Bili smo u “najčuvenijoj košarkaškoj dvorani na svetu“: Zagarantovan spektakl potrošačke kulture

Odmah da kažemo: atmosfera nije i ne može da se poredi sa onom u Beogradu. Ni Istanbulu, Atini, Tel Avivu, pa verovatno ni Kaunasu ili Bolonji. Nije, jer Amerikanci od košarkaške utakmice ne očekuju ono što očekuju Evropljani, barem ne oni sa juga Starog kontinenta. Ali lagaće vas oni koji će da kažu da ćete za ogromne pare da prisustvujete pozorišnoj predstavi u Medison Skver Gardenu. Jer atmosfera u “najčuvenijoj košarkaškoj dvorani planete“ što je natpis koji će vas sačekati unutra, neće vas ostaviti ravnodušnim, pa nek i nije ono na šta ste navikli.

Neće biti popularnih šetalica na tribinama, neće biti organizovanih navijačkih grupa, ni horskih pesama osim kada se “zaori“ ono “di-fens“, ili retko baš “Go, Niks, Go!“. Ali će na svaki pogodak Njujork Niksa svi da reaguju, da skoče čak na zakucavanje ili trojku, zvižde na pogrešnu sudijsku odluku čak i kad nisu u pravu, jer kakvi da su ipak su “hard core“ navijači.

Mnogi će da sede i grizu usne nervozni što Džejlen Branson, Karl Entoni Tauns i družina, bez obzira na visok plasman na Istoku, objektivno ni ove godine neće biti istinski konkurentni u šampionskoj trci. Ovi što možda manje poznaju košarkašku igru kao takvu iza vas će da vam dosađuju najsitnijim statističkim detaljima svakog igrača iz svake njegove NBA sezone.

I svi će, ali baš svi, da budu tu ili u dresovima Niksa – dominiraće naravno Branson i od stare garde Karmelo Entoni – ili će na sebi da imaju kačket, “koledžicu“ ili “fajerku“, ko već kako kaže. Zauzvrat će klub, pardon franšiza, da ga počasti audio-vizualnim spektaklom kakav biste pre očekivali na koncertu neke svetski poznate rok grupe. I usput će da iz topova nalik PVO oružju da izbace jedno hiljadu majica, da publiku počaste koncertom na poluvremenu, pa i zanimljivim igrama na pauzama između četvrtina. Recimo, onaj “skill-challenge“ kakav smo nekad gledali na ol-star utakmicama – s tim da se u ovoj verziji takmiče dvojica preko aplikacije izabranih navijača – boriće se za nagradu od 1.000 dolara koje će moći da potroše u klupskoj prodavnici.

E sad, sve to košta. Dresovi recimo 139 dolara. Baš ako ćete potpisan dres legende Karmela Entonija onda ćete morati da izdvojite 650 dolara. Mikal Bridžis sa potpisom ide za 350. Kačketi su između 40 i 50 dolara, pomenute jakne mogu da se nađu za 200, ali ako se opredelite za one popularne, “retro“ kombinacije u plavoj i narandžastoj boji spremite se da izdvojite duplo više novca. No, to je samo za kupoholičare, a Amerika jeste pravo potrošačko društvo. Troši se nemilice, od sportskih “memoribilija“ napravljena je posebna kultura.

Mada vas to neće spasiti opasnog troška. Ipak govorimo o Niksima, nema veze što imaju samo dve NBA titule, oni su na Velikoj jabuci još od 1946. i prazno mesto na tribinama retko se viđa. I zato košta. Na dan utakmice ne nadajte se ulaznicama bez oko 300 dolara, za ona mesta na najvišem nivou, ako ih nađete. Skuplje ulaznice? Koliko god želite. Ide i na 1.500 dolara, ne računamo VIP ložu i prve redove. Ni red rezervisan za “poznate ličnosti“, naravno, njihova lice ćete da gledate i na semaforu. Mada možete i svoja, “selfi kultura“ je odavno zahvatila čitavu planetu: prijavite se na aplikaciju, snimite se i okačite snimak i eto vas za koji minut, to je posebno popularno. Deca će da uživaju, a i “matorci“ vala kada za vaš lik pred celom dvoranom bude “aktivirana“ već čuvena “Kiss Cam“ ili za tu privilegiju od vas zatraže da, samo primera radi, zaigrate u stilu 70-ih.

