Violina iz drugog reda: Ceo život u senci majstora, a simbol hrvatskih uspeha

Postojala je skepsa kako će Hrvatska uspešno pregrmeti delimičnu smenu generacije, hoće li makar izbliza biti na nivou od pre četiri godine, kada je na Mundijalu u Rusiji stigla do finala, kako će se snaći bez Marija Mandžukića i dokle, pre svih, na vrhunskom nivou mogu da guraju Luka Modrić i Ivan Perišić. Poslala je Hrvatska u istoriju belgijsku “zlatnu generaciju”, a onda je zaigrala onako kako najbolje zna – na kartu produžetaka i penala.

Prvi put je u nokaut fazi eliminisala selekciju koja nije iz evropske zone, po oprobanom i proverenom principu. Umrtvila je utakmicu, anestezirala Japance i posle boljeg izvođenja jedanaesteraca ispratila ih iz Dohe kući. Hrvatska kliče – Dominiče! Odbranio je Dominik Livaković tri penala, izrastao je golman Dinama iz Zagreba u junaka, svetla su na kraju večeri bila uperena ka hrvatskoj “jedinici”. No, do prilike da bude treći čovek koji je tri puta pročitao penaldžije – pre njega Rikardo i Danijel Subašić – ne bi ni došao da nije bilo Ivana Perišića.

Kao levo krilo – može sve. I kao levi bek – takođe. Da pokriva celu desnu stranu – može i to. Ne viđa se često igrač koji gotovo podjednako dobro puca na gol sa obe noge, zalama u sredinu ili centrira. Pridodao je u poznim igračkim godinama Ivan Perišić igri još jednu komponentu – igru glavom. Ništa nije strano hrvatskom veteranu, godinama unazad je lokomotiva reprezentacije, simbol svih uspeha Vatrenih na velikim takmičenjima. I sve to kao čovek iz senke.

Vazda su svetla najveće pozornice, na kojoj obožava da igra, uperena bila u majstore kojima je okružen kroz karijeru. Proveo je ceo život u njihovoj senci. Retko će strancima prva asocijacija na reprezentaciju Hrvatske biti Ivan Perišić, iako je sveprisutan i utkao se u najveća dostignuća. Uvek će to biti Luka Modrić ili Mario Mandžukić, pa i Mateo Kovačić. Ponajviše zbog klupskih uspeha, iako mu ne nedostaju trofeji. Osvajao ih je gde god je igrao.

Ivan Perišić (©Reuters)

Jednostavno, rođeni je pobednik. Ali, i neko ko se spletom okolnosti uvek nađe u drugom planu. Kada je Hrvatska eliminisala Englesku na produžetke u Rusiji i ušla u finale – Perišić i Francuzima dao gol – brzonogi univerzalac je, kao i juče protiv Japana, postigao izjednačujući gol. Dao je Vatrenima drugu šansu, a zatim namestio pogodak Mariju Mandžukiću za pobedu. Sada ga je u drugi plan potisnuo Dominik Livaković, i to u trenutku kada je postao najbolji strelac Hrvatske na velikim takmičenjima.

Ako nekoga u hrvatskoj reprezentaciji opisuju reči “srce vatreno”, onda je to Ivan Perišić. Pun gas, do krajnjih limita. Često ih i probije. Malo ko je verovao da će upravo on biti taj koji će Davora Šukera svrgnuti sa trona. Do Perišićevog gola je bio čovek sa najviše pogodaka za Vatrene na planetarnim i kontinentalnim smotrama. Ukupno – devet.

Perišiću je gol glavom Japancima bio deseti kombinovano na prvenstvima Evrope i sveta – šest na Mundijalima, četiri na kontinentalnom šampionatu – a zbirno 33. u hrvatskoj reprezentaciji, čime se izjednačio sa Mariom Mandžukićem. Do kraja reprezentativne karijere može da ugrozi još jedan Šukerov rekord – sa 45 golova najbolji je strelac državnog tima. Na univerzalcu Totenhema ne primećuje se da je godina proizvodnje bila poodavno i da gazi 34. leto. Naprotiv, u dobu pune zrelosti zaigrao je najbolji fudbal i nadogradio se.

Pitanje je samo do koje godine planira da šparta kraj aut-linije u dresu sa državnim obeležjima. A, ne čini se da u skorije vreme ima nameru da se povuče. Nema ni razloga.

Za Ivana Perišića će retko ko izustiti da je klasa, nikada nije mogao da ponudi ono što nudi Luka Modrić što se tiče vica u igri i onoga što navijačko srce ište. Nema lucidnih dodavanja, ali ima ponavljanja po boku do iznemoglosti, stvara “brdo” šansi, ulazi u njih – na svakom meču na Mundijalu se našao barem u jednoj odličnoj – i obavlja tonu “prljavog” posla. Ne diže se pompa oko Perišića, ali je kod gotovo svih trenera prvi izbor, neko koga mogu da ukalupe u svaku formaciju i dobiju najviše.

Ivan Perišić (©Reuters)

Hrvatska je iz vojnika iz Omiša iscedila suvu drenovinu, a nekako uvek kapne još koja kap. Od neuhvatljivog klinca koji je u mlađim Hajdukovim uzrastima bio poput vihora dobila je najpouzdanijeg reprezentativca. Kada drugima ponestane ulja, kada zataje – iskoči Ivan Perišić. Izađe iz senke Luke Modrića ili svojevremeno Marija Mandžukića, prodornošću optereti defanzivce ili zameni napadače. Baš kao u osmini finala protiv Japana. Ili pre četiri godine protiv Engleske. Ili za pobedu nad Španijom na Evropskom prvenstvu…

Rođeni pobednik osvajao je trofeje gde god da je igrao. U Klub Brižu, čiji skauti su ga zapazili kada je iz Sošoa – u francuski klub stigao iz Hajduka za siću kao klinac – bio na pozajmici u Župiler Pro ligi; u Borusiji Dortmund gde je stigao kao izričita želja Jirgena Klopa; u Volfzburgu i minhenskom Bajernu sa kojim je podigao pehar Lige šampiona; kao i Interu, koji je na mišiće Ivana Perišića, uz Lautara Martineza i Romelua Lukakua, vratio skudeto na Đuzepe Meacu.

Preostalo mu je da sa Totenhema – letos mu se ostvarila želja da zaigra u Premijer ligi, obnovio je saradnju sa Antoniom Konteom i profilisao se kao jedna od najvažnijih karika u sistemu italijanskog stratega – skine anatemu, da se sa Hrvatskom još jednom potvrdi, i vrati tamo gde je prvo demonstrirao kakve motoričke sposobnosti poseduje. I ratnički mentalitet.

Zasad uz ime neumornog hrvatskog reprezentativca stoji: Liga šampiona (Bajern), dva puta prvak Nemačke (Bajern, Dortmund), prvak Italije (Inter), tri puta osvajač Kupa Nemačke (Bajern, Dortmund, Volfzburg), osvajač Kupa Italije (Inter),trofej Superkupa Nemačke (Volfzburg), trofej Superkupa Italije (Inter), igrač godine u Belgiji i najbolji strelac, igrač godine u Hrvatskoj, viceprvak sveta.

I nigde statista.

Nije loše za violinu iz drugog reda...