Život u retrovizoru Milana Jankovića: Katai bi lagano igrao i u moje vreme, ali Ivanić oscilira

Život kao na razglednici. U metropolama, tamo gde sve vrvi od uzbuđenja i strasti bio je dok je igrao fudbal, a kad mu je rekao „zbogom“ otvorio je novo životno poglavlje i preselio se u Australiju. U još jedan velegrad. Da uživa. I danas Milan Janković živi kao mladić, jer niko ne bi rekao da mu je 65 godina, pošto figurom i nesalomivim duhom podseća na dečaka koji je sanjao da igra u velikim klubovima i taj san pretvorio u stvarnost, baš kao što je kasnije, kao formiran muškarac, želeo da gleda u palme i more, a i tu musiju je ispunio.

Danas je u Brizbejnu, jednom od gradova sa najviše sunčanih sati godišnje. U suptropskoj klimi ne skida bermude, zbog sređenog života ne skida ni osmeh sa lica. Peče stejkove, druži se sa prijateljima, našim i Ozijima, uklopljen u bezbrižnu svakodnevicu daleko od matice. Ponekad evocira uspomene – a hvala Bogu ima ih u izobilju – baš kao što je učinio za Mozzart Sport, u jednom od retkih razgovora za ovdašnje medije. Ne zato što neće, nego što je daleko i prilike nisu baš česte.

A ima šta da kaže: od Beograda, preko Madrida i Brisela, sve do Petog kontinenta, na kome se skrasio i gde je proveo više od polovine života.
„Dok sam privodio kraju etapu u Anderlehtu upoznao sam sadašnju suprugu, a kad sam prestao da igram fudbal otišao sam u Beograd, dok se ona zaputila u Australiju. Počeo je rat, mislio sam da će kratko trajati, rekoh sebi da idem na godišnji odmor u Australiju, da uživam, dok se ono kod nas ne završi, međutim... Pucnjava se otegla, a meni Australija mnogo dopala. Ovde sam 34 godine, tu sam zasnovao porodicu, imam ćerku i dva sina, sugrupa je sa Korčule, ali je kao beba stigla u Australiju i malo priča naš jezik“, ističe Janković u IC studiju porodične kuće našeg čoveka, Igmana Čauševića, koji je Mozzart Sportu i omogućio susret sa nekadašnjim asom Crvene zvezde i Real Madrida.

Sad su njih dvojica komšije i prijatelji, ali je zanimljivo kako su se upoznali. Ljudi se naših prostora prepoznaju jedni druge i kad su 17.000 kilometara daleko od države. Tako je baš Janković jednog dana, shvativši da je Čaušević sa naših prostora (poreklom iz Kozarske Dubice) pitao Igmana da li ga prepoznaje. Dobio je odričan odgovor. Onda je u jednačinu ubacio da je nekada profesionalno igrao za Crvenu zvezdu. Čaušević nije mogao da prepostavi, jer je na stotine fudbalera nosilo dres beogradskog velikana. E, kad je rekao Real Madrid, komšija je shvatio da je u pitanju fudbaler znamenite karijere. Možda bi bila još bogatija da je nije naprasno okončao 1991, samo godinu posle završetka Mundijala u Italiji, na kome nije učestvovao, iako je igrao kvalifikacione utakmice. Pogođen što nije pozvan na Prvenstvo sveta, rešio je Janković da od svega digne ruke.„Tačno je da sam bio razočaran. Povređivao sam se u Anderlehtu, plus me u klub nije doveo tadašnji trener Rajmon Gutals, sa kojim sam imao probleme. U to vreme su samo trojica stranca mogla da budu u protokolu svake utakmice, a ja sam stigao četiri dana pre početka prvenstva. Trener Gutals, kasnije strateg Marselja, nije baš „mirisao“ ni Dragana Stojkovića, a rekao mi je Piksi kasnije da ne voli nas „jugoviće“. Zato sam imao problema. Počeo sam kvalifikacije za SP, a onda izgubio mesto u timu, jer se Safet Sušić vratio i stvarno igrao sjajno. Igrao sam prve dve utakmice, baš u periodu kad Pape nije bio u timu. Onda ga je Ivica Osim vratio i tim je razbijao u kvalifikacijama. Oporavio sam se od povrede dva, tri meseca pred turnir u Italiji, međutim, nikad nisam dobio poziv da se vratim u reprezentaciju. Realno, Sušić je igrao sjajno, a Jugoslavija se lagano kvalifikovala. Usledilo je veliko razočaranje, jer je to bila moja poslednja šansa da igram na Prvenstvu sveta. To je bio ujedno i glavni razlog što sam prekinuo karijeru“.

