Zašto igraju Miljković i Lola Smiljanić?

Iza Partizanovog gostovanja u Užicu ostalo je nekoliko sekvenci. Upisana je treća vezana pobeda za vreme povratničkog mandata Aleksandra Stanojevića, broj minuta na kojima je mreža netaknuta produžen je na 300, još jednom je favorit pokazao spremnost da se navikava na principe takmičarskog fudbala, što je posebno važno pred odlazak u Belgiju, na megdan Šarlroi.

Naspram pozitivnih detalja susreta sa Zlatiborom stoje negativnosti oličene u sporoj igri, činjenici da sadašnji tim drastično gubi na stilu ako u njemu nema stranaca (Suma kažnjen, Sadik i Natho počeli s klupe), jalovosti napada kad se nameri na bunker, činjenici da treći vezani gol nije postignut iz igre, problemima sa bonusima i nedostatku odgovarajućeg alternativnog špica.

Dok cene evidentne pomake u defanzivi i brinu kako će tim izgledati na trećoj prepreci u kvalifikacijama za Ligu Evrope, navijači se posle osmog superligaškog kola bave i statusom Milana Smiljanića. Iskusni vezista, u odsustvu Vladimir Stojkovića s kapitenskom trakom oko ruke, našao se među starterima što je za nemali broj Grobara predstavljalo iznenađenje. Naročito ako se zna da je u prethodnom prvenstvu počeo tek tri utakmice: u Kruševcu usled rotacija između dvomeča sa Malatijom, Vodojaži je u kupu suprotstavljen kombinovan tim, a u završnoj rundi u Novom Sadu ekipa se odmarala za finale kupa sa Vojvodinom.

I onda odjednom Smiljanić u prvih 11. Za veliku većinu ljubitelja fudbala neočekivano, međutim, poznajući metode rada Aleksandra Stanojevića sasvim razumljiva odluka. Novi trener nalazi se u krajnje delikatnoj poziciji, došao je na minus šest, nije selektirao tim, a mora i da rotira i da pobeđuje. Prema njegovoj viziji, jedini logičan potez u datim okolnostima je oslanjanje na igrače koje dobro poznaje, za koje je siguran šta mogu, jednako kao i šta ne mogu, kako bi rizik sveo na minimum.

Milan Smiljanić (©Starsport)

A sa Smiljanićem je sarađivao pre deset godina, čak je Milan bio jedan od prvih novajlija u Stanojevićevom pohodu na Ligu šampiona i sa te strane jasno je da mladi stručnjak nije želeo da gubi ni vreme, kad se utakmice igraju svaka tri dana, ni energiju da drugim igračima objašnjava šta od njih očekuje, kad ga 33-godišnji vezista razume čak i na mig. Drugi je padež da li je Stanojević zadovoljan Smiljanićevim izdanjem u Užicu i da li su Grobari očekivali više, ali su jasni motivi zbog kojih ga je temperamentni stručnjak vratio u takmičarski pogon posle duže pauze. Uostalom, nagovestio je kako želi da što više igrača uključi u proces, da se svi osećaju bitnim.

Poverenje trenera u fudbalera nekad je važnije od kvaliteta pojedinaca. Primera radi, Nathova karijera je po svemu veća od Smiljanićeve, Aleksandar Šćekić uživa status reprezentativca Crne Gore (doduše, bio je bolestan prošle sedmice), ni sam momak iz „klase 1986“ nije igrač kakav je nekad bio, međutim, ima razloga što je u intermecu dva međunarodna izazova baš Lola dobio priliku da igra u paru sa Sašom Zdjelarom.

Nemanja Antonov skenira Belgijance: Šarlroa ne pobeđuje na sreću, neka Voša napadne Standard

Po istoj šemi, u očima Aleksandra Stanojevića Aleksandar Miljković je kvalitetniji defanzivac nego što ga navijači doživljavaju. Kad je zamenio Miloševića na klupi, novi trener je prvo doveo desnog beka s kojim je sarađivao pre deset godina. I ekspresno ga uvrstio u startnih 11, igrao je Miljković protiv Rada, Sfintula i Zlatibora, izvesno će početi okršaj sa Šarlroa u četvrtak veče i bez obzira što nisu baš svi Grobari oduševljeni njegovim angažmanom, pogledi struke i publike često se razmimoilaze, o čemu smo pisali i posle Moldavije.

Osim što ga poznaje jednako dobro kao Smiljanića, trener Stanojević iskusnog beka koristi po više osnova. Najpre što posle odlaska Nemanje Miletića u Saudijsku Arabiju nema prirodnu alternativu, zatim i što mu veruje i što, kao i iskusni vezista, zna i sad već iskusni bek kakav model igre zahteva prvi pretpostavljeni, a tu je i poverenje građeno u godinama kad su trofeji bili svakodnevica Partizana. Valja imati u vidu da usled decenijskog odsustva iz srpskog fudbala Stanojević ne poznaje Superligu kao ranije, samim tim je procenio da je bolje osloniti se na proverenog beka nego kupovati onog u čije kvalitete nije do kraja siguran, iako su u Humskoj, primera radi, planirali da angažovanjem Jovana Vlalukina iz Metalca reše pitanje bonusa.

Aleksandar Stanojević i Aleksandar Miljković (©Starsport)

Možda Miljković nije ofanzivan, neće se publika nagledati njegovih centaršuteva, neki će se hvatati za glavu posle udarca kakav je izveo u Užicu kad je umesto gola pogodio Sadika, međutim, njegovi saigrači i treneri u prvi plan ističu besprekorne odbrambene karakteristike. Čak podsećaju na reči Mladena Krstajića, toliko sigurnog u tada samo mladog defanzivca da je s početka ove decenije umeo da kaže:

“Kad Zvezda krene u napad po Miljkovoj strani, mirne duše palim cigaretu. Do našeg gola neće stići“.

Miljkovićevu karijeru u Partizanu jeste obeležio kiks protiv Sampdorije dok je imao samo 18 leta i igranje rukom na revanšu sa Genkom dve godine kasnije, ali nije slučajno što ga je Stanojević redovno birao za startera u večitim derbijima i što je protiv Zvezde igrao i u vreme dok su na klupi sedeli Avram Grant, Vladimir Vermezović i Vuk Rašović.

Komparativna prednost Smiljanića i Miljkovića u septembarskim danima ogleda se i u činjenici da su Partizanova deca.

“Miljković je svestan Partizana, takvi momci su nam potrebni. Težinu Partizanovog dresa ne može svako da podnese. Aleksandar je spreman na nju od malena, drago mi je što deca kuba dolaze do izražaja, najbitnije je da kostur tima čine igrači iz naše škole“, govorio je pre nekoliko dana baš Smiljanić o klupskom drugu.

Osim njih dvojica, u nedelju veče na terenu su bili Aleksandar Popović, Uroš Vitas i Lazar Marković. Polemisaće Grobari o dometima pobrojanih, ali imaju utemeljenje reči Aleksandra Stanojevića sa promocije kad je govorio o “identitetu kluba“ i želji da u timu ima što više igrača iz Partizanove škole. Svako od nijh razlikuje se od kolega iz svlačionice, makar u pitanju bili najbolji igrači kluba poput Vladimir Stojkovića ili Umara Sadika. Razlog: osećaj pripadnosti. U kriznim vremenima logično je poveriti glavne uloge onima koji su spremni da se žrtvuju, sa zadatkom da se dobaci do decembra, pa da se pravi tim po željama struke. Samo što valja preživeti do zime...