Život je divna stvar...

Borba sa bolešću je trajala tri i po godine. Tri i po godine borbe velikog borca koji će ostati upamćen kao slavni fudbalski as, ali će zauvek biti primer istinskog heroja koji je mnogima pokazao na koji način morate da se suočite sa najsurovijom životnom realnošću. Leukemija je na kraju nažalost nadjačala Sinišu Mihajlovića, preminuo je u 54. godini života, ali će se njegove izjave zauvek prepričavati, kao primer istinske hrabrosti.

Nijednog trenutka nije odustajao, već se direktno suočavao sa zdravstvenim problemima. Bio je odlučan da odnese konačnu pobedu, ali je pre svega govorio da vas upravo bolest tera da razumete smisao života. Nakon prve bitke sa leukemijom, koju je prvobitno bio savladao 29. oktobra 2019. godine, rekao je da je taj dan smatra svojim drugim rođendanom.

"Želeo sam da živim, da se borim. Nisam mogao da priuštim svoj odlazak. Nisam to mogao da priuštim svojoj ženi, deci, majci... Zbog toga se sada uvek budim srećan. Čak sam i bolnici to radio. Najbolji trenuci bili su buđenje ujutru posle noći provedene sa raznim mislima. Da li sam se bojao? Naravno da jesam. Više puta sam sanjao sopstvenu sahranu. To je toliko čudno... Ali nikada nisam gubio nadu. Hranio sam se hrabrošću. Naravno, džaba sva hrabrost da nije bilo lekara i lečenja. Ne bih uspeo bez njih. Naklonost ljudi i ljubav dali su mi snagu da pobedim. Duboko u sebi uvek sam znao da mogu, nikad nisam sumnjao u to. Život je divna stvar, to shvatite kada prođete kroz ono što sam ja prošao. Tek tada uživate u svemu i u potpunosti, u svim detaljima. S ovom bolešću naučio sam i da plačem. I ne stidim se toga. Niko ne treba da se stidi kada zaplače. Ranije sam sve zadržavao u sebi. Sada znam da je plakanje dobra stvar. Generalno, pokazivanje osećanja je dobra stvar...", govorio je Siniša Mihajlović.

U svojim izjavama nije želeo da govori o sebi kao nekakvom heroju.

"Proživeo sam taj peirod na svoj način. Nisam heroj. Neki ljudi bi se stideli ili krili usled bolesti, a ja nisam takav. Nisam imao čega da se stidim i zato sam često plakao, otkrivajući da je to ispravno. Na povratničkom debiju, protiv Verone, imao sam 15 kilograma manje nego sad, bio više mrtav nego živ, ali sam se pojavio s namerom da svi shvate kako borba traje, da i dalje mogu da se ponašam normalno. Gledajući snimke na televiziji nisam prepoznao sebe, samo što to nije bio izraz slabosti, već snage. Rekao sam bolesti: 'borićemo se, pa da vidimo ko će da pobedi'".

Čak ni kada se bolest vratila nije klonuo duhom, iako je sasvim sigurno samo on znao koliko mu je bilo teško. Posebno tog 26. marta, kad je objavio da se bolest vratila.

"Ova bolest je hrabra čim je odlučila da se ponovo suoči sa mnom. Ako joj prva lekcija nije bila dovolna, daću joj još jednu", rekao je tada Mihajlović.

Druga faza hospitalizacije trajala je nešto više od mesec dana, posle čega se ponovo obratio javnosti.

"San je bio da se što pre vratim u normalu. Kažu da vam zdravlje čini da uživate u životu, ali bolest vas tera da razumete njegov smisao. Posle 34 dana u bolnici lepe su i normalne stvari poput povratka na teren ili šetnja. Ovoga puta je ma mentalnom nivou bilo teže, jer sada zbog Kovida niko nije mogao da uđe. Prethodno sam stalno primao posete, prijatelji i moja porodica, sada je samo moja supruga Arijana mogla da dođe na tri sata, uz posebnu dozvolu. Kad ostajete sami u sobi, čak i mentalno snažna osoba poput mene je patila. Svaki dan je bio isti, mučenje od jutra do večeri. Bilo je loše, ali evo nas, to je ono što se računa. Srećom, bilo je trenutaka koji su mi dali snagu, kao što su razgovori i viđenje svoje porodice i tima preko video aplikacije. Bio sam ponosan zbog svega što sam video na terenu, zahvaljujem im se ka o svim lekarima i osoblju bolnice", rekao je Mihajlović 5. maja ove godine.

Nije propuštao priliku da pošalje korisne savete kompletnoj javnosti, a svaka njegova rečenica direktno je pokazivala njegovu mentalnu snagu.

"Dajte sebi dostižne ciljeve iz dana u dan, trudite se da ih prevaziđete, da maksimalno koristite vreme koje imate, da to uradite kvalitetno. Zatim su tu i smetnje, kada čujem porodicu ili igrače, ali sve mora da počne iz glave: Iza mene su teški trenuci, ali zahvaljujući porodici i tumu, uspeo sam da ih prevaziđem. Kao što sam rekao doktorima, kada prestanem da treniram otići ću u bolnici kao turistički vodič jer sada znam sve njihove paviljone", uz osmeh je govorio Mihajlović.