NA SEMAFORU 0:3... ŠTA ĆEŠ SAD DA MU ULAZIŠ?

Kao čovek blage naravi, koji ne ulazi u konflikte, već gradi mostove, Janković je elegantno izbegavao tenzične situacije sa selektorom Osimom, iako se javnost pitala zašto za njega nije bilo mesta u selekciji za Mundijal 1990.
„Nikad se nisam bunio. Bilo je situacija dok sam bio član Real Madrida, bio u najboljoj formi, igrali smo sa Englezima kvalifikacije za EP. Selektor je zahtevao od mene da dođem sedam dana ranije, ali smo imali meč sa Barselonom i rekao sam da klub neće da me pusti, te da ću doći jutro posle El Klasika. Nije selektoru zbog toga bilo drago i to je bio razlog što me nije stavio me u tim protiv Engleza. Igrali smo na Marakani, a ja na klupi, posle 20 minuta na semaforu 0:3. Tek onda me Osim poslao na zagrevanje, u tom trenutku Zvezdini navijači komentarisali su, maltene psovali: „Šta ćeš sad da mu ulaziš?“

U 24. minutu utakmice iz 11. novembra 1987. Osrtrvljani su imali četiri gola viška.

„Meni se ne ulazi, a dobio sam šansu u 27. minutu umesto Marka Elsnera. Posle meča znao sam da su novinari čekali mene, nadajući se da ću pljuvati Osima. Njih desetorica upalili diktafone, kamere, ali nisam dozvolio sebi da nešto loše kažem, iako sam tad sam bio u formi i mislim da je trebalo da igram. Odigrao sam 12 utakmica za reprezentaciju, moglo je više. E, zato što je bila poslednja šansa za veliko takmičenje baš sam se razočarao“.

Toliko da je odlučio da više ne igra. Ne za reprezentaciju, nego uopšte fudbal.
„Imao sam ponudu da se vratim u Španiju, u Kasteljon. Realno, ispao sam nekorektan prema tim ljudima. Predsednik Kasteljona je u pratnji menadžera Vekića došao u Belgiju, dogovorili smo se oko uslova, dobio sam ugovor na dve sezone, međutim, otišao sam na godišnji odomor i u tom period se predomislio, rešio da ne igram više“.

Danas, kad neko prekine karijeru u 31. godini života u pitanju je teška povreda ili velika životna trauma. A kod vas bunt?

„Nisam hteo u mali klub poput Kasteljona, imao sam i problema sa kolenima, plašio se da li ću biti na pređašnjem nivou, ali mi nije žao“.

BRZA HRANA, DISKOTEKE I ŽURKE MARKA VAN BASTENA

Janković sa jednim od sinova (Star sport)

Vremena su se promenila i danas gledamo kako fudbaleri lagano produžavaju karijere na svetskom nivou: Đanliuđi Bufon je branio do 45, Zlatan Ibrahimović davao golove do 42, Kristijano Ronaldo to i dalje čini iako je zagazio u petu deceniju života.

