Životne lekcije Maurisija Moline: Dete sam iz propalog braka, a učio sam Nejmara kako da šutira slobodnjake

Imao je šmek u potezu zbog kojeg su ga navijači u Srbiji obožavali, mada na kraju nije isporučio ono čemu su se nadali. Ali Maurisio Molina jeste bio igrač zbog kojih se ide na stadione. Bio je i šampion Južne Amerike sa Kolumbijom. Pa klupski prvak Azije sa Seongamom, ima pehare iz rodne zemlje, titule u Južnoj Koreji… I posle svega kaže – zadovoljan je učinjenim.

“Uspeh se za mene meri time što sam uspeo da ostvarim dečački san, iako su sve okolnosti išle protiv mene. Dete sam propalog braka, moja majka je radila ceo dan i ja sam čuvao mlađeg brata. Po ceo dan smo bili sami kod kuće. Nismo imali mnogo para. Nisam imao uslove da postanem fudbaler. I uprkos svemu prebrodio sam sve prepreke, tako da smatram da sam uspeo. Globalna slava je ipak rezervisana za izabranu nekolicinu, ali mislim da sam ja bio dobar koliko sam mogao i veoma sam ponosan na sve ostvareno”, osvrće se Molina u opširnom intervjuu za Infobae.

Svetska zvezda nije postao, mada je mnoge i upoznao, neke čak i učio. I to ne bilo koje. Nejmara je recimo u Santosu učio da šutira slobodne udarce, da li je to istina?

“Da. Jednog dana je to i sam rekao. Kada igrate sa dobrim fudbalerima, provodite vreme posmatrajući saigrače kako bi izvukli nešto najbolje iz njih, kako bi naučili. U tom kontekstu on je mene gledao kako izvodim slobodne udarce. Pričali smo kako prevariti golmana: ‘Ako vidiš da se previše drži centra, gađaj u stativu koju ne može da stigne’. Ja sam tada izvodio slobodnjake. Tako da je on ostajao sam mnom da trenira”.

Nije tu bio samo Nejmar, već i Ganso, Alan Patrik… Pa kasnije u argentinskom San Lorencu i Ezekijel Laveci, samo primera radi. Mada tamo Mao nije prošao.

“To su bile tri najmračnije godine moje karijere. Trebalo je prvo da idem u Boku, ali je transfer propao jer je Envihado, čiji sam igrač bio, hteo samo da me proda, a Argentinci su nudili samo pozajmicu. U to vreme se igrači u Kolumbiji nisu mnogo pitali. Onda je sve počelo. Prvo u Meksiku, u koji me je doveo sportski direktor, ali me trener nije hteo. Našao sam se usred borbe za prevlast. Traumatična godina. Imao sam tada ponudu Njuelsa, ali oni su bili u finansijskom problemu i nisu isplaćivali plate. Otišao sam zato u Al Ain u Ujedinjene Arapske Emirate, ali sve je išlo po zlu. Nisam mogao da se prilagodim tamo”.

Raul Kaseres i Maurisio Molina (©Reuters)

Otud taj San Lorenco…

“Meksiko, Emirati, pa San Lorenco, nisam mogao da pronađem svoj nivo, previše promena. Dobio sam i malu šansu, uvek sam bio među rezervama i igrao po nekoliko minuta. Nisam imao podršku. Bilo je naravno i do mene, nikada nisam bio toliko frustriran… I klub je imao svoje interese, to je normalno i to sada razumem, ali tada nisam. Ja sam stigao na pozajmicu, a oni su gurali talentovane klince kakvi su Ezekijel Laveci, Pitu Barijentos, Valter Montiljo. Oni su bili prioritet, ja sam bio stranac na pozajmici”.

Međutim, samo ime San Lorenca vaskrslo mu je karijeru. Prvo je otišao u paragvajsku Olimpiju, gde je i igrački oživeo, a onda došao u Srbiju, u Crvenu zvezdu. Istina, na početku njene velike krize.

