Zbog 117.000 evra Rad ide u petu ligu, ali poruka se čuje: Deca nam ne daju da se predamo

Ulica Crnotravska. A, na adresi BB – crno da crnje ne može da bude. I figurativno i bukvalno, jer u prostorijama Fudbalskog kluba Rad gotovo dve godine nema struje. Ono što je nekada bila upravna zgrada, sada su prostorije koje se ne otvaraju, nemaju funkciju. Kad na ulaznim vratima nema ni kvake, već samo zaključana brava, jasno je koliko je sati.

Rad broji najteže dane u istoriji. Iako sezona u Beogradskoj zoni nije još gotova, Građevinari su već ispali u – peti rang. Prvu ligu Beograda. Dešavalo se i ranijih godina da posrne neko veliko ime našeg fudbala. OFK Beograd je stigao do trećeg ranga, Hajduk iz Kule se ugasio, vratio, sad je u Srpskoj ligi, ali nijedno ozbiljno ime nije otišlo čak do petog ranga.

Tako će klub za koji su igrali Vladimir Jugović, Miroslav Đukić, Ljubinko Drulović, Zoran Mirković, Vlada Stošić, Miroslav Stević, Goran Bunjevčević, Nenad Tomović, Luka Milivojević, Nemanja Pejčinović, Nebojša Vignjević, Uroš Đurđević, gde je trener bio Marko Nikolić, umesto Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine, na koje su navikli navijači plavih – a još ima onih najvernijih na Banjici – od jeseni igrati sa Lokomotivom, Velikom Moštanicom, BSK Batajnicom...

Kako je došlo dotle da Rad ispadne iz Beogradske zone, gde tri kola pre kraja ima gol-razliku 4:147, priča za Mozzart Sport Miloš Tanović, jedan od malobrojnih „čuvara vatre“ u Crnotravskoj, nekadašnji defanzivac Građevinara, danas na papiru sportski direktor omladinske škole, a u stvarnosti – sve. Samo nije trener prvog tima. To je Bogdan Korak, legenda Rada, čovek koji je nosio plavi dres i u doba stare Jugoslavije i maltene ceo život, u raznim ulogama, posvetio klubu sa Banjice. On je još jedan sagovornik našeg portala.

„To je to, samo nas dvojica smo i ostali ovde. I Aca što kosi travu. Niko više“, kaže Tanović, koji je sa 28 godina, zdrav i prav batalio igračku karijeru, da bi spasavao klub koji voli.

„Tvoj trener je u tvojim godinama bio u Španiji. Igraćeš ti meni opet“, grli Bogdan Korak nekadašnjeg pulena, danas jedinog saradnika u misiji spasavanja Rada da se ne ugasi.

Tanović i Korak

Dvojica bivših igrača Rada: Tanović u 28. godini staložen, smiren, pokušava za sve da nađe objašnjenje, razumevanje. I Korak, mnogo stariji, koji je 43 godine podario ovom klubu i zbog toga kad priča o svim nedaćama teško obuzdava emocije.

„Na ovom stadionu kada je Rad prvi put ušao u Prvu ligu velike Jugoslavije gostovao je Hajduk iz Splita u prvom kolu pred 18.000 ljudi. Bokšić, Asanović... Kakav tim! Kakva banda! I mi ih pobedimo sa 2:0. Dao sam oba gola. A, danas nam ne daju da registrujemo omladince, kadete. Šta su ta deca kriva?“, kao bujica naviru reči iz legendarnog asa Građevinara.

Nekada 18.000 ljudi, a danas je stadion „Kralja Petra“, čije fotografije sa ovog zdanja stoje u restoranu, u katastrofalnom stanju.

„Znate kako ono kažu za neki napušteni grad: ovo ovde je nekad bio grad. E, tako je i ovo nekad bio stadion. Sada je sve oronulo. Pogledajte samo tribine, na šta to liči. Tu više ni pas ne sme da se popne na onaj gornji nivo da ne bi došlo, ne daj bože, do urušavanja. Nadam se, ipak, da ću za svog života dočekati da to ponovo sija“.

Podseća Bogdan Korak kroz anegdote kakav je Rad nekada klub bio.