U stvari, toliko je sadržaja oko vas da je prvi put teško i koncetrisati se na košarku. Sve ono okolo prosto je uklopljeno tako da – potrošite što više. Otud u hodniku na desetine restorana i kafića. I ako će vam možda zvučati da je cena od osam do 11 dolara za pivo skupa, to ćete da nađete po njujorškim kafićima. U Medison Skver Gardenu uvozno pivo košta 18 dolara. Ima i caka, jer tek na tu sumu – to je maltene pravilo u Americi – dodajte porez, pa će vas pola litre osvežavajućeg napitka stajati 19 dolara i 60 centi, dakle 1960 dinara za “pivkana“. Dva komada i dva hotdoga, ovde bi poslužili kao “finger food“, tačno 59 dolara. I red je da ostavite bakšiš. Na računu će vam – platili kešom ili karticom – izaći i preporučene sume: između 20 i 30 odsto.

Ove nešto konkretnije stvari, burgeri, rakovi, ostrige, jastozi, pastrami sendviči – izbor je maltene neograničen – to sve košta od 20 dolara pa naviše, bez poreza i bakšiša naravno. Niste baš u obavezi da ostavite “tip“, mada se to u SAD nekako podrazumeva. I retko će neko, kad već odgleda sve te muzejske eksponate u hodniku – od opreme Vejna Greckija iz Njujork Rendžersa, s kojima Niksi dele dvoranu, preko suvenira sa legendarnog boks meča Muhameda Alija i Džoa Frejzera ili predstava Hulka Hogana, pa sve do rođendanskih pesama Merilin Monro za Džona Kenedija – na mesto sesti bez pića i klope, makar kokica (osam dolara, uzgred da kažemo).

Unutra će ipak da gleda najbolju svetsku košarku i ako ćemo iskreno: Evroliga s tim ne može da se takmiči. Sve OK, neko voli čvrstu odbranu i evropski stil košarke, ali ako su ovde Kendrik Nan i Majk Džejms nezaustavljivi zamislite samo šta bi radili Branson, Tauns, Džejms Harden ili Kavaj Lenard (jer njih smo gledali protiv Niksa u dresu Los Anđeles Klipersa). OK, odbrane se ne igraju timski, ali nije baš da se ne igraju. I niko neće da pusti rivala da ga stavi na poster. Samo što takve asove zaista ne možeš da čuvaš pošto pogađaju iz nemogućih situacija.

Atmosfera, da se vratimo na nju, nije ona kakvu će da prave Delije ili Grobari, ali je mnogo, mnogo glasnija nego ona u Madridu, Barseloni, Rimu, Minhenu, da ne pričamo o Monaku ili Parizu. Bez obzira na to što će “animatori“ da trče oko vas i maltene vas mole da vičete. To prosto nije ta kultura. Tamo su ljudi došli sa decom, da nešto pojedu, popiju i gledaju najbolji basket. Viknuće, opsovati, vikati “di-fens“ vodili ili gubili sa 20, njima je svejedno. Oni su tu zbog celog tog spektakla, jer  verujte na reč – jeste spektakl.

A, KAKO JE U BRUKLINU?

Boravak u SAD iskoristili smo naravno da procunjamo po Menhetnu, ali Bruklin je jednako privlačan i ipak jeftiniji deo grada, pa smo iskoristili priliku da skoknemo i do Barkliz Arene. I tu se već vidi razlika između Niksa i Netsa, koji su se iz Nju Džerzija preselili u Bruklin tek 2012.

Oseti se to. Nema te strasti kakva se zaista oseti na utakmicama Niksa. Niti ima tog glamura. Zaliči na onaj pravi lokalni klub, vidi se i po ljudima na tribinama, samo što još nije stiglo da se istinski zapati u kraju.

Zato i manje košta. Ulaznice mogu da sa nađu već za 60 i kusur dolara, uvozno pivo je 14 dolara (bez poreza naravno), ponuda klope ipak skromnija, mada je dres skuplji – 149 dolara. Onaj sa potpisom i dve slike legende Netsa Vinsa Kartera – mada on nikada nije igrao u Bruklinu, već samo u Nju Džerziju – preko 1.000. Ipak je Karter, skuplji čak i od Džejsona Kida, svežiji u sećanju.

Zato će na ulazu da vas sačekaju atraktivne čirlidersice da se sa njima slikate, igara će naravno biti, ali neće vam donositi 1.000 dolara, već 150. Videćete na svodovima i dres Dražena Petrovića, pa i ode lokalcima koji su osvojili svet repa Bigiju Smolsu i Džej Ziju. Jer retki su punili Barkliz Arenu kao oni.

Ima to taj neki bruklinski šmek, sasvim drugačiji mentalitet od onog ludila Menhetna, ali Niksi su ipak – Niksi.