Darko Miličić: Hauarda gledaš - stena, a on kao devojčica, Valas me vucarao po diskotekama

Jubilarna 100. emisija popularnog košarkaškog podkasta ’Jao Mile’ imala je i specijalnog gosta. Darko Miličić se tokom tri sata razgovora prisetio detalja koji su obeležili ne samo njegovu urnebesnu karijeru, već i čitav život.

Svi detalji, od prvog do poslednjeg, bili su uzbudljivi, a svaki životni trenutak potpuno nepredvidiv.

Dotakao se Darko teške materijalne situacije u kojoj je bio kao dečak, puta koji je prešao sve do proizvodnje jabuka, čime je počeo da se bavi posle karijere, da bi od tog posla odustao usled značajnijih gubitaka.

„Bog me pogledao po ko zna koji put. Ušao sam u biznis misleći, kao i pre, da sam svemoguć. Sad ću ja iz košarke da uđem u intenzivnu proizvodnju jabuka, da se bavim ekonomijom, proizvodnjom... Sve ću to da ukomponujem i budem uspešan. To se, naravno, nije desilo, borba je bila ozbiljna, iskušenja na pretek. Hvala Bogu na svim iskušenjima, mislim da je Bog kao nameru imao da od mene napravi boljeg čoveka. Mislim da je donekle uspeo, ali ima još posla. Mislim da su me voćnjak i tih deset godina provedenih u njemu smirili i doveli u red. Zahvalan sam Bogu na projektu koji me zadesio. Na kraju, kao što to uvek biva, Bog me spasao u smislu da me je rešio tog posla. Ružno je reći rešio, ali što sam taj biznis prodao. Ostao sam indirektno u tom poslu, ali više nisam vlasnik, nego neki ’dr-mr’, da kažem zaposleni“, rekao je Miličić.

Kada mu je na pamet padala bilo koja velika ideja, bilo je teško odvratiti ga od toga.

„To je to ludilo, koje me obuzme. Kad nešto krenem, idem punim gasom. Kad dođem do ledine, puknem glavom. Onda, Bože pomozi. Sad kad vratim film, ne mogu da verujem u šta sam ušao. Koji sam ja ludak. Niti sam proizvođač, niti ću ikad biti. Ekonomija? Sa njom vezom nemam, a kao nešto projektujem. Trgovina? Trgujem sa ljudima koji su od desete godine na pijaci. Svaki put me ’radi’, samo ne znam za koliko me ’radi’, jer je bitno da sam zadovoljan. Dođem kući , a on me ošurio. Na kraju, pozitivna priča, iako se nije naziralo da će biti. Slava Bogu, na kraju me je spasao. Situacija u kojoj sam se nalazio nije bila strašna, ali je slutila da bude“.

Kad je bio dečak prolazio je kroz teške trenutke sa porodicom, ali su majka i otac velikim radom uspeli da se skuće i njega izvedu na put.

„Bila beda-sirotinja, borba. Veternik podstanari, Futog podstanari, donekle se skućili dole u Ledincima. To je plac od majčinog pokojnog ujaka. Mi smo to donekle dobli, ali majka voli da kaže – mi smo taj plac, sine, odradili. Brali smo kukuruze, vinograde... Ujak je bio duša od čoveka, dok malo ne cugne. Dosta nam je pomagao, to se dobro sećam, iako sam bio mlad, ali kad popije, bilo je raznih situacija, bežalo se po ulici, svašta se dešavalo. Bio sam prvo polugodište prvog razreda odličan, drugo dobar. Šta ćeš, ćutiš, ne smeš da kažeš ništa. On kad dođe, kad grune na vrata i kaže – šta radiš, majku ti, dođi ovamo da pomogneš. Ja, šta ću, ćutim, uvek sam gledao da napravim balans, klinac si, da ne dođe do nekog sukoba. Trpiš malo i batine, ali bitno da je mir u kući. To je čovek koji nam je pomogao u neku ruku, ali smo dosta sa njim prošli mukotrpnih situacija. Ujna je bila polupismena, više nepismena, ode kupi mačkama salame, a ja na piti od krompira. Onako vidim, ona mačkama reže salamu, a ja gledam... Dolazi Zora sa posla, kažem: mama, što bih ja voleo da sam mačka. Ona kaže – što sine mačka? Kažem – gledam svako jutro ujna reže mačkama salamu, ja samo pitu krompirušu. Majka i otac su radili dodatne poslove, borili se, skućili se, sa svojih deset prstiju“.

Košarku je počeo da igra pomalo iznenada.

„Otac radio u Beočinu, BFC bio tad aktuelan. Tata rekao, imam sina, visok, trener tadašnji kaže – dovedi ga. Ja onako pogubljen, ne znam gde se nalazim, ali dobro, počeo sam da treniram. Išao sam sve dok se ta sala nije zapalila, potom sam otišao u Sports world, već je Ivan Hajnel, vlasnik, čuo za mene. Prešao je moj kum Macura, pa ja posle njega. U međuvremenu je počelo bombardovanje, pa su srušeni oni mostovi, a ja sam malim čamcima prelazio, pa smo trenirali na Limanu, radili smo sve do odlaska u Vršac na prijateljsku utakmicu. Nismo ni znali da gledaju da će da pokupe sve što valja“.

Draft je bio posebna priča.

„Kad sam se prijavio za draft nisam bio punoletan. Draft je bio 25. ili 26. juna, ja punim 18 godina 20. juna, a moraš da apliciraš dve nedelje ranije ili tri. Oni su promenili to pravilo da bih se ja prijavio. Svi su hteli da uspem, osim mene. Kad si budala... Kad kažem deci, nemojte biti ludaci i idioti na tatu. Oni kao – kako možeš za sebe da kažeš da si idiot? Kažem – polako srećo, odrasćeš, videćeš i ti neke stvari, okolnosi i detalje. Sve ti je dato, a ti kažeš - neću. Evo ovome do mene, nemoj mene. To je jasno k'o dan“.

Igor Kokoškov je pokušavao da ga osvesti u Detroitu, ali nije uspeo. Čak je i sebi napravio probleme.

„Šta će čovek, imali smo sjajan odnos. Pokušavao je da mi kaže – ne može to, brate, tako. Ko je meni mogao da objasni, ja sam bio sam protiv svih. On dođe kaže – brate, smrdiš na rakiju, pomeri se od ovog glavnog. Koga? Šta me boli uvo. Čak i njega su zamrzeli zbog mene, jer je moj sunarodnik. Šta će čovek, došao, hoće karijeru da pravi...“.

U timu je imao Rašida Valsa, koji je bio sličan Miličiću.

„Izlazili smo non-stop. Umesto da me vodi na trening, on me ludak vucarao po diskotekama. Dobro, on je imao pokriće za ludilo, ja nisam imao pokriće. On je igrao, čovek je kidao. Ja sam samo imao samo gluposti, nisam igrao nikako. Nisam imao sa čim da se ku*čim. Imao sam najjače žurke, svi klubovi koji dođu sa strane idu kod Dareta. Ako ništa, domaćin sam bio pravi. Sve sam ih dočekao i ispratio. Kad siđem dole, bilo je haos! Bio sam ovako ludak, ali sam bio domaćin“.

Hidajet Turkuoglu mu je bio jedan od omiljenih saigrača, zajedno su nosili dres Orlanda.

„Hido je brat. Naš čovek. Nismo se čuli otkad sam otišao iz NBA, ali smo se tamo sjajno slagali. Ludak isto, nabada srpski, onda se ja sprdam s njim – imali smo ono – ja njega, on mene“.

Dvajt Hauard mu u smislu karaktera nikako nije prijao.

„Čudak je i danas . On ima neke teorije, u fazonu – nikad se u životu nisam potukao, nikada nisam igrao basket napolju. On je imao u procentima mogućnost povrede na basketu. Gledaš čoveka, kao od stene odvaljen, a on kao devojčica. Nije da se nismo slagali, bio je zvezda, ne možeš ti sa njim. Svi ga čuvaju, ekipa, uprava. Bio je projekat koji se čuva. Imali smo samo jedan okršaj na terenu, jer je bio u problemu kada je nemoćan, kada neko zapne protiv njega. Njemu se košarka svodila na jedan dribling, unošenja u koš. Ako to par puta ne može da uradi, a nije mangup, onda pokuša nešto drugo da uradi. Mene je udario laktom u grkljan, pa sam ga jurio po terenu. Onda vidiš čoveka koji neće u sukob da uđe, a misliš da bi te smoždio“.

Boston Seltiksi su praktično bili poslednja šansa za spas karijere.

„Gde ću ja u Boston? Oni mene vide kao nekog ko će da sedi na klupi, ali to nisam ja, izgubio sam suštinu. Volim da budem lider, vođa, lopta u rukama. To negde u meni tinja, ne mogu drugačije. Nemaju veze ni pare, ni sve, ali tako je bilo. Kevin Garnet, top ekipa, ja ne znam što sam na terenu. Trčim uz stepenice, niz stepenice, kao da se spremam za UFC. Ne znam ni zašto se spremam. Trajalo je dok je trajalo, a onda sam jedno veče rekao – Zorana, pakuj stvari, pakuj decu – to je to. Stavljam tačku na ovu muku, dosta je. Vraćamo se kući, više ne želim da ovo igram. Ona je malo bila u šoku – jesi ti definitivno? Ja ću da saopštim klubu da odlazim – svi u šoku. Mislim da je bila utakmica protiv Toronta. Oni kao, kasniš. Ja kao, gde kasnim, ja sam odavno zakasnio. Braćo, ja odoh. Kevin Garnet onako kao, pošto on priča sam sa sobom pred utakmicu, u fazonu – važi brate – a-ha-ha. Ja došao do Doka Riversa, rekoh, burazeru – hvala na svemu, odoh. Gde ćeš, ja sam mislio da ti se igra. Ja reko svi ste vi mislili, gotovo – nema više. Nemoj mi te herojske priče – nemoj da odustaješ... Ja sam davno odustao. Pomoćnik Tajron Lu došao sutradan ispred kuće, naslonio se na kola i kaže. Stvarno? A lova? Ