Iz aviona na utakmicu iliti kako je “popularizacija košarke“ naštetila velikima

Nije prvi put da Srbija u razigravanju za veliko takmičenje doživi poraz, ali od uvođenja ovakvog sistema kvalifikacija tokom sezona nije se desilo da reprezentacija ne može da premaši dvocifreni broj poena za četvrtinu. Sve do utakmice sa Belgijom.

Na parketu dvorane u Monsu nejasna slika – posle 30 minuta apsolutne kontrole, Srbija je sve prosula u poslednjoj četvrtini koju je završila sa samo šest poena uz čak 12 promašaja iz igre, uključujući devet u pokušajima sa distance.

20.30: (1,17) Španija (20,0) Gruzija (5,50)

Srbija nikada ranije nije izgledala tako ranjivo u jednom periodu igre kao protiv Belgije u nedelju. Način na koji su Orlovi izgubili kontrolu nad dešavanjima na terenu pokazatelj je koliko košarka jeste kompleksna igra u kojoj se sve češće pobednik rešava u završna dva-tri minuta. I ne samo to, poraz Srbije, te Grčke od Velike Britanije, Turske od Belorusije ili Nemačke od Estonije samo su bolni podsetnici da FIBA kvalifikacije u ovakvom formatu nemaju smisla. Uporno favorizovanje “malih“ i razjedinjavanje kvaliteta “velikih“ pod parolom “popularizacija sporta“ je pogrešno i kalja ugled košarke.

Svetislav Pešić je i te kako svestan da je reprezentativna košarka u blatu, zbog toga je i držao dvadesetominutni monolog na ovu temu u danu kada je trebalo javnosti da otkrije skraćeni spisak kandidata. Umesto toga, digao je glas i uputio kritike koje su još ranije izgovorili Serđo Skariolo, Etore Mesina, Saša Đorđević, Igor Kokoškov i mnogi drugi... Verovatno zato što je shvatio da je situacija gora od najgoreg scenarija koji je mogao da zamisli.

U prebogatoj radnoj biografiji Svetislava Pešića pisaće se i poraz od selekcije koja u realnim okolnostima ne bi bila ni do kolena Srbiji. Takve fleke morali su da istrpe Aleksandar Đorđević u Talinu sa iskusnijim igračima (Teodosić, Simonović, Jelovac, Tepić, Milosavljević, Raduljica, Birčević...) i Igor Kokoškov u Espu gde je tim krpio u hodu.

Pešić: Igrači da nauče da je u kvalifikacijama svaka utakmica kao poslednja

Pešićeva Srbija, baš kao i ona njegovog prethodnika, plaća cehove izvrnutog sistema vrednosti. Nije se desilo da sistem postavljen za tri i po dana donese rezultat šampionskih razmera, pogotovo ne kada na svako naredno okupljanje dovodite nova imena. Dovoljno je samo pogledati slučaj Filipa Petruševa. Efesov centar je jutro posle evroligaške utakmice protiv Fenerbahčea uhvatio avion za Beograd, po sletanju na aerodrom odjurio na trening kako bi upoznao selektora i priključio se saigračima na putu ka Monsu, a posle nepuna dva dana igrao utakmicu jer Alen Smailagić nije mogao.

Srbija je u ove kvalifikacije ušla sa novim selektorom i stručnim štabom, potencijalno sedmoricom debitanata, od kojih su četvorica i debitovali. Miloš Teodosić došao je na izričitu molbu selektora Pešića kako bi ekipa imala pravog kapitena, nekog ko ima iskustvo sa velikih takmičenja, jer bi u suprotnom najbliži tome bio Aleksa Avramović koji je najdalje otišao do predolimpijskih kvalifikacija. Još kada se na to dodaju uloge pojedinaca u klubovima, kroz prilično zamršenu jednačinu dolazi se do zaključka da je Srbija zapravo “sabirala“ niz sitnih problema koji na jednom mestu deluju zaista veliko.

Pešić u metu: Nemamo najbolje igrače? Hajde od ovih da napravimo da budu najbolji!

Niko od nacionalne selekcije ne može da očekuje lepu košarku niti igru koja ima glavu i rep kao, na primer, Belgija koja godinama nastupa u gotovo neizmenjenom sastavu. Zarad rezultata najvažnije je da Srbija prođe na veliko takmičenje, sada Munodbasket koji će se 2023. igrati u Indoneziji, Filipinima i Japanu. Problem sistema iliti odnosa Evrolige i Fibe nešto je na čemu aktivno mora da se radi kako se kvalitet reprezentativne košarke i ugled sporta ne bi dalje kaljao.

Srbija kao košarkaška sila treba ozbiljno da se pozabavi dešavanjima u svom dvorištu, a zarad budućnosti ove igre rešavanje dečjih razmirica dve krovne organizacije mora da bude prioritet...