Da l’ je sve bio samo fol i jeftin trik? Razbijenim Kavsima spala maska, ispod je sasvim tužan lik

Malo ko je predviđao da će Kavalirsi biti tako visoko u ligaškom delu. Bez superstarova koji prodaju hrpu dresova širom sveta, bez aure velikog trenera-vođe i bez pompe u medijima. Bili su najlepša bajka ove sezone. Darijus Garland je delio asistencije kao da vuče konce marioneta. Donovan Mičel je imao trenutke ludila kada bi se činilo da mu je nemoguće stati na crtu. Strus je pogađao trojke iz auta, Evan Mobli je igrao defanzivu kao da mu je reket svetilište. Džeret Alen – tihi div pod obručem, a čak su i igrači iz senke, poput Taja Džeroma ili Hantera, davali doprinos. Upravo zato ovaj pad boli više. Jer nije došao kao rezultat očekivanog limita, već kao da se sve raspalo baš kada je trebalo da zablista.

Ko pogleda sam rezultat možda neće razumeti razmere haosa. Pejsersi nisu samo pobedili. Oni su kontrolisali ritam od prvog minuta do poslednjeg. Paskal Sijakam je lomio odbranu Kavalirsa kao da je papirna (21 poen), Obi Topin i Majls Tarner pogađali iz svih pozicija (obojica po 20 poena), a defanziva domaćih zatvorila sve što je u ligaškom delu sezone bilo oružje Klivlenda.

Kavalirsi su delovali izgubljeno. Bez ideje, bez strukture, bez strasti. Kao da su i sami svesni da ono što su gradili mesecima – što ih je činilo najprijatnijim iznenađenjem NBA 2024/25 – zapravo nije imalo temelj. Dariju Garland je na kraju poenterski jedini ispunio očekivanja (21 poen), Donovan Mičel šutirao je iz igre 3/11, Strus, Okoro, Mobli bili su jedva dvocifreni... Sve je ličilo na... pa, na ono što Balašević reče: "maska koja skriva bol".

U plej-ofu ne pobeđuju statistike, već karakter. Nije važno koliko si pobeda imao u februaru ili koliko si puta naneo poraz Bostonu i Denveru. Kada svetla reflektora najjače udare, vidi se ko je zvezda, a ko samo refleksija. Kavalirsi su možda previše rano poverovali da su stigli. Možda su prerano obuli kraljevske cipele, zaboravivši da titule ne padaju s neba, već se za njih krvari.

I sada, kada se okrenu, vide da iza njih nema vođe. Donovan Mičel, ma koliko bio sjajan strelac, nikada nije bio lider u punom smislu. Garland je previše tih, Mobli još previše mlad, Strus samo spoljni dodatak, a trener Keni Etkinson nije uspeo da nađe ni motivacioni ključ ni taktičku formulu.

Ako izgube još jednu, gotovo je. Biće to kraj jedne iluzije. Ne mora da znači kraj budućnosti, jer jezgro tima je mlado ili makar relativno mlado. Ali kraj jednog sna, da ekipa bez zvučnog superstara može da „ukrade“ sezonu NBA-a. I tu se vraćamo na onu pesmu. „Odlazi cirkus iz našeg malog grada, svetla se gase, poslednji čin...“ Možda je regularna sezona bila cirkus, možda je bila maska koja krije unutrašnju slabost, a ne snagu. Možda su svi zajedno živeli u laži da su spremni za nešto veliko. Jer večeras, kada su u pitanju bili opstanak i dostojanstvo, Klivlend nije pokazao ništa od onoga što ih je krasilo. Nijednu taktiku, nijedan prodor, nijednu emociju.

Dva su puta pred ovom ekipom. Jedan je da se povuku, da izgube i peti meč i nestanu kao mnogi timovi pre njih – da ih za deset godina neko pominje kao „one Kavalirse iz 2025. što su imali ludu sezonu, ali nisu ništa bitno uradili“.

Drugi je da zbiju redove. Da odigraju jednu utakmicu iz srca, ne iz glave. Da pruže publici nadu, sebi dostojanstvo, a istoriji bar trunku otpora. Možda neće preokrenuti seriju, ali mogu da odbiju ulogu klovnova.