„Sećam se, jednom ovde u restoranu gde sad sedimo, bio sam prisutan, Piksi jede kuvanu govedinu, a čuveni Selja Jovanović, jedan od najbogatijih Jugoslovena, koji je stvorio Rad pita ga: „Kolike ćete da dobijete premije ako prođete Keln?“ Kaže mu Stojković: „Dobićemo odmah 3.000-5.000 maraka“. A, kaže mu Selja: „Majku mu, ja ovima mojima dajem 3.000 da pobede Napredak i svakom sto maraka kad postigne gol“. Piksiju stao zalogaj, u šoku ga gleda. Niko nije imao bolje uslove od nas. Ljuba Radanović kada je došao sa Cetinja hteo je kod nas kada je video šta imamo, ali mu je Selja rekao da neće da ratuje sa Partizanom. Mi smo od Rada dobijali stanove u vlasništvo u doba kada su igrači naših najvećih klubova dobijali samo na korišćenje. To je bio Rad! Klub za poštovanje. Danas su i u okruženju svi šokirani kada vide koliko je pao“.

SKUPLJALI SMO IGRAČE PREKO INSTAGRAMA, TO SU HEROJI RADA

Tako je bilo nekad. A, sad: od prvog kola, na koje Rad nije ni istrčao, bilo je jasno da će plavi teško izbeći selidbu u peti rang. Pogled na tabelu je jeziv: tri runde pre kraja jedna pobeda za zelenim stolom i 22 poraza. Gol-razlika 4:157! Porazi od 13:0, 10:0, 9:0...

„Momci koji igraju za prvi tim Rada nikada ranije nisu igrali fudbal! To su naši prijatelji koji se bave drugim poslovima, neki rade kao konobari, neki su bivši rukometaši...  Skupili smo ih bukvalno sa Instagrama, čisto da bismo imali tim, da nas ne bi administrativno izbacili iz lige. Pošto nas za utakmicu prvog kola nije bilo, a da nismo imali ekipu ni za drugo – izbacili bi nas. Sve je to samo trošak za klub, jer imamo ubedljivo najlošiju gol-razliku, ne znam da li se tako nešto desilo ikad kod nas. Jedini cilj je da klub opstane, da nastavi da živi“, priča Miloš Tanović.

Foto: FK Rad

Teško se miri Bogdan Korak, kao trener prvog tima, sa rezultatima, ali iz ove kože se ne može.

„Na Instagramu smo pitali ko hoće da igra za Rad i oni su došli. Ovo na terenu, realno, nema veze sa životom, ali, ja se tim momcima zahvaljujem za svaki minut. Mnogo ih volim. Rekao sam im da će ostati zapisani u istoriji kao heroji Rada! Trebalo bi medalje da dobiju za ovo, da na njoj piše da su to momci koji nisu dozvolili da se ugasi Rad. Mi igramo gotovo bez ijednog treninga nedeljno, a veliki je teren, valja trčati. Pitaju me kako mi je kad gubimo po 14:0. U početku mi je bilo strašno, ali sam se pomirio s tim. Možda bih nekad i viknuo s klupe, a na koga da vičem? Ja tim momcima moram da kažem „hvala“, jer su učinili najveće sportsko delo. Na nekim utakmicama nas nije ni bilo 11. Protiv Sinđelića jedva smo skupili sedmoricu, da možemo da počnemo utakmicu. Protiv Torlaka nas je bilo desetorica. I zato ni ovo prvenstvo nije regularno. Igrači Torlaka se 45 minuta dodaju na svojoj polovini, sramota i njih od svega. Ali molim vas jednu stvar da napišete“!

Kažite...

„Zahvalio bih se svim ekipama protiv kojih smo igrali. Svim ekipama! Zbog divnog ponašanja i poštovanja prema Fudbalskom klubu Rad. To da ste videli... Svi su puni uvažavanja prema nama, kao da smo Real Madrid, nema veze da li igramo na Banjici ili na strani. Evo, na Sinđeliću posle utakmice i naši i njihovi igrači su došli do navijača Rada, koji ih je bilo stotinu. Te ovacije da ste čuli! I jedni i drugi su pevali Radove pesme. Zato još jednom: hvala svima i svaka im čast. To je ljudski, to je poštovanje, a svi su ga imali prema nama. Ljut sam zbog svega što nam se događa, krivo mi je, jer se ovde radi o tako malo novca kada je fudbal u pitanju“.