„Sad je sve totalno profesionalno. U moje vreme nije bilo tako, niti smo sami razmišljali na duge staze. Danas igrači provode po deset sati dnevno u trening kompleksima, vode računa kako treniraju, šta jedu. A ja? Ma, kakvi. Posle utakmice smo išli u diskoteku, jeli brzu hranu, malo znali da popijemo. Sećam se druženja sa Markom van Bastenom u Amsterdamu, kakve su to žurke bile (Holanđanina je upoznao preko Marka Degrisa, saigrača iz Anderlehta, koji se zabavljao sa sestrom Van Bastenove devojke, op. au). Da sam bio pametniji, trebalo je da budem profesionalac 100 odsto. Onda bi mi karijera bila duža“.

A i ovako je za ponos.
„Zadovoljan sam učinjenom. Uvek govorim realno. Nikad nisam mislio da sam igrač A klase, uvek sam svrstavao sebe u srednju klasu, ali sam pokazao, makar u periodu od šest, sedam godina, da mogu da igram sa onima iz A klase“.

I to u najvećem klub sveta (kao prvi Srbin u Realu), prethodno i najvećem klubu ovih prostora, na kraju i za Anderleht, koji je trofejni klub na prostoru Belgije. Osvajanje pehara, vrhunski klubovi i vrhunski saigrači. Gde je bilo najlepše?

„U Zvezdi! O njoj sam sanjao kao dete. Period na Marakani zauvek ostaje u srcu. Draže mi je što sam kao fudbaler uspeo u Zvezdi, nego u Realu. Naravno, igrati za Madriđane je nešto što ne može da doživi veliki broj fudbalera“.

GDE ĆETE KOD GROBARA, DA SAM VAS VIDEO SUTRA NA TRENINGU ZVEZDE

Na derbiju sa Mocom Vukotićem (MN Press)

Zanimljivo, postojala je mogućnost da pre Zvezde završite u – Partizanu?

„O, da! Miodrag Ješić, Slobodan Banjalić i ja smo sa Žarkova, igrali smo za omladince Žarkova. Banjalić je šest meseci pre mene otišao u Zvezdu, dok smo Ješa i ja ostali, mada se već pričalo da će Partizan i(li) Zvezda da nas uzmu, jer smo bili talentovani. Čekali smo poziv za probu. Obojicu nas je zvao Vladica Kovačević u Partizan. Odradimo jedan trening zajedno, a narednog dana nije bilo vode za kupanje i zato smo otišli da gledamo Banjalića na treningu Zvezde. Tad nas je pokraj terena spazio Toma Milićević (čuveni lovac na talente) i rekao: „Šta ćete vi kod Grobara, da sam vas sutra video ovde na treningu“. Ješić se tad već dogovarao sa Partizanom, još je to bila proba, reče mi tad: „Neću ja, ne volim Zvezdu“. A ja sam došao i ostalo je – istorija“.

Posle staža u mlađim kategorijama nije Milan Janković odmah prebačen u prvi tim, već je morao na pozajmicu.

„Iz generacije kojoj sam pripadao samo su Zlatko Krmpotić i Neđa Milosavljević potpisali profesionalne ugovore. Nas trojica, Ajder, Marjanović i ja smo otišli na kaljenje. Prihvatio sam oberučke poziv Maribora, jer je u to vreme Druga liga Jugoslavlje bila baš jaka“.

U redu tad, ali kako biste postupili danas, jer mnogi fudbaler odlazak na kaljenje u niže rangove ili klubove posmatraju kao degradaciju?

„Uopšte nisam razmišljao. Sad je i kvalitet drugačiji, jer su u moje vreme drugoligaški klubovi bili snažni, za njih su igrali momci od po 30 godina koji nisu prošli u eliti, a donosili su iskustvo i kvalitet, mogli smo i od njih nešto da naučimo, jer niko od nas nije imao ni 20 godina. Svakom bih preporučio da igra, umesto da sedi na klupi ili igra po deset, 15 minuta“.

