Živi tako da tvoj odlazak izazove suze, a ne olakšanje: Ne tužni pajac, već artist na žici

Taj savet važi i za one koji pišu knjige i za one koji pišu po travi: Živi tako da tvoj odlazak izazove suze, a ne olakšanje. Čuveni pisac Horhe Luis Borhes godinama je bio osporavan, nazivan elitistom i previše evropskim piscem, da bi tek kasnije postao stub argentinske kulture i simbol Buenos Ajresa. Lionel Mesi je prošao sličan put: kritikovan da ne zna da peva himnu, da nije vođa i da nikada neće dostići Maradonu, nosio je teret osporavanja do trenutka kada je, paradoksalno, postao večiti, baš onda kada su ga mnogi već otpisali.

A prošle noći, na Monumentalu, Argentina je videla ono što će zauvek ostati urezano u njenu kolektivnu svest: dva gola protiv Venecuele kao poslednji dar, i suze koje su lile dok se Mesi opraštao od zvaničnih utakmica za reprezentaciju na domaćem tlu. Ko bi rekao, posle crvenog kartona na debiju protiv Mađarske 2005, posle kraha od Nemačke na Mundijalu 2010, tuge Svetskog prvenstva 2014, Kopa Amerike 2015. i one još tragičnije 2016. godine, kada se u očaju oprostio i kada su ga mnogi doživeli kao tragičara, da će danas biti ispraćen kao mitska figura, kao pesnik koji je svojom levicom ispisao najlepše stranice argentinske igre. Od tada do sada nije prošao veliki broj godina, ali razlika kao da je čitav vek, između osporavanog i obožavanog, između suza poraza i suza večnog priznanja.

Mesi je priznao je da oseća kako bi sledeće izdanje turnira moglo da mu izmakne iz planova.
„Isto kao što sam i ranije govorio... zbog mojih godina logično je da možda neću uspeti. Uzbuđen sam i motivisan da igram. Idem dan po dan, utakmicu po utakmicu... u zavisnosti od toga kako se budem osećao, odlučiću. Dan po dan, trudim se da se osećam dobro i, iznad svega, da budem iskren prema sebi. Kada se osećam dobro, obožavam da igram. Ali ako ne, bolje da me nema; videćemo".

Leo Mesi protiv Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu 2006.

Stigla je jesen, i kalendarska, i fudbalska. U kasnoj jeseni svoje karijere, Mesi je zatvorio vrata domaćeg terena, ali je iza sebe ostavio plodove zbog kojih će generacije živeti, tako i ovaj oproštaj donosi tugu zbog kraja i zahvalnost što je uopšte postojao. Nema više leta, nema više proleća njegove igre pred domaćim navijačima. Mesi je dugo bio stranac u sopstvenoj zemlji. Njegov dom bio je Katalonija, njegove ulice Barselone, njegove pobede slavile su se u Korte Inglesu više nego u kvartovima Rosarija. U dresu Argentine izgledao je kao gost, kao onaj što dođe s puta i ne zna običaje kuće. Godinama ga je domovina gledala s podozrenjem, kao da igra za druge, a ne za njih. Bio je klinac koji je otišao rano, koji je uspeo daleko, ali kome nikada nisu dali da bude potpuno njihov.

A onda su godine strpljenja, porazi i suze sazidali most između njega i naroda. Prvo je stigla Kopa Amerika u Brazilu 2021, pa Svetsko prvenstvo u Kataru 2022, i odjednom više nije bio katalonski dečko, već argentinski vođa. Kada je podizao trofeje, narod je prepoznao ono što je dugo čekao, da je Mesi ipak njihov, da pripada njihovoj priči. Tada su i poslednje sumnje nestale. I zato je njegov oproštaj na Monumentalu bio više od fudbala. Bio je to trenutak nacionalnog jedinstva, trenutak u kojem su suze imale smisao: ne žal za onim što nestaje, već zahvalnost za ono što je trajalo. Ako je nekada bio stranac, sada je ikona. Ako je nekada bio osporavan, sada je obožavan. Njegovo ime više ne deli Argentince, ono ih spaja. I zbog toga, kada je izašao sa terena, suze su bile prirodan jezik jedne nacije.

Razočarani Mesi posle finala Kopa Amerike 2015. protiv Čilea

U pesmi „Odlazi cirkus“ Đorđa Balaševića kaže se "pričaće deca o svetlima arene, vežbaće kod kuće krišom neki štos, nove pajace će masa naći lako" i zaista, Mesi je do pre četiri godine u očima velikog broja Argentinaca izgledao kao tužni pajac koji nikada neće ostati do kraja spokojan, a onda je učionio da bude ispraćen kao "artist na žici", uzdignut i večan.

Naravno da Argentinici ne mere život brojem udaha, već brojem trenutaka koji im oduzimaju dah, a Mesi ih je imao na stotine, i poklonio ih je drugima. Najveća dela uvek izgledaju nemoguća dok se ne dogode, a Mesijev put od osporavanog do večnog upravo je takvo delo. I na kraju, ostaje ona najjednostavnija istina: Lionel Mesi je ostavio istoriju argentinskog naroda lepšom nego što je bila pre njega.

Sa fenomenološke strane, ta Mesijeva priča o tome da te sopstvena "kuća" prihvati je možda i najzanimljivija tačka njegove karijere, mističnija od njegovih majstorija na terenu za koje svi znaju šta predstavljaju. To je priča o identitetu. Kao što Borhesove knjige danas čitaju svi, a nekada su ga odbacivali, tako i Mesi sada stoji kao simbol nacije koja ga je prvo odbijala. Njegov oproštaj nije kraj predstave, već dokaz da se pravi umetnici ne povlače nikada, oni ostaju da žive u pričama, suzama, pesmama i u sećanjima.

Zato će o njemu pričati i deca koja ga nikada nisu gledala uživo, zamišljajući svetla arene i levu nogu koja je uvek nalazila ravnotežu, baš kao artist na žici. A Argentina, koja je nekada sumnjala, sad zna i plače jer tek odnedavno razume šta je imala sve ove godine.