Zinedin Zidan: Biću selektor! Mogu da treniram samo dva, tri kluba, možda i PSŽ

Aura pobednika. Osmeh od uva do uva. Slika i prilika uspešnog čoveka. A Zinedin Zidan je sve čega se latio pretvarao u zlato. Koliko je bio atraktivan kao igrač, toliko je nadmašio očekivanja kao trener. Taman i da nije, opet bi bilo dovoljno da ga Lekip „zalepi“ na naslovicu povodom intervjua kojim obeležava 50 godina života jednog od najboljih francuskih fudbalera svih vremena.

Tema „koliko voliš“. Od aktelenih, preko arhivskih.

Javnost najviše interesuje koji će naredni korak napraviti, 12 meseci posle rastanka sa Real Madridom. Zato i premijerno pitanje: šta vam je još ostalo da ispunite?

„Da nastavim da treniram. I dalje imam snažnu želju. A onda, zašto ne bih bio deo projekta čiji sam ja direktor ili nosilac“, odmah stavlja Zizu do znanja da je lider.

A to bi moglo da bude...?

„Predsednik kluba ili direktor neke kompanije. Već sam osnovao Z5 grupu, vodim je sa članovima porodice, najviše se o njoj brinu moja braća Garid, Nordin, Žame i sestra Lila. Hteo sam da pokrenem projekat sa ljudima koje volim, koji su kompetentni i kojima mogu da verujem. Najvažnije je u životu biti okružen ispravnim ljudima“.

A funkcija selektora?

„Naravno da želim! I biću selektor, nadam se, jednog dana. Ne zavisi od mene kad će se to desiti, međutim, sa Francuskom želim da prođem kompletan ciklus. Iskusio sam to kao igrač, to je najlepša stvar koja mi se desila u karijeri. Stvarno! Vrhunac fudbala. E, pošto sam to osetio kao fudbaler, zato sam zacrtao u glavi da budem selektor“.

Odmah posle mandata Didijea Dešana?

„Ne znam. Ako se desi – desiće se. Da li tad ili kasnije... Ako sam rekao da želim da vodim Francusku onda stojim iza svojih reči. Trenutno, selekcija je na mestu. Sa jasno postavljenim ciljevima. Ako se u nekom trenutku ukaže prilika onda će se ostvariti moja želja. Ponavljam, ne zavisi od mene. To je moja najveća ambicija. Voditi Francusku je najlepša stvar“.

Zar nije i PSŽ, koji je obletao oko vas godinama?

„Nikad ne reci nikad. Pogotovo ako ste trener. Možda ću trenirati PSŽ jednog dana. Dok sam igrao fudbal, imao sam mnogo opcija (gde da pređe, op. au), ali kao trener nije baš da postoji 50 ekipa koje mogu da vodim. Ima ih samo dve ili tri“.

Osim Parižana, Juventus, gde je igračka ikona, eventualno treći put da sednem na klupu Reala u kome se dokazao. Kao trener, prethodno u ulozi igrača. Dovedenog na insistiranje Florentina Pereza?

„Bili smo na gala večeri u Monaku. Za stolom mi je dodao salvetu na kojoj je prethodno napisao: „Želiš li da dođeš?“. Napisao sam: „Da“! Samo se pitam što sam to uradio na engleskom“.

NIKAD NISAM PONOVIO GOL IZ GLAZGOVA

Samo tad i nikad više (© AFP)

Ispalo je bajkovito. Dok je „terao loptu“ igrao je u eri Galaktikosa i doneo pehar Lige šampiona 2002, čuvenim volejom u Glazgovu, vrednim pobede nad Leverkuzenom.

„Još u finalu... Takav potez izvodi se samo jednom u životu. Pokušao sam da ga repriziram, uglavnom u reklamne svrhe, ljudima koji su to snimali se dopalo, ali meni ne. Nikad više nisam uspeo da ponovim takav šut. Nijednom nije ispalo kao te noći“.

A onda kao trener. Tri Lige šampiona (2016. u Milanu, 2017. u Kardifu i 2018. u Kijevu) za upis u istorijske almanahe, nikom pre njega nije pošlo za rukom da odbrani najvredniji evropski trofej, a Zidan je čak pomerio granice.

„Osvajanje Lige šampiona nikad nije pitanje sreće. Iza toga uvek stoji naporan rad. Posebno ako to učinite triput zaredom. Radio sam kao ludak, treninzi nisu prestajali. Čak i kad bih došao kući, moj mozak je ostajao na stadionu, razmišljao sam samo o narednom danu. I super je osvajati Ligu šampionata, ali najteže i najbolje je kad posle cele sezonre stigne nagrada u vidu pehara La Lige, jer to znači da ste sve vreme bili u igri za naslov“.

Real je minule sezone bio najbolji i u Španiji i u Evropi, a lokomotiva vanredmnog uspeha bio je Zidanov zemljak, Karim Benzema, koga je Francuz trenirao u Madridu.