Beše to sezona 1979/80, Janković je tek zakoračio na profesionalnu scenu.
„U tom takmičenju je Maribor, iako drugoligaš, stigao do četvrtfinala Kupa Jugoslavije. Žreb nas je spojio baš sa Crvenom zvezdom, igrali smo u Sloveniji. Bilo je 1:1 sve do 80. minuta, ali smo poklekli (1:2). Posle meča prišao mi je Dragan Džajić i rekao: „Mali, za dva meseca da te vidim u mojoj kancelariji“. Znao sam da se vraćam na velika vrata. Dobio sam ugovor i u mojoj prvoj seniorskoj sezoni mi se namesti da zbog povrede Pižona Petrovića tokom premijernog kola, na gostovanju u Zagrebu, dam gol Dinamu za ponedu. Bila mi je to ulaznica za prvi tim. Odmah smo te sezone osvojili Kup Jugoslavije, sa generacijom Pižona Petrovića, Duleta Savića...

Dosta velikih fudbalera iz Zvezdine istorije je „zakačio“ Janković: Na primer: Milka Đurovskog, Dušana Savića, Miloša Šestića, Husrefa Musemića, Cvijetina Blagojevića, Boška Đurovskog, Vladimira Petrović, Žarka Đurovića, Vladu Stošića, Dragana Stojkovića, Milana Jovina, Slavoljuba Muslina, Marka Elsnera, Miodraga Krivokapića...
„Čak sam i sa Džajićem delio teren na dve prijateljske utakmice posle njegovog povratka iz Bastije. Tad sam bio u omladinac, priključen drugom timu, a u Ljubljani smo protiv Olimpije igrali, ja ušao sa klupe“.

Nema dileme ko je na pijadesatalu po umeću.
„Najbolji sa kojim sam delio teren je Piksi Stojković, sigurno. Tačno je da smo igrali zajedno samo šest, sedam meseci, čak je u tom periodu je bio u maloj krizi dok se nije stabilizovao po dolasku iz niškog Radničkog i privikao na novi tim. Nije tad igrao sjajno, ali zbog svega što je prikazao i tad i kasnije smatram ga jednim od našim najboljih fudbalera, uz Dragana Džajića. Pižona cenim, bio sam i sa braćom Đurovskim, sa Boškom cimer, u periodu igranja za omladince cenio sam Blekija Bogićevića i kako je odgovarao zadacima na mestu zadnjeg veznog. Sve su to igrači koji su ostavili snažan utisak“.

NE ZNAM KAKO BIH SE OSEĆAO DA SAM SAD FUDBALER ZVEZDE, IGRAŠ SA 50 ODSTO MOGUĆNOSTI

Zvezdin tim pred finale Kupa SFRJ 1982.

U dresu Crvene zvezde Milan Janković je osvojio dve titule i dva kupa, u daleko težim okolnostima nego što su sadašnje. Svedoči o tome i pogled na tabelu, jer je prvak bila sa po samo dva boda prednosti u odnosu na Partizan i zagrebački Dinamo. A danas Crvena zvezda šampion i pre početka plej-ofa.

„Mnogo je velika razlika. Ne znam kako bih se osećao ako bih sad bio fudbaler Zvezde. Ideš na utakmice i znaš da ćeš da pobediš. Kakvu ambiciju imaš? Igraš sa 50 odsto mogućnosti i to je dovoljno da se pobedi. Nije dobro za naš fudbal. U naše vreme smo gubili utakmice svuda: u Osijeku, Tuzli, Nikšiću... Gledam šta se dešava, ali mahom su to skraćeni snimci i golovi“.

Na pitanje postoji li fudbaler Zvezde iz aktuelnog kadra koji mu privlači posebnu pažnju, Janković odgovara molbom da strance – preskočimo.
„Što se domaćih tiče, Aleksandar Katai je kvalitetan fudbaler. Lagano bi igrao i u moje vreme, jer ima sve potrebne karakteristike. Sad već ima 34 godine... Jedan je od simbola generacije. Mirko Ivanić dosta oscilira, iako poseduje kvalitet“.

