Prvi susret sa Manilom – dva sata vožnje za 20 kilometara, ali treba biti nasmejan

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Verovatno svakoj osobi avanturističkog duha putovanje na Filipine predstavlja istinski užitak. Sam dolazak do glavnog grada Manile praktično oduzme ceo dan. Ako putujete iz Beograda, preko Dohe pa do konačnog odredišta. Preko 20 sati po avionima i aerodromima...

Presedanje u Dohi ne pada teško jer je aerodrom pravi pustinjski biser. Znaju to odlično svi koji su krajem prošle godine putovali u Katar zbog Mundijala. Vredi prošetati ako imate vremena, mada u startu treba da budete spremni na visoke cene.

Pogledajte video blog naše koleginice Marije, koja je za vas izdvojila neke od zanimljivosti, od cene dresa fudbalske reprezentacije Srbije, preko svlačionice Kilijana Mbapea, do toga koliko je pametno da se kupuje hrana...

Inače, upoznali smo srpskog navijača, Nikolu, koji je put Manile krenuo sa nama – sam! Kaže, niko iz njegovog okruženja nije želeo da ide, pa se odlučio da putuje sam. I nije mu problem, jer želi da pogleda Srbiju i na drugom kraju sveta.

Manila... Tek kada sletiš zapravo shvatiš da zabava tek počinje. Kada je skontala grupu srpskih novinara i nekoliko njih koji prednjače visinom naspram lokalaca, carinska službenica pitala je da li smo i mi došli da igramo na Mundobasketu. Ne, nažalost, mada ako bude trebalo, dres spremno čeka u koferu...

Naša domaćica u Manili je Džezi, nasmejana gospođa srednjih godina, spremna da odgovori na svako pitanje. Odmah nas je posavetovala da manju svotu novca zamenimo na aerodromu, kako ne bismo posle jurili oko hotela. A, nije ni bezbedno ići okolo sa većom sumom... Savet za sve koji možda budu dolazili na Filipine u narednom periodu – narandžasta menjačnica ne uzima proviziju, a uzima evre i dolare bez problema. Za 100 evra dobiješ 6.030 filipinskih pezosa, dok za 100 dolara uzmete 5.630 pezosa.

Ako vam je bitno da odmah imate internet pristup, postoje drveni pultovi sa predstavnicima operatera “Globe“ i “Smart“, dva ozbiljna konkurenta, ujedno i najbolji izbor kada je u pitanju mobilna telefonija. Imaju pakete sa 29 i 49 gigabajta. Konkretno, ako SIM karticu sa 49 giga poručite preko aplikacije “Klook“ – odlična za rezervacije i kupovinu ulaznica za muzeje, na primer, a možete preko nje da poručite i karticu da vas sačeka na terminalu na kojem izlazite – izaći će vas tačno 17,75 dolara. I to je navodno jeftinija varijanta nego da se kupi u prodavnicama tipa 7/11 ili u nekoj od poslovnica u gradu. Proverićemo i to...

Kada dođete u Manilu prva stvar koju morate da znate jeste da nigde nećete stići brzo i jednostavno. Sa tim nas je Džezi upoznala odmah, pošto nam je saopštila da ćemo put od aerodroma do hotela iliti nekih 20 kilometara verovatno preći tek za dva do tri sata. Saobraćajni špic, naravno... Ta je informacija ostavila sve u čudu, toliko da je nekoliko puta morala da ponovi isto, klimajući glavom. Da, da, 20 kilometara za minimum dva sata!

Srećom, autobus je bio klimatizovan. Možda čak i više nego što je trebalo. Mada, pošto je alternativa izlazak na “prijatan“ vazduh Manile uz relativnu vlažnost vazduha koja ide od 80 odsto pa naviše i temperaturu od tridesetak stepeni... Živela klima!