NEKO JE TOMOVIĆ, NEKO BAINOVIĆ, A NEKO...

Zvuči nestvarno: dok se dugovi naših najvećih klubova mere desetinama miliona evra, Radu je kamen oko vrata koji ga vuče na dno suma od 117.000 evra! Neobjašnjivo...

„Nalazimo se u teškoj situaciji, zbog čega? Zato što ljudi koji vode Fudbalski savez Srbije i neki naši bivši igrači nemaju sluha. Jer, moram da naglasim još jednom: mi ovde tražimo samo deca da se registruju! Dug od 117.000 evra postoji, niko ga ne spori. Ako zbog toga prvi tim treba da igra Petu ligu – neka igra. Pa, kada isplatimo što smo dužni... Ali, pogledajte o kojem novcu je reč. Ne želim nikog da uvredim, ipak, to je mesečna plata jednog stranca u Zvezdi. Čak i u Pančevu toliko zarađuju. OFK Beograd, koji mnogo volim i navijam da se vrati na staze stare slave, dužan je 2.000.000 do 3.000.000 evra. Nemam ništa ni protiv koga, samo hoću da uporedim zbog koje sume mi ispaštamo“, grmi Korak.

A, tek na pitanje kome se to duguje...

„Nekim našim bivšim igračima, koji bi danas kombajn vozili da nije bilo Rada! To su oni što se lupaju u grudi kako vole ovaj klub, a to nije tačno. Niko njima ne traži da oproste ono što su zaradili, ali neće da potpišu reprogam na šest meseci, godinu dana, da bismo mogli da igramo. Nemanja Petrović iz TSC-a, Milan Lazarević iz Partizana...“

Tanović pokušava da malo spusti loptu.

„Sve su to moji drugari i njima se novac duguje, nema ništa sporno. Ima ih 12 na spisku. Šestorica su pristala na reprogram, šestorica nisu. Oni kao da ne shvataju da tim nepotpisivanjem dovode u klub situaciju da može sutra da se ugasi i da taj novac nikad ne dobiju. Razumem da nisu oni ljuti na Rad, niti na nas dvojicu, nego na neke ljude koji su tu bili pre nas. I sada im zbog toga radi neki inat. Mi smo od poslednjeg novca koji smo dobili platili porez državi, doprinose... I sad čekamo, u narednih mesec dana, da se dogode transferi nekih naših bivših igrača, pa da dobijemo pripadajuće procente i da onda isplatimo tih 117.000 evra. Najviše se nadamo u transfer Krstića iz IMT-a, ali i od Luke Milivojevića, Uroša Đurđevića...“

Tanović u dresu Rada (Foto: Starsport)

Ne može čovek da ne pita da li se od svih velikih imena koja su prošla kroz Rad neko javio da pomogne.

„Znam da je ranije dosta puta pomagao Nenad Tomović, on baš voli Rad. A, otkako sam ja ovde, javio se samo Filip Bainović, koji je moj dobar drugar. Od ostalih, da je mene neko zvao – niko“.

Uskače Bogdan Korak:

„Neću da nabrajam te velike igrače i velike trenere, koji dobijaju velike plate, mesečno imaju po 100.000a evra. Nisam lupio. Banku jednu nisu pomogli. Znam šta će svi da kažu: kako postoji tu jedan čovek, vođa navijača Rada, kojeg se svi plaše i neće niko da pomoge zbog njega. To veze nema sa životom, to su gluposti. Od naše grupe Nesalomivi, koju čine bivši igrači, ostala su recimo petorica koji se javljaju i pomažu. Plaćaju troškove organizacije utakmica, nisu to male pare za nas. Tu je Duško Ajder, naš nekadašnji kapiten, najbolji igrač u istoriji Rada, pa Miloš Trifunović, Goran Milošević, Cole Janković, Kiković. I to je to. Ako sam zaboravio još jednog, dvojicu...“

Sutra i kada se Rad oporavi, za ove koji nisu samo okrenuli glavu, nego pogurali Građevinare ispod vode, na Banjici više neće biti mesta, poručuje legenda kluba. Ni na tribinama.

„Šta bi bilo kada bi sutra došli na stadion? Ma, ne bi mogli da uđu, ne bih im dozvolio! Ne mislim na ove što neće da pomognu. To je njihova stvar. Možda neko neće, ne može, možda nekom žena ne da, ali ovi koji neće da potpišu reprogram – za njih je ovde zabranjeno. Onog momenta kada ih budemo isplatili, ima kao u vestern filmovima da zalepim plakat sa njihovim imenima na ulazu i pisaće: „Ovi igrači i treneri nisu hteli da pomognu da se FK Rad spasi“. Slike prvog, drugog, trećeg...I to će tu zauvek da stoji. To vam garantujem! Oni nikad više ovde neće smeti da dođu. Čak i kada bi došli kao protivnički igrači bilo bi frke. Zamisli, da budeš takav čovek da za 3.000 evra nećeš da potpišeš reprogram“.

ČUVARI VATRE – KORAK, TANOVIĆ I ACA ŠTO KOSI TRAVU

Neverovanto je da je Rad „uspeo“ da se za svega nekoliko sezona sruši kao kula od karata iako mu je armatura u klupskom grbu, da iz godine u godinu ispada iz ranga u rang. A, imao je pomoć u tim sezonama, otvoreno kaže Bogdan Korak, jednu osobu posebno mora da pomene.

„Kako smo toliko i brzo pali? Prosto – nije bilo novca. Tri godine nam je blokiran račun. Mi smo imali ljude koji su nam pomagali, neću da im navodim imena da im ne pravim probleme. Ali, moram jednu osobu da istaknem – sina predsednika države. Mene apsolutno ne interesuje nikakva politička priča, niti išta od toga. Ipak, taj dečko je ovde pomagao šakom i kapom! Tu nema razgovora. Njemu tu blizu žive baka i deka, bilo mu je ovde lepo, pa čak i kad smo ispali prve sezone iz Mozzart Bet Superlige i dalje je pomagao. Ali, šta se nama desilo? Poslednja utakmica u sezoni u Subotici, trener je bio Milan Milanović, dosude nam penal pred sam kraj utakmice. Novak Simović. Rezultat 1:1, potrebna nam je pobeda za opstanak. Andrija Kaluđerović, koji je bio jedan od najboljih špiceva ovde, šutirao je – golman mu odbranio. Rad ispadne iz gluposti. I tada je krenuo taj ambis. I sledeće sezone smo imali pomoć, ali... Dosta nestručnih ljudi je bilo ovde, mnogo onih koji su hteli, međutim, nisu bili za to, nisu znali da rade posao“.

Od svih tih ljudi, Rad, nekada predstavnik Srbije na evropskoj sceni, rasadnik talenata, klub koji je dao brdo reprezentativaca spao je na tri čoveka, objašnjava Miloš Tanović.

„Ja sam na papiru direktor omladinske škole, ali sam u isto vreme trener, jer imam licencu za rad sa pionirima, tu sam i za organizaciju lekarskih pregleda, utakmica, okupljanja prvog tima, škole, za prijavu utakmica Savezu, za Komet sistem, pa sve do kupovine kaiša za kosačice. Pored mene tu je Bogdan kao trener prvog tima, a tu je i Aca koji kosi travu. To je sve. Imamo još petoricu trenera u mlađim kategorimama i Bogdan ima pomoćnika za prvi tim. Njih isplaćujemo od članarina koje plaćaju deca, da ljudi makar imaju za gorivo. Moj je cilj da budem tu dok se nešto ne desi, da Banjica bude sređena, pokošena, da imamo decu, da idemo na turnire, da predstavljamo Rad u najboljem svetlu. Nemamo struju u zgradi već dve godine, ne koristimo je, zato se svi presvlače u legendarnoj „baraci“, koju sam uspeo da renoviram od ulaznih vrata pa nadalje. Tu imamo dobre uslove, imamo sve što je potrebno za treninge: najbolju opremu, lopte, teren sa veštačkom travom koji je u pristojnom stanju...“

SAMO NAS PUSTITE DA REGISTRUJEMO DECU

Čovek u kojeg se tandem Tanović – Korak uzdaju da će im pomoći je Ranko Stojić. Nekada prvi čovek Rada, danas direktor u FSS.

„Bio sam sa Rankom Stojićem i rekao sam mu da nam nije potrebna pomoć za prvi tim. Neka se sledećih pet godina takmiči u petom rangu, kakve to ima veze. Ovo je naš vapaj samo zbog dece, zbog omladinske škole. Ranko mi je dao čvrsto obećanje da će razgovarati sa ljudima u Savezu. Ako iko želi da pomogne klubu, to je on. Kada je Stojić bio prvi čovek Rada, mi smo bili kao Real. Imali smo najbolje uslove za pripreme, autobus, igrače, trenere, skauting odmah iza Zvezde i Partizana. On je ovde doveo Milivojevića, Pejčinovića... Samo da nam pomognu da možemo da registrujemo decu da mogu da se takmiče, ništa im više ne tražimo“, kaže Korak.

Miloš Tanović gleda u omladinsku školu Rada kao u svetlo na kraju tunela. Iako dve godine deca ne mogu da se takmiče sa vršnjacima, ne žele da idu iz kluba!

„Imamo 120 do 140 klinaca, kako kad, koji stvarno vole Rad. Taj broj je još porastao u poslednjih godinu i po dana otkako vodim brigu o školi. Nemamo omladince i kadete, jer ne mogu da se registruju, imamo pionire koji su ranije bili registrovani, pa sad mogu da igraju. Dakle, imamo decu koja dve godine treniraju, ne igraju zvanične utakmice, ali ne žele da odu, jer su se vezali za trenera, za drugare, vole ovaj ambijent ovde. Bez ijednog nastupa za Rad oni i dalje dolaze, treniraju, plaćaju članarinu. Ako rešimo ovaj problem omladinske škole, siguran sam da ćemo za kratak period da povećamo broj dece za još 50. Imamo iz svakog kluba klince koji bi došli kod nas, kao što je to nekada bilo. Ne merimo se mi sa Zvezdom i Partizanom, ali zatvorite njima školu na tri godine, pa da vidimo šta će im se dogoditi. A, mi i pored svega toga imamo zadovoljnu decu koja neće da idu iz Rada. Samo da napomenem da je nedavno na turniru na Zlatiboru naša generacija 2011. osvojila prvo mesto pobedom nad Vojvodinom u finalu, dok je generacija 2013. zauzela treće mesto“, podvlači Tanović.

Koliko je samo igrača izbacila Radova škola, ne zna im se broja.

„Mi smo nekada po broju datih igrača iz omladinske škole u prvi tim bili ispred Ajaksa! Bili smo deseti na svetu, a Ajaks na 12. mestu. Ovaj klub je nekad bio ponos našeg grada kojeg svi volimo. Ja ga obožavam. Sećate se, 1987. godine naši omladinci su bili prvaci velike Jugoslavije: Bata Mirković, Taševski... Bili su ispred velike četvorke, Sarajeva, Želje, Rijeke... Prvaci Srbije smo bili 2015. godine, mi smo prvi igrali Ligu šampiona za mlade. To je tradicija za koju se borimo da se nastavi“, naglašava Bogdan Korak.

Crno je sve u Crnotravskoj. I koliko god izgledalo, kako Tanović kaže, da Rad vozi jednosmernom ulicom u kojoj nema izlaza – predaja nije opcija.

„Iskreno, ako se nešto ne promeni, ne znam kako ćemo. Znam samo da se predati nećemo. Verujem da ćemo jednom izaći kao pobednici. Verujte mi, mi smo i sada pobednici! Ljudi mi govore da sam lud, što se mlatim ovde. Rekao sam: dok god i jedno dete bude ovde na Banjici, mi ćemo se okupljati, raditi, daćemo doprinos da ovaj klub preživi. Pa, jednog dana kada neko dođe...“

I Koraku se ljudi čude što troši zdravlje na „nemoguću misiju“.

„Budem nervozan, ljut, ali kada dođem ovde, u ovaj mir i tišinu, kada vidim ove naše klince kako treniraju, napunim se neke pozitivne energije. Mislim da ćemo uspeti. Izvućićemo se. Da ne verujem, ne bih bio ovde“, nema dilemu Bogdan Korak.

FK Rad iz sezone 1990/91