“U Olimpiji sam imao fantastičnu polusezonu, postigao devet golova i na osnovu toga me je Crvena zvezda odvela u Srbiju. Otišao sam sa nadom da ću igrati u Evropi. Bio sam tamo šest meseci, bilo je teško. Moje prvo iskustvo u Evropi”.

I to nedugo nakon rata…

“Grad je bio teško izbombardovan. Porušene zgrade si mogao da vidiš. Al srećom više nije bilo toga, a Srbi su ludi za sportom. Kad govorimo o fudbalskoj kulturi vrlo su slični Argentini sa bara-bravasima. Najveći pritisak je u Crvenoj zvezdi, jer je to najveći klub u Srbiji, a Partizan im je večiti rival. Igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Rendžersa i ispali, ali smo u Ligi Evrope igrali sa Bajernom iz Minhena, engleskim Boltonom i Bragom. Za mene, lepo iskustvo, voleli su me ljudi tamo”.

Bastijan Švajnštajger i Maurisio Molina (©Starsport)

Ako ipak neutralnog posmatrača pitate za najupečatljiviji trenutak karijere moramo da se vratimo u Santos. Jer iako je imao nekih neverovatnih utakmica i bez obzira na neke sjajne golove, u Brazilu svi pamte i da se posvađao sa saigračima zbog toga što je toliko oklevao sa slobodnim udarcem da je sudija Danijel Himenez prekinuo utakmicu.

“Bili smo prvi na tabeli i morali smo da pobedimo da bismo ostali prvi. Bilo je 1:1, a u poslednjem minutu ja izvodim slobodan udarac. Inače smo bili jaki na prekidima, dobre skakače i svi su se nadali golu. Rivala smo pre toga analizirali, znali smo da se mnogo oslanjaju na ofsajd, izlazili su napred dosta. I ja sam par puta lažnjacima pokušao da ih pomerim, sve dok se sudija nije umorio i svirao kraj. Navijači su hteli da me pojedu, saigrači isto… Bio sam užasno deprimiran, jer su me kudili sa svih strana. Za mene to baš nije bila lepa anegdota, mada je danas malo smešna. Tog dana nije bilo nimalo smešno”.

Sada je sve to prošlost. Molina se još pre pet godina penzionisao i danas radi kao stručni consultant za kolumbijski ESPN.

“Penzionisao sam se sa 38 godina, kada sam se vratio posle sedam godina u Koreji. Odigrao sam još za Independijente Medeljin, klub mog života, uzeo titulu i otišao. Video sam već značajne promene u mom telu. Oporavak je duže trajao, nisam bio brz kao pre. Gledao sam 18-godišnjake koji su u svemu bili bolji i shvatio da je vreme da se sklonim”.

(©Reuters)

Baš nedavno je i u Kolumbiji govorio o tome kako se fudbaleri često ne čuvaju. Ne samo od poreda, već od nezdravog života, alkohola, pa i psihoaktivnih suspstanci.

“Ja nisam bio najpametniji fudbaler. Izlazio sam, popio po neku čašicu, ali sam imao sreću da budem umeren, jer sam znao da će skupo da me košta. Nisam imao tu privilegiju kao oni koji odu, napiju se, i sutra prvi dođu na trening, trče kao da ništa nije bilo. Ja to nisam moga, meni je to stvarlao poteškoće. Ako bih pio alkohol platio bih to na terenu.”

Mada razume zašto fudbaleri umeju da preteruju.

“To je taj životni stil. Od malih nogu si ograničen, vikendima ne izlaziš, ne vodiš normalan život. Samo putovanja i treninzi. Plus trpimo pritisak, jer smo javne ličnosti. I onda kada dođe vreme za žurku fudbaleri polude sa alkoholom ili drugim supstancama da bi pobegli od realnosti”.

A, gde je spas?

“Porodica je suštinski važna. Obrazovanje isto. Moraš i da shvatip odakle si potekao… Na kraju, kad dođu novac i slava u tim godinama moraš da platiš cenu. To je realnost koju ćemo teško promeniti”, realan je Molina.