„Karim mi je kao mlađi brat kog nisam imao. Povezani smo. Tačno je da se slabije viđamo nego pre, ali razmenimo poruke. Zna Benzema gde sam, baš kao što i ja znam gde je on. Ne iznenađuje me kako je odigrao sezonu. Konstantan je. Znao sam da je sposoban da u serijama daje golove. Ne kažem samo ja da je zalsužio Zlatnu loptu, cela planeta to misli. Biće više nego zasluženo kad je dobije“.

Dobijao ju je i Kristijano Ronado, čiji jedan gol na teritoriji Italije – ne one makazice Juventusu - Zinedin posebno vrednuje, jer ilustruje timski duh. To je pogodak protiv Rome na Olimpiku.

„Tad su svi igrači potrčali ka meni, skočili mi u zagrljaj. Bilo je dirljivo! Možete i na fotografijama da uočite da sam se tad obradovao kao dete. Takve trenutke sam osetio kao igrač, ali je potpuno drugačiji doživljaj kad ste trener“.

Kad je o emocijama reč logično je vratiti se na početke...

„Dok sam bio dečak, moj idol, čak i više od toga, bio je Enco Frančeskoli. Obožavao sam ga, gledao sve što radi, pokušavao da ga kopiram. Čini mi se da sam uspeo da zaličim na njega. Njegova tehnika bila je nestvarna. Frančeskoli je znao za moje divljenje iskazano kroz intervjue i na kraju jedne utakmice mi je doneo njegov dres. Oprao sam ga i posle toga ispunio dečački san da u njemu zaspim. Supruga je mislila da sam ludak. Kasnije sam najstarijem sinu dao ime Enco“.

NEMAM DRES IZ 1998, BILI SMO NEPOBEDIVI NA EP 2000.

Pogodak Brazilcima u finalu Mundijala (© AFP)

Najveći reprezentativni uspeh Zinedina Zidana predstavlja osvajanje Mundijala 1998. kad je u finalu na Sen Deniju savladan Brazil 3:0, a prva dva gola postigao tadašnji član Juventusa

„Dres u kome sam počeo finale dao sam Ronaldu u pauzi između dva poluvremena. Na kraju utakmice, drugi dres sam bacio u publiku i morao da sam osobu koja ga je uhvatila učinio veoma srećnom. Treći dres, u kome sam primio medalju nemam pojma gde se nalazi. Zlatna lopta koju sam dobio krajem 1998. je kod mane. Baš malo nagrada imam u svom domu“.

Zato ima sećanja. Primera radi, na leto 2000. kad je sa Galskim petlovima pokorio Evropu.

„Tačno je da je 1998. bila moja godina (dobio Zlatnu loptu, op. au), ali smatram da mi je sezona 1999/2000 bila najbolja u karijeri. Posebno pto je reprezentacija Francuske u to vreme bila posebna. Prvenstvo Evrope 2000. predstavljalo je vrhunac generacije. Niko nije mogao da nas dobije na EURO“.

I niko nije mogao da pretpostavi tužan završetak velike karijere: silazak sa scene u finalu Mundijala u Nemačkoj 2006, utakmicu na kojoj je dao gol iz penala završio je crvenim kartonom zarađenim zbog udaranja glavom Marka Materacija.

„Na dan finala majka mi se razbolela. Ne baš teško, ali je bila bolesna. Video sam se sa sestrom koja je kasnije bila sa njom. Materacije je uvek proičao kako nije psovao moju mamu, što je istina, ali je proklinjao moju sestru. Kako mi je bolest majke bila na umu, izgubio sam kontrolu nad sobom usled te osetljivosti. Nisam smeo tako da se oprostim od fudbala, ali to je deo moje karijere. Delom i zbog toga uvek govorim kako moja priča sa reprezentacijom Francuske nije završena. Nisam želeo da se tako okonča“, setno će Zidan za Lekip.

KAKO JE NASTAO NADIMAK ZIZU...

Na dresu je pisalo Zidan, ali su tokom igračke karijere mnogi velikog asa oslovljavali – Zizu.

„Na početku karijere, ime Zinedin nije postojalo. Moje srednje ime bilo je Jazid, a njegov akronim Jaz su koristili svi, uključujući i mene. S obzirom da mi je kršteno ime Zinedin to je dospelo do novinara, a moj trener iz Bordoa Rolan Kurbis otpevao „Zizu“. Tako da je od njega potekao nadimak.

SINE, MANI SE POLITIKE

Uspeo je Zidan da se zaštiti od onih koji su se nadali da bi kroz njegovo lik i delo mogli da stignu do jefitnih poena.

„Pokušavali su tokom karijere da me uvuku u politiku, ali me je otac, još na početku bavljenja fudbalom, posavetovao: Ako si igrač, ostani igrač. U redu je da imaš politički stav, ali ne moraš sa svima da ga deliš“. Tata je uvek u pravu“.