezeru, srpski defanzivac Miloš Veljković je odigrao blizu 250 utakmica i narednog vikenda će staviti tačku na tu epohu. Veljković naputšta Bremen kao slobodan igrač i od leta će nositi dres Crvene zvezde. U oproštajnom intrevjuu za Bild je premotao film i opisao najvažnije detalje iz karijere na Vezeru.
“Trenutno se osećam tužno jer se jedan prelep period života bliži kraju. U Verderu sam stekao fudbalsko ime. Bilo u Bazelu ili u mom selu u Srbiji, ljudi su pratili mečeve Verdera zbog mene i formirala prava mala zajednica Verderovih navijača. Ponosan sam kada vidim koliko sam utakmica odigrao za Verder”, kaže Miloš Veljković.  

Kako ti je bilo na poečtku?
“Od početka sam se osećao kao kod kuće iako sam u tom periodu igrao samo za B tim. Tada sam razmišljao i o pozajmici i definitivnom odlasku… Ali, promena trenera i dolazak Aleksa Nurija je sve promenio i omogućio mi da se dokažem. Prvi cilj mi je bio da odirgam 50 mečeva za Verder, pa 100, na kraju sam to debelo premašio…”.

Kod kojeg trenera ti je bilo najbolje?
“Veoma sam mu zahvalan Aleksu Nuriju za šansu koju mi je dao. Florijan Kofelt me je gurao do maksimalnih granica. To je bilo za moje dobro. Kasnije sam se posle teških šest meseci opet probio u tim kod Olea Vernera jer njegov stil fudbala mi savršeno odgovara”.

Šta ćeš najviše pamtiti iz Verdera?
“Legendarni meč u Dortmundu kada smo preokrenuli u nadokandi vremena. Pamtiću utakmicu u Berlinu kada nas je 20.000 navijača slavilo kao da smo osvojili Kup Nemačke. Pamtiću ulazak iz Cvajte u Bundesligu. I ispadanje naravno. Pamtiću i neke golove koje sam postigao… Škorpin protiv Augzburga pogotovo. I sam sebe sam tada iznenadio”.

Bio si prepoznatljiv i po frizuri…
“Svakog jutra mi je bilo potrebno 10 minuta da napravim frizuru i na kraju mi je to postalo zamorno. Bilo mi je nezgodno na treninzima i na utakmicama, pa sam se ošišao”.

Iako je tokom 10 sezona u Verderu odirgao 243 meča, nije dogurao do uloge kapitena. Traku je nosio kao zamenik.
“Marko Fridl je pravi kapiten i lider na terenu i van njega. Volim i ja da preuzmem odgovornost kada dođu novi igrači i da im pomognem u aklimatizaciji. Pogotovo što pričam nekoliko jezika: Nemački, engleski, srpski, francuski, pa čak i švajcarsko-nemački sam pričao sa Garsijom i Langom”.

Ko ti jer bio omiljeni saigrač?
“Niklas Moisander. Mnogo mi je pomogao. Zračio je neverovatnom smirenošću. Na terenu bismo se razumeli zavezanih očiju”.

Nikada nisi voleo da budeš u centru pažnje javnosti. Da li ti je krivo zbog toga?
“Ne. To onda ne bih bio pravi ja. Najvažnije mi je bilo da igram i nikada me nije zanimalo da ostavim neki veliki utisak u javnosti. Odgojen sam sam da budem skroman. To je onaj Švajcarac u meni…”.

Odlaziš nakon što ti Verder nije ponudio produžetak ugovora. Da li si razočaran zbog toga?
“To nije tačno. Ali, ne želim da sada pričam o tome. Kada bude pravi momenat, progovoriću o tome. Sada nije”.

Kako te je Zvezdin sportski direktor Marko Marin ubedio da pređeš tamo?
“Cela porodica mi navija za Zvezdu i uvek mi je bio san da obučem njen dres. Zaigrati sa Zvezdom makar jednu utakmicu u Ligi šampiona bi bilo ostvarenje sna i zaokružio bih karijeru”.

Da li ćeš pratiti Verderove mečeve i kako bi voleo da te navijači pamte?
“Kada ne budem igrao sve utakmice, gledaću Verderove na televiziji, telefonu, ajpedu… I vratiću se na Vezer kao navijač. Voleo bih da me pamte kao igrača koji je dao sve i identifikovao se sa klubom”.