Vitorio Poco bi mogao da dobije društvo posle 84 godine: Didije Dešan dva meča od istorije

Verovatno samo oni pasionirani, zagriženi ljubitelji fudbala bi znali da na prepad, bez razmišljanja, odgovore na pitanje ko je Vitorio Poco. Ko zna da li bi i u Italiji pripadnici mlađe generacije, koji se ne sećaju dalje od Alesandra del Pjera ili Tota Skilaćija ili ajde najdalje Paola Rosija znali da odgovore ko je legendarni selektor, čije ime stoji uklesano u antologiju Svetskog prvenstva.

Gospodin Poco je bio selektor Azura 1934. i 1938. godine i jedini je na svetu koji je spojio dve mundijalske titule. Stari Majstor, kako mu je nadimak, a zanimljivo je da je bio i sportski novinar, doveo je Italiju i do olimpijskog zlata između dva prvenstva sveta, s tim što su tada na Igre išli najjači, a ne mladi sastavi kao danas.

Zato nije čudo što u fudbalskim almanasima stoji ime Vitorija Poca među najvećim trenerima svih vremena. A, opet, možda će neko reći, bilo je to vreme nekog drugog, romantičarskog fudbala, koje teško može da se poredi sa današnjim, gde momci u kopačkama liče na moderne gladijatore koji ne staju ni na sekund za 90 ili 120 minuta i pretrče kilometre i kilometre.

U posleratnom fudbalu samo je još Brazil uspeo da spoji dve titule prvaka sveta. Najpre je golobradi Pele nosio Selesao do krune 1958. u Švedskoj, a onda i četiri godine kasnije u Čileu. Jedino što na klupi nije sedeo isti čovek. U Švedskoj je selektor Brazila bio Visente Feola, dok ga je posle toga nasledio Ajmore Moreira.

Sve ono što su uspeli Vitorio Poco pre rata i Brazil posle rata, sada ima priliku da ponovi, jednim udarcem da ubije dve muve, Didije Dešan. Selektor Francuske je pre četiri i po godine doveo Trikolore do trona, a sada ga dele dva koraka da taj uspeh ponovi i da se popne na fudbalski panteon na kojem dugo već sam stoji legendarni italijanski trener.

Ono što bi dodatno podiglo Dešana, možda i do zvanja najvećeg trenera svih vremena, makar kada su Mundijali u pitanju, je činjenica da je svetsku titulu osvojio i kao igrač. Dve kao trener, jedna kao igrač... Bio bi to antologijski uspeh, kada bi Francuz podigao pehar 18. decembra uveče na Lusailu. Ali, još dva protivnika ga dele od toga. Maroko i Argentina ili Hrvatska.

Didije Dešan svakako već sada ima upisano svoje ime među najveće francuske fudbalske ličnosti svih vremena. Nije popularan i voljen kao nekada Mišel Platini, niti je bio tako atraktivan igrač kao Tijeri Anri ili Zinedin Zidan, ali rezultati mu idu u prilog. Bio je deo generacije koja je 1998. osvojila svetsku titulu, prvu u istoriji Trikolora, koja je okrenula točak istorije tamošnjeg fudbala.

Jer, pre titule osvojene u Parizu, Francuska nije bila baš takva sila, barem ne u rangu Brazila, Argentine, Italije, Nemačke... Do šampionata koji su osvojili kod kuće Galski petlovi su imali tek tri polufinala Mundijala, jedno više nego što ih je imala Jugoslavija.

Udžbenici su pisani o tome kako je Francuska promenila celo fudbalsko ustrojstvo kada nije uspela da se plasira na prvenstvo sveta 1994. u SAD, kako je sve obrisano i poredak počeo da se gradi od nule. A, rezultirao je osvajanjem Mundijala i stvaranjem jedne moćne generacije koja je osvojila potom i Evropsko prvenstvo dve godine kasnije i utkala put da posle toga Trikolori igraju finale SP i 2006. pa da na prethodnom šampionatu postanu prvaci i evo sada ponovo dođu na korak od finala.

Dešan je jedan od onih trenera koji su večito u senci svojih fudbalera. Kada Francuska slavi, niko ne priča o njemu, nego se nižu hvalospevi na račun Mbapea, Žirua, Grizmana, sada Čuamenija, Dembelea, Upamekana. Moćan je to tim, sa armijom fantastičnih igrača. Mogao je Didije metodom žreba da izvlači 26 putnika (a on ih ni toliko nije poveo) za Katar i ne bi pogrešio. A, opet, ne manjka ni Portugaliji velikih igrača, Brazilu još manje, pa Engleskoj, dobro možda su Španija i Nemačka i tu malo u krizi, ali niko od njih nije došao do polufinala. Dešan jeste. I opet mu puca pogled na finale, na titulu. Na mesto u večnosti.