Kako tumačite podatak da je posle novog pehara Milan Rodić najtrofejniji igrač u istoriji kluba?

„Ne znam šta da vam kažem... Mnogo su lagano dobili mnogo titula, u ovoj konkurenciji, koja nije velika. U redu, svaka čast Rodiću, dugo je tu, međutim, nije isto osvojiti deset trofreja u sadašnjim okolnostima i porediti ih sa peharima iz 70-ih ili 80-ih godina prošlog veka“.

Čini li vam se da ni derbi nije kao što je nekad bio?
„Ne znam kako je sad, ali u poslednje vreme Zvezda dominira u derbijima. Pre toga je bilo gusto, skoro kao u naše vreme. Tad sam sa strahom prilazio mečevima sa Partizanom, bez obzira da li smo bili ispred ili iza večitog rivala na tabeli. Sećam se, jednom smo izgubili 0:2, a mislili smo da ćemo da ih razbijemo, jer smo imali bolji tim. Uvek je sa crno-belima bilo teško. Još ja prijatelj sa velikim brojem njihovih igrača, najviše sam se družio sa Zvonkom Živkovićem, Zvonkom Vargom, Miodragom Ješićem... Sa Živkovićem sam u reprezentaciji bio cimer. Bitno je da imam više pobeda nego poraza u derbijima“.

PRIČAJU DA JE ZVEZDA PRODALA MEČ REALU, A MENE DEL BOSKE ŠPIJUNIRAO U FRANCUSKOJ

U dresu Reala (Guliver images)

Ima Janković i dosta velikih evropskih utakmica u dresu crveno-belih. Najviše pamti dvomeč sa Realom iz Madrida, za koji se ispostavilo da ga je preporučio tadašnjem treneru španskog giganta, Leu Benhakeru.

„Moram da spomenem, jer i dalje govore kako je Zvezda prodala utakmicu Realu da bi dobila novac od mogu transfera. U Madridu su mi rekli drugačije. U jesenjem periodu smo igrali tri meča u Kupu šampiona, u decembru izvukli Špance, da bismo potom otišli na pripreme u Francusku, igrali osam, devet prijateljskih utakmica. Real Madrid je onda poslao Del Boske, koji je bio Benhakerov pomoćnik, da nas skautira na treinzima i kontrolnim utakmicama. Tad sam igrao baš dobro i to je razlog što me je Del Boske preporučio glavnom treneru“.

Doduše, prelazak u kraljevski klub ubrzala je povreda jednog od najboljih igrača Reala tog vremena.

„U prvoj utakmici Crvena zvezda – Real iz marta 1987. Horhe Valdano je dobio hepatitis B i zbog toga okončao karijeru. Realu je pod hitno bio potreban vezni igrač, složile su se kockice, da sam im se dopao koji mesec ranije na pripremama, pa sam potpisao u roku od sedam dana. U aprilu sam već bio u Madridu. E, to je istinita priča, a na neka o prodaji utakmice. Uopšte mi nisu smetali komentari u javnosti, jer sam znao stvarnost. Zato i pominjem istinu“.

Protiv Reala u Beogradu Milan je bio autor četvrtog gola za domaće, iz penala (šutirao tako silovito da je pogodio antenu iza mreže odakle se lopta vratila u polje), trasirajući put ka pobedi 4:2 u četvrtfinalu Kupa šampiona.

