Crni ponedeljak i Draženova pogibija: U novčaniku je imao papirić s imenima četiri kluba...

Tog 7. juna 1993. godine košarka je zauvek izgubila Dražena Petrovića. Posle kratkog boravka u Poljskoj, gde je sa reprezentacijom odrigrao utakmicu kvalifikacija za Evrobasket 1993, odlučio je da se u Hrvatsku ne vrati sa saigračima, već kolima sa tadašnjom devojkom. Nešto posle 17 časova, Dražen je kao suvozač doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio život. Četiri i po meseca pre svog 29. rođendana...

Ni 27 godina kasnije, košarkaški svet nije preboleo odlazak košarkaškog Mocarta. Mnogi i danas vrte film i razmišljaju o tome kako je jedan od najvećih svih vremena mogao još mnogo toga da napravi, a video klipovi njegovih poteza i utakmica još imaju veliki broj pregleda... Te 1993. govorilo se mnogo i o Draženovom odlasku iz Nju Džersi Netsa zbog, kako se dugo spekulisalo, tenzija sa ljubomornim saigračima. Pominjalo se da ga je tada jako želeo Hjustonov trener hrvatskih korena Rudi Tomjanovič...

”Dražen je u svojoj rekordnoj NBA utakmici Hjuston zabio 44 poena i Rudi je bio svestan šta Dražen može da mu donese. Uostalom, posle nesreće, ja sam u Draženovu novčaniku pronašao papirić na kojem su pisala imena četiri kluba: Njujork Niksi, Netsi, Hjuston i Panatinaikos”, priseća se Draženov brat Aco u razgovoru za Večernji list.

Povratak u Evropu bila je u opticaju, jer je tadašnji vlasnik Panatinaikosa Pavlos Janakopulos Draženu dao blanko ček, da on sam upiše iznos plate koji želi...

”Kad je o tome reč, kod njega su postojale faze. Strašno je bio razočaran te sezone jer je imao brojke za Ol star igrača, a i najbolji procenat šuta za tri poena, a nisu ga zvali pa mu je izvesno zadovoljstvo predstavljalo to što je izabran u treću petorku sezone. Bio je među 15 najboljih košarkaša sveta. A to će reći da su samo Majkl Džordan i Redži Miler na njegovoj poziciji bili ispred njega”, kaže Petrović i nastavlja:

”Postojala je realna mogućnost da zaista ode u Panatinaikos, za koji je igrao Stojko (Vranković) i čiji trener je bio (Željko) Pavličević. S obzirom na to da je do tada igrao za ‘sitniš’, pa je čak i u Realu imao samo 330.000 dolara, razmišljanja sam da bi Dražen izabrao finansijski najpovoljniju opciju, da je stigao da bira. Jer, bio je u 29. godini i prvi put je bio na štihu za veliki ugovor”.

Aco veruje da su Dražena tek čekale najbolje godine u karijeri, pre nego što se dogodila saobraćajna nesreća... Zato se i danas vodi polemika oko toga ko je najbolji hrvatski košarkaš svih vremena – Dražen Petrović, Toni Kukoč ili Krešimir Ćosić? Prema rezultatima jedne tamošnje ankete, Dražen je odneo pobedu za jedan bod...

”Nikada se ne bih odlučio da pokrenem takvu anketu samo na osnovu utiska, a da ne postavim jasan kriterijum. Bez obzira na to što je Dražen pobedio za jedan bod, po meni je ta anketa izazvala previše tenzije u i onako teškom trenutku za hrvatsku košarku. Ako niste pre bili svesni Draženove veličine, postanete to ako pogledate kako je igrao protiv Džordan ili kako je odigrao celu tu svoju poslednju NBA sezonu. Za Kukoča pak govore svi njegovi klupski i reprezentativni trofeji, a kada vidite koliko je Ćosić osvojio medalja s reprezentacijom, onda vam je jasno da je reč o genijalcu”, kaže Petrović za Večernji list.

Osim o Draženu, Aco je pričao i o aktuelnim problemima u svetskoj košarci. Uticaju pandemije virusa korona na predstojeće kvalifikacije za Olimpijske igre, odluke NBA lige da narednu sezonu počne na Božić, što bi moglo da dovede do toga da igrači iz najjače lige sveta ne igraju u Tokiju...

