Danilović o Istanbulu 1992, Atini 1995, Željku: Evropa nije imala bolji tandem od mene i Đorđevića

Srpska i evropska legenda Predrag Danilović, u razgovoru za grčku Gazetu prisetio se nekoliko trenutaka koji su obeležili njegovu karijeru, ali i našu klupsku i reprezentativnu košarku, sa čijeg terena se povukao pre nepunu 21 godinu. Kao što je više puta purta rekao, bez obzira na sve uspehe koje je postigao, nije mu bilo teško da, iako je imao tek 30 godina, kaže "kraj".

"Prošlo je više od dve decenije otkad sam poslednji put igrao. Ako bolje razmislite, moj život na terenu završio se prošlog veka! Dugo smo pričali, zar ne? Mnogo stvari se od tada dogodilo. Karijera igrača je davno završena i ostavio sam je iza sebe", rekao je Danilović.

Praktično pravo iz košarkaških patika uskočio je u u cipele potpredsednika Partizana. Priznaje da mu nije trebalo dugo da se navikne na veliku promenu i novu ulpogu.

"Pet dana pošto sam otišao iz Virtusa vratio sam se u Partizan (na funkciju potpredsednika kluba). Nisam znao ništa. Morao sam da učim ispočetka. A istina je da sam brzo naučio. Na kraju sam ostao u Partizanu 15 godina..."

Podsetio se detinjstva u Sarajevu.

"Imao sam divno detinjstvo. Prelepo. Ništa mi nije nedostajalo. Moja porodica nije bila bogata, ali ni siromašna. Ali odrastanje na sarajevskim ulicama 70-ih i 80-ih nije bilo lako. Morali ste na neki način da se dokažete. A taj način je bio košarka."

Košarkaški se dokazao u Partizanu, posebno u čuvenoj sezoni 1991-1992 kada su crno-beli sa debitantom na trenerskoj klupi, Željkom Obradovićem pokorili Evropu.

"Bili smo najmlađi tim. Niko ništa nije očekivao od nas, niko nam nije davao šanse! Imali smo sa sobom profesora Nikolića, trenera Obradovića, generalno bili smo sjajna ekipa koje je domaće utakmice igrala u Fuenlabradi. Nemamo reči kojima bi se zahvalili tim divnim ljudima u Španiji koji su nas 'prigrlili' u vreme embarga. Biću im zauvek zahvalan. Doživljavali su nas kao decu koja su imala mnogo poteškoća u svojoj domovini i ne treba da budu na takav način kažnjena. Osim toga, bili smo gladni pobeda! Kako je godina odmicala, tek tada su neki ljudi počeli da misle da bi ovi mališani mogli da ostvare nešto veliko. Završili smo kao četvrti u našoj grupi, pobedili smo u Bolonji, prošli na Fajnal for, a ostalo je istorija."

Žreb kvalifikacija za Mundobasket: Srbija na Slovačku, Belgiju i Letoniju

Tada je stvoren najbolji tandem bekova u Evropi koji je kasnije vladao i u dresu reprezentacije Jugoslavije, Đorđević - Danilović? Da li je bilo boljeg tandema?

"Ne! Definitivno nije! Saša i ja smo bili najbolji bekovi u Evropi. Zaista je tako jednostavno... Mnogo je toga rečeno tokom godina. Iskreno, ne sećam se više. Govorimo o 1992, imao sam 21 godinu, sada 51, skoro 52. Jedino u šta sam siguran je da smo Đorđević i ja bili najbolji bekovi u Evropi!"

A šta je uticalo na Danilovića da se izdigne?

"Trenirao sam 6-7 sati dnevno, ali nisam mogao da igram dve godine, od 16. do 18. U Jugoslaviji je postojao propis po kome da ne možete da pređete u drugi tim bez prsitanka prvog, pa sam morao da pauziram godinu dana, ali sam kažnjen još jednom godinom! Nepotrebno! U to vreme moj tim je bila sarajevska Bosna i čekao sam dve godine da igram za Partizan. Trenirao sam beskrajno dok konačno nisam zaigrao. Čekao sam dve godine! To znači koliko volim ovaj klub (Partizan)."

Kakav je Željko Obradović bio kao trener novajlija?

"To je nešto što smo očekivali. Više nismo bili saigrači. On je tada postao moj trener i odmah je pronašao način da uravnoteži činjenicu da je do pre nekoliko dana bio naš saigrač. Veliku pomoć dobio je i od profesora Nikolića. Kao što sam rekao, njegovo ponašanje je bilo kako treba. Niko nikada nije imao problema s njim. Reći ću ti nešto: Kada sam igrao sa Željkom bio sam dete, a on je već bio zreo igrač. Uvek je imao takav stav prema meni. Bio mi je stariji brat! I to je pokazao na najbolji način."

Danilovićevi dueli sa Karltonom Majersom u italjanskom šampionatu podignuti su na nivo mita.

"Postaviću vam pitanje... Po čemu su dueli Panatinaikosa i Olimpijakosa posebni, ili Partizana i Crvene zvezde? Bolonja će uvek biti košarkaški grad. Imali su sjajan tim, ali i mi. Fortidudo je imao Majersa, a Virtus mene. Bio je to najbolji derbi u Italiji i jedan od najboljih u Evropi. Majers me je učinio boljim igračem, i ja njega. Iako smo bili teški momci kao protivnici, sada smo jako dobri prijatelji, često se viđamo. Pokušavam da se vidimo svaki put kada odem u Italiju. Sjajan je momak. Nije me briga šta drugi govore o njemu, nije me briga! Ako obratite pažnju na ono što drugi govore, poludećete. Ako svoj posao radite pošteno i dajete 100 odsto, ako ste to pronašli kod sebe, onda vas nije briga šta idioti govore."

Jugoslavija u finalu Evrobasket 1995. nije igrala samo protiv Litvanije, nego i "protiv" pune dvorane koja je bila na strani rivala.

"Bio sam iznenađen ... Zaista! Znao sam šta su Grci učinili za Srbiju, znam da su oba naroda pravoslavci. Istina je da sam te večeri bio iznenađen! Pokušavali smo da ostanemo fokusirani na finale. Od jedne tačke nadalje, međutim, mogu to da razumem. Grčku smo pobedili dva puta, u grupi i polufinalu. Neki kažu da je Bora Stanković to uradio. Hajde sad ... Pa nije Bora šutirao. Nikada nisam bio ljut na grčki narod zbog onoga što se dogodilo u tom meču. Dolazim u Grčku dugi niz godina na praznike i ovde imam mnogo prijatelja. Sve igrače te generacije smatram prijateljima. I tako će biti zauvek! Imali smo neverovatan tim, bili smo mladi, deca od 24-25 godina. U suštini, tada ste sa 25 godina već bili zreli. Da se ​​vratimo na temu, bili smo iznenađeni, nismo to očekivali. Ali ovo je sport. Mnogi Grci su mi se izvinili za to veče."

Grci su tada istovremeno i voleli i mrzeli naš tim.

"Uvek na sportski način ... Mogu li da vam kažem nešto? Ni ja ne bih voleo da igram protiv Danilovića! Ne bih voleo da igram protiv mene! Jer znam da bi mi Danilović dao 35 poena! Grci i mi, Srbi, strastven smo narod. Idemo is krajnosti u krajnost. Nema sredine. Ako voliš nešto, svideće ti se. Ako nešto ne voliš, mrzećeš to. Ponavljam, uvek na sportski način. U svakom slučaju, nikada nisam imao problema sa Grčkom."

Još se pamti i premotava Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa...

"Upravo se našao preda mnom ... Nije mogao da me zaustavi. U tom trenutku sam samo skočio i zakucao."

Grčka publika bila je posebno "ljuta" na Žarka Paspalja kome su pevali da nije nikad uzeo trofej. A onda se su se reprezentativci, po osvajanju titule, promenili reči...

"Grci su bili ljuti na Žarka. I konačno, bili su ljuti na sve nas! Kad bolje razmislim, to je bila Žarkova greška! Da Žarko nije prešao iz Olimpijakosa u Panatinaikos, da je bio malo pametniji svi bi bili srećni", našalio se Danilović," Onda smo naravno pevali 'Sad si uzeo trofej Paspalje'."

Čini se da je Jugoslavija tim trijumfom naplatila sve što su joj oduzeli za zelenim stolom.

"Naravno da je Bora (Stanković) pomogao reprezentaciji da igra kvalifikacije u Bugarskoj. I naravno da mislim da je to bila prava stvar. Zato što smo imali mnogo sjajnih igrača. Većina nas smo bili zvezde u timovima u kojima smo igrali. Generalno, bilo je dobro za košarku da budemo na šampionatu u Atini. Govorimo o sportu. Zašto embargo na sport? Pitanje je bilo političko, mi sportisti nismo počinili nikakav zločin! Političari su učinili to što su učinili. Zapravo, verujem da su mnogi bili srećni što nismo igrali tri godine! Ne želite da protiv vas igraju Divac, Sale, Savić, Paspalj, Danilović... Automatski imate jednog takmičara manje za medalje. Kad smo se vratili, oni koji nas nisu hteli, uplašili su se! Znali su da će nas opet naći ispred sebe."

Poslednje sekunde meča sa Huventudom Danilović je gledao s klupe.

"Tada ne razmišljate ni o čemu. Nisam bio na parketu zbog pet ličnih grešaka. Možda je bilo i bolje! Da smo obojica na parketu, možda bih umesto Đorđevića ja uzeo šut i promašio! To je bila naša sudbina. To je bila situacija koju je dizajnirao onaj gore i konačno obeležila naše živote. Rekao sam Šilobadu... Nije bilo šanse da izgubimo finale. Ne znam zašto, ali bio sam siguran. Tako sam osećao. Video sam Đorđevića kako uzima loptu i bio sam siguran da je nikome neće dati. U osnovi, svi su to znali. Čak i Španci. I sami su znali da će u finalu lopta pripasti meni ili Đorđeviću. Pošto ja nisam igrao, Saša bi to prihvatio. Svi su to znali..."

Te godine je Partizan sve utakmice osim četvrtfinalne sa Virtusom, kao domaćin igrao u Fuenelbradi.

"Da nije bio embargo, verovatno ne bih video Španiju te godine! Ja to gledam sa druge tačke gledišta. Trenirali smo u Fuenlabradi, ali smo spavali u Madridu koji je vrlo blizu. Bilo je lepo da vidim Madrid svake dve nedelje. Drugima je to bilo teško. Na primer Ivi Nakić, koji je Hrvat. Bilo mu je jako teško zbog situacije. On je 3-4 godine stariji od mene i nije to posmatrao kao ja. Da nije embarga, ne bismo imali priliku da ostanemo toliko dugo u Madridu, da vidimo i upoznamo grad. Kad si mlad, glup si, nemate brige, ne razmišljate mnogo", nasmejao se Danilović

Osovojio je pregršt trofeja u karijeri, ali taj iz Istanbula 1992. je specijalan.

"To je najružniji trofej u Kupu šampiona! Sve ostali su bili lepši, klasični. To je, dakle, najružniji, ali i najdraži pehar u mom životu! Takođe sam osvojio Evropu sa Virtusom, ali to je bilo nešto drugačije. Proživeo sam i druge lepe trenutke, ali taj pehar s Partizanom će uvek biti najposebniji. Zbog embarga, jer smo bili mladi i osvojili smo ga onako kako smo ga osvojili, tom trojkom. Zbog mnogo stvari s etaj trofej duboko urezao u moje srce."

A šta mu prođe kroz glavu kada ponovo vidi fotografije i Đorđevića koji šutira?

"Taj period je bio najiskrenija i nevina stvar u mom košarkaškom životu. Sada mi mali detalji izmiču iz glave, ali sve te slike vidim kao jedmu celinu. Bili smo klinci, mladi i dobri prijatelji, radili smo stalno i nikada se nismo osećali umorno. Ako ste umorni sa 22 godine, šta ćete raditi sa 30?"