Životna priča najboljeg strelca Evrope: Da nisam golgeter, postao bih kriminalac!

Ni Erling Haland, ni Kilijan Embape, ni Seru Girasi. Sve su to kandidati za zvanje najboljeg strelca Evrope, ali status je trenutno u vlasništvu Pelea iz Norveške. U pitanju je Amal Pelegrino, sposoban da rešeta mreže iz sedmice u sedmicu, što mu omogućava da vodi trku za Zlatnu kopačku, individualnu nagradu koja se dodeljuje fudbaleru sa najviše poena na teritoriji Starog kontinenta.

Njegov hendikep je što igra u Norveškoj, gde svaki pogodak vredi bod i po, za razliku od Liga petice, gde se računa duplo. Drugi ograničavajući faktor je optička varka u činjenici da se u nordijskim državama prvenstvo igra u kalendarskoj godini, za razliku od ostalih teritorija, pa se tako desilo da Pele – kako mu tepaju, skraćujući prezime – predvodi trku. Njemu se umešnost u kaznenom prostoru ne može osporiti, dao je 22 gola na isto toliko utakmica Elitseriena i izvesno će odbraniti zvanje u granicama države, pošto je u prethodnom prvenstvu spakovao 25 puta loptu u mrežu.

Minulog vikenda Pelegrino je bio čak četvorostruki strelac u trijumfu nad Valerengom (4:2) i tako pretekao Akora Adamsa, koji je iz Lilestrema letos prešao u Monpelje (18 pogodak, 28,6 bodova), treći je Branov Bard Fine, četvrti Štutgartov Seru Girasi, dok su daleko iza Embape i Haland, ali kako su se tek zaleteli izvesno će predvodnici PSŽ-a i Mančester Sitija u maju imati najveće šanse da osvoje priznanje.

Opet, to ne umanjuje pohvale koje sa svih strana dobija Pelegrino, iako je bliži kraju nego zenitu karijere. Amal ima čak 34 godine, ali uživa. I zahvalan je najrasprostranjenijem sportu što ga je, kako sam kaže, spasao.

„Kad mi je bilo devet godina otišao sam na trening lokalnog kluba u rodnom Dramenu da vidim da li mogu da ponovim isto što i dečaci u dvorištu. Drmala me euforija. Koliko se sećam, postigao sam 40 golova na prvom treningu“, pojasnio je Amal.

Uporedno je pohađao školu, međutim, knjigu nikad nije voleo. Sam to priznaje:

„Umesto u učionici, proveo sam 90 odsto vremena u direktorovoj kancelariji. Taj prostor mi je bio skoro kao dnevna soba. Realno gledajući, bio sam mlad i radio dosta glupih stvari. Mogao sam da postanem kriminalac, jer sam se redovno družio i izlazio sa ljudima ljudima iz tog okruženja. Fudbal me je spasao“.

Razlog što se Pelegrino kretao se uzanom stazom između sporta i ulice spočan je sa teškim odrastanjem. Otac ga je napustio u mladosti i sav teret u porodici prebacio na pleća majke, a ona morala ponekad da radi i dva do tri posla dnevno da bi obezbedila osnovne uslove nasledicima. Amal je najstarije dete i sve do desete godine on je bio taj koji je brinuo u braći Anvaru, Domi i Raulu.

„Bilo je dana kad nismo mogli da platimo članarinu za treninge. Morali smo da odredimo prioritete, hrana i odeća su nam bili važniji od fudbala“.

Kao jedan od ključnih faktora za uspon budućeg golgetera slovi Roni Lijan, trener u mlađim kategorijama Dramena.

„Bio mi je skoro kao otac. Niko nije verovao u mene poput njega. Siguran sam da bez njegove podrške na terenu i van njega ne bih uspeo. Lijanova smrt 2009. me je izdrmala do te mere da nisam video smisao u daljem bavljenju fudbalu. Hteo sam sve da 'batalim'. Srećom, takvo raspoloženje me držalo samo tri sedmice. Posle toga, svaki put kad matiram protivnika podignem ruke ka oblacima, znam da me odozgo Roni gleda“.

Put do statusa najboljeg golgetera Evrope ovog korupulentnog špica (visok 190 centimetara) podrazumevao je probijanje od Treće do Prve lige, da bi se u eliti pojavio tek u 24. godini kad je obukao dres Lilestrema. Zbog lošeg učinka (bez gola u uvodne dve sezone) morao je da napravi korak nazad (Mjondalen), da bi na terenima nižeg ranga eksplodirao, preko Stromsgodseta stigao do Kristijansunda (25 hitaca na 29 utakmca) i to mu je bila preporuka za Bode Glimt, s kojim je 2021. bio prvak Norveške i pravio čuda u Ligi Evrope.

Zanimljivo, na poslednje 83 utakmice u prvenstvu dao je 78 golova. Nedovoljno da bi se izborio za poziv selektora Stolea Solbakena.

„Razgovarali smo i tom prilikom bili brutalno iskreno u odnosu na to šta može da nam pruži. Nemamo apsolutno ništa protiv Pelegrina, sjajan je fudbaler, sad je ponovo u usponu, ali videćemo da ćemo ga zvati“, pomalo sumnjičavo vrti glavom Solbaken.

Za to vreme, Amal se, svestan da ga Norvežani neće zvati u konkurenciji Erlinga Halanda, Aleksandra Serlota i Jergena Strand Larsena, ponudio zemlji predaka. Javno je pitao da li za njega ima mesta u reprezentaciji Tanzanije. Nije baš atraktivno, ali ko zna, možda pre penzije pomogne ovoj afričkoj selekciji da nekad nešto uradi. Kad je (trenutno) najbolji u Evropi.