Brzo smo shvatili da se Džezi nije šalila. Iako glavni auto-put koji prolazi kroz grad ima pet traka, pa i jednu namenski samo za autobuse, ništa nas nije spasilo od toga da se odmah upoznamo sa saobraćajnom gužvom naše privremene kuće tokom narednih dvadeset i kusur dana. Milina... Jasno vam je verovatno da ovde saobraćajna pravila ne važe, odnosno da je jedini zakon koji se “poštuje“, što reče jedan kolega – zakon džungle. Niko nikoga ne propušta, sirene stalno odjekuju u znak opomene da ti više ne padne na pamet da nekom ulaziš u putanju, a ne daj Bože da se desi neki sudar, tu tek nastaje pometnja... Traku namenjenu autobusima dobrim delom našeg puta koristili su ostali bez oklevanja. I tako sve dok te negde ne sačeka policija. Bilo je i toga.

Dobili smo još neke korisne informacije. Pušenje u javnosti nije dozvoljeno i ako te policija uhvati, minimalna propisana kazna je 1.000 pezosa. Alkohol sme da se pije umereno, a preporuka gospođe koja nas je dočekala je da uvek budemo nasmejani. Kaže, to je običaj lokalaca, da te pogledaju, klimnu glavom u znak pozdrava uz osmeh. Ti si tada u obavezi da uzvratiš istom merom jer, kako nas je upozorila, Filipinci umeju da budu naporni, da te zaustave i pitaju zašto im se nisi javio, čak i ako te prvi put vide.

Dok smo putovali prema Kezon Sitiju, naišli smo na naselje koje liči na favele. Bez obzira na to kako izgledaju kuće i zgrade, naslagane jedna na drugu, saznali smo da je svaka kuća klimatizovana, da ima svoju internet konekciju, vodu... Sve što je potrebno za normalan život. Mada, uslovi verovatno nisu reprezentativni. Visoke zgrade postale su obaveza u gradnji, jer je Manila grad u kojem na maloj površini živi preko 2.000.000 ljudi. Površina zemljišta koje se vodi kao građevinsko je, logično, prilično mala. Zato svaki kvadratni metar sada mora da se iskoristi pametno.

Manila je živopisan grad i teško ga je opisati rečima. Znaš da si u glavnom gradu, najmodernijem delu Filipina, a znaš da je to daleko od bilo kakve lepote... No, ima svoju energiju i draž, a narednih dana imaćemo dovoljno vremena da Manilu bolje upoznamo. Pošto nam je vožnja trajala nešto više od dva časa, dobili smo još nekoliko korisnih saveta – kretanje u grupama je obaveza, nikada uz sebe ne treba da imate mnogo novca, a satove, ogrlice, narukivce i ostale detalje zaboravite. Samo ste jači magnet za sitne lopove. Telefon nikako ne vadite iz džepa, ako za tim nema potrebe. Stvari je najbolje držati u torbici ili rancu koji ćete nositi na grudima, ne na leđima. Tačnije, mora uvek da vam bude pri ruci... I, naravno, s obzirom na ogromnu vlagu, flašica sa vodom je pod obavezno.

Cene u prodavnici su dosta slične našim, mada je flaširana voda nešto skuplja, tipa oko 150 dinara za dva litra. To je ovde jedini način da se rehidrirate, a da ne rizikujete infekciju ili nešto ozbiljnije. Voda sa česme nikako, čak ni za pranje zuba ili voća, ona iz flaše je zakon. Čak i kada naručujete piće, tražite da vam ne sipaju led ili obavezno pitate da li se isti pravi od česmovače ili filtrirane vode. Toliko je ozbiljno.

Na kraju još nekoliko smernica – uzimanje probiotika ovde postaje svakodnevnica, uličnu hranu kupujete na sopstveni rizik i topla je preporuka da se naprskate sredstvom protiv komaraca. Šansa da zaradite denga groznicu je mala, ali pošto je prenose komarci kojih ovde ima u ozbiljnom broju, treba biti oprezan.

To je to za prvi dan. Pošto nam je hala Araneta Koloseum, u kojoj će Srbija igrati kompletnu prvu i drugu fazu, odmah uz hotel, bar sa te strane imamo sreću da ne moramo da koristimo prevoz koji je, kako reče Džezi, često nepouzdan i nepredvidiv.

Za sve ostalo već mora da se ima ozbiljno strpljenje.