”Onaj ko je na vrhu piramide, taj diktira pravila prema sebi i retko kada vodi računa o drugima. U tom bi slučaju mnogo reprezentacija bilo zakinuto za neigranje NBA igrača, a američka reprezentacija mogla bi da nastupi na OI bez najboljih košarkaša. Poenta je u tome što u NBA ligi sve pokreće novac i oni neće pristati na skraćenu sezonu. Već sada su ostali bez velikog dela kolača, pa neće dopustiti da i druga sezona bude takva”, tvrdi selektor Brazila i dodaje:

”Hrvatska gubi jako puno da joj samo Bojan Bogdanović ne dođe. Ili pak Ivica Zubac koji je startni centar kandidata za titulu LA Klipersa”.

Priznaje Petrović razmišlja i o uigravanju mlade reprezentacije Brazila za olimpijske kvalifikacije u Splitu, zbog čega je uputio oštre reči ka vrhuški NBA.

”To je liga u kojoj svi zarađuju. Od komesara koji ima višemilionski ugovor, preko vlasnika i menadžmenta klubova, pa do igrača. A ne zarađuju proizvođači igrača. Sramotno je da Cibona u poslednjih desetak godina izbaci četvoricu NBA igrača i da za to dobije mrvice sa stola. A da je reč o nogometu, Cibona bi plivala u novcu i mogla bi deset godina nesmetano da proizvodi igrače. Ovako se pak lanac ishrane prekinuo, a ljuti me što niko zbog toga ništa ne pokreće”, ogorčen je Petrović i nastavlja:

”Počevši od nacionalnih saveza, pa do Svetskoga košarkaškog saveza. Niko od njih ne podiže glas protiv tog robovlasničkog sistema, da se napravi humanija piramida. Kada bi NBA klubovi za igrača iz prve runde NBA drafta trebalo da plate 5.000.000 dolara onda bi i Kaštela, za Žižića koji je jednu sezonu tamo igrao, dobila 50.000 dolara. Tada bi sve imalo više smisla. Ovako se klubovima više ne isplati da proizvode igrače za NBA, nego im se više isplati da proizvedu poluproizvod koji će za nekoliko hiljada evra igrati 10 godina za klub u kojem je počeo da trenira”.

Rešenje postoji...

”Sistem mora da bude pravedniji. Klubovi moraju da pritisnu svoje nacionalne saveze, oni Fibu, a Fiba mora ići jače prema NBA ligi. Ja mogu da shvatim da je tako bilo 80-ih kada su u NBA ligi igrali samo Dražen, Divac, Glučkov, Fernando Martin, no sada u NBA ligi igra 108 internacionalaca. NBA klubovi danas više nemaju strpljenja da čekaju da se neki klinac razvije, da odigra koju evroligašku sezonu kao što su naši Bogdanović i Šarić, nego ih uzimaju s 19 godina i šalju u razvojnu ligu koja je takođe pod njihovom kontrolom. U redu, neka uzimaju igrače i tako rano, ali neka ga plate pet miliona dolara pa će klub proizvođač znati da mu se to isplatilo”.

Hrvatska reprezentativna košarka ostala je zaglavljena u 1995. godini, jer posle onog silaska sa postolja više nikada nisu bili blizu medalje...

”Ta odluka nije doneta među nama, nego na telefonskoj liniji sa Zagrebom. Mene niko nije pitao, odluka je došla s više instance, a meni su je samo izneli. Za razliku od nekih, ja sebi ne dopuštam da se toga ne sećam”.

Mnogi se i danas pitaju da li je Hrvatska pod uticajem košarkaškog prokletstva, dok pojedine teorije čak uvode i priču o Fibinim ”sankcijama” zbog pomenutog silaska s postolja...

”Ne vidim nikakvu zaveru, nego samo naše neiskorištene prilike. Pa ja sam bio selektor 2001. kada smo u četvrtfinalu Evrobasketa protiv domaćina Turske napravili nekoliko gluposti u poslednjih 12 minuta i izgubili veliko vođstvo. A da smo prošli, igrali bismo s Nemačkom i potom, verovatno, s Jugoslavijom u finalu. U Poljskoj 2009. godine takođe smo ispali u četvrtfinalu posle ispuštenih ‘+13’ krajem prvog dela. Dakle, imali smo svoje šanse i ne bih govorio ni o kakvom proklestvu. To je zgodna tema za žutu štampu, no prokletstva nije bilo”, rekao je Petrović razgovor za Večernji list, gde možete pronaći kompletan razgovor s iskusnim trenerom.