„Ušli smo u meč samouvereno, znali da posedujemo kvalitet, postigli super golove, dominirali, ali smo nesrećno primili gol pred kraj, usled naše greške. I penal je bio jeftin, poklonio im ga je sudija. Da je ostalo 4:1 garantujem da bismo prošli. Ovako je u revanšu bilo teško, rano smo primili gol, kasnije je Mitar Mrkela imao veliku šansu i da ju je iskoristio siguran sam da bi se dobro završilo za nas. Ovako, Real je malo po malo pritiskao, malo se oslonio na sudije i slavio 2:0.“

MOJ TRANSFER KOŠTAO JE MADRIĐANE 900.000 DOLARA, A DANAS LETE MILIONI

Sa Draganom Džajićem i Svetozarom Mijailovićem (MN Press)

Real je na sledećoj stepenici zastao pred Bajernom, a u dve sezone u kojima je Janković, kao prvi Srbin igrao za njega, nije stigao do završnice KEŠ-a. Niti je izdvajao novac kakav danas daje za obeštećenja.
„Potpisao sam na godinu i po dana. Iznos je bio 900.000 dolara. Nešto meni, nešto Zvezdi. Ranije su se drugačije sklapali ugovori, novac se nije dobijao mesečno ili nedeljno, nego ako potpišeš na dve godine, na primer, daju ti 500.000 evra za prvu sezonu, a kad ona istekne dobiješ još toliko. Plate, premije i bonusi su bili identični za sve fudbalere. Na primer, Maradona je po godini od Barselone dobijao 800.000 dolara. A igrači srednje klase oko 500.000 dolara, oni slabiji oko 200.000 do 300.000 dolara godišnje“.

Ispada da neki stranci u Srbiji danas zarađuju kao Maradona nekad. Pojedini premašuju 1.000.000 evra po sezoni. Nije Janković imao priliku da bude aktivan u ovom vremenu, samim tim zaradi veliki novac.

„Ne smeta mi, ali cene su malo... Čim vlasnici klubova plaćaju toliko znači da fudbaleri vrede. Ja ne mislim da vrede, međutim... Gotivim Nejmara kao igrača, samo ne vredi toliko. Ili, na primer, Aleksandar Mitrović, jeste kvalitetan špic, međutim, zarađuje oko 20.000.000 evra godišnje u Saudijskoj Arabiji. Kristijana Ronalda plaćaju 100.000.000 evra ne znam za koji period“.

Reklama, zar ne?

„Kad je Dejvid Bekam potpisao za Real, pričao sam tad sa Emiliom Butragenjom. Pričao je da je Bekam imao oko 35.000.000 evra godišnje, a da njih ne košta mnogo. Zašto? Sve su to pokrili sponzori. Real nije dao ni 5.000.000 evra iz klupske kase za Engleza. Sve se promenilo“.

Promenio se i Real. I tad je bio najveći klub sveta, ali nije osvajao pehare van granica države. U Španiji je za vreme Jankovićevog boravak dvaput bio prvak, dok ga je u Kupu evropskih šampiona zaustavljao Bajern i PSV.
„Bilo je teže. Klubovi su bili ujednačeni. Postojao je limit koliko stranih fudbalera može da igra za jedan tim. Španci su dozvoljavali tek po dvojicu. Zato je bilo teško Realu da napravi ekipu kakvu sad ima i da vredi 1.000.000.000 evra. A Zvezda igra u istoj toj Ligi šampiona i vredi oko 40.000.000 evra. Zato je razlika velika, a tad nisu veliki mogli da dominiraju, već se dešavalo da Zvezda, prethodno Steaua, budu najbolji na kontinentu. Za vreme mog boravka u Madridu, dosta sam cenio Butragenja, Ugo Sančes je bio pravi špic, lisica, mašina za golove. Naravno, Gordilja i Mićela sam baš voleo. Gordiljo je bio vrhunski zadnji vezni, mogao je da trči kao Žare Đurović, čini mi se da četiri dana ne bi stao“.

Posle dve titule sa kraljevskim klubom, Janković je opet izabrao kraljevski klub, samo u Briselu.

„Anderleht je tad slovio za jedan od deset najboljih timova Evrope. Zamalo da 1988. odem u Sampdoriju kod Vujadina Boškova, ali taj posao nije realizovan zbog ograničenje o broju stranaca, pa se ispostavilo da Đenovljanima nije potreban vezni igrač. Leo Benhaker mi je rekao da je u redu ako želim da ostanem i da se borim za mesto u timu, međutim, želeo sam da odem, jer je došao Bernd Šuster iz Barselone, stigao je još neko, tako su bila četvorica stranaca, a samo su dvojica mogla na teren. Onda se javio Anderleht, kombinacija klub-klub, jer su imali dobre relacije sa Belgijancima na bazi činjenice da je Enco Šifo stigao na „Santjago Bernabeu“. Trener Rajmon Gutals je već doveo „svoje“ igrače, odmah sam osetio da nije bio zadovoljan mojim angažmanom“.

Anderleht je tada redovno bio u završnicama međunarodnih takmičenja, pa je na bazi osvojenog Kupa Belgije igrao u (ugašenom) Kupu pobednika kupova i finalu za izdanje 1989/90 namerio se na Sampdoriju na čijoj klupi je sedeo Vujadin Boškov, a igrali Srećko Katanec, Đanluka Vijali, Roberto Manćini...

„Savladali su nas 2:0, u produžecima meča u Geteborgu. Zasluženo, nismo stvorili ni dve polušanse, taktički su nas Italijani nadigrali. Imali smo tad problema, atmosfera je bila narušena, promenili smo trenera, stigao je Holanđanin Ad de Mos, bilo je konflikta sa igračima“.

TANKA NAM JE ODBRANA U REPREZENTACIJI

Na derbiju (MN Press)

U svlačionici Anderlehta vaš saigrač bio je Ranko Stojić, tada rezerva u briselskom velikanu, kasnije menažder, uvek sjajan analitičar fudbalskih zbivanja, a od pre nekoliko meseci jedan od direktora u FSS, što je šlagvort da se prebacimo na reprezenattivni fudbal. Naročito što je na klupi reprezentacije vaš nekadašnji kolega iz Crvene zvezde, Dragan Stojković.

„Ako bismo gledali rezultatski šta je Piksi uradio za ove četiri godine – uspešan je. Sagledavajući kvalitetu koji trenutno imamo napravio je dobar posao. Mi uvek želimo mnogo, ali moja očekivanja nisu bila velika, ni u Kataru, ni u Nemačkoj. Ne kažem da sam u pravu ili da sve znam, mada gledajući igrače, uspeh je što smo uopšte stigli na takmičenja. E, sad, da prođemo prvi krug potrebno nam je dosta sreće. I kvaliteta, a po kvalitetu nismo u TOP 30 selekcija sveta“.

Da li je Stojković mogao/morao bolje?

„Taktički, uvek! Lako je nam posle utakmice da komentarišemo, pravio je i Piksi greške, naročito protiv Kameruna, kad smo vodili 3:1, trebalo je drugačije da privedemo meč kraju. Trenutno, nemoj da imamo velika očekivanja“.

Ni za plasman na Mundijal 2026?

„Naravno da bih voleo, ali gledajući individualno, poredeći sa drugim selekcijama, vidim da smo tanki. Naročito odbrana, još nisam 100 odsto siguran ko su nam najbolji defanzivci, da li Veljković, Pavlović ili Milenković. Svi su na pola puta da postanu... Da osetim sigurnost. Kad ih gledam nisam siguran da će lagano da reše situacije „jedan na jedan“ naspram napadača. Dobro, Pavlović je najmlađi, Milenković nadolazi... Potencijal imamo, biće nam potrebno nekoliko godina da se igrači kojma je data šansa pokažu. Na primer, Lazar Samardžić. Mora da dominira, pravi razliku. Nadam se da ćemo imati bolji tim za nekoliko godina“, poentirao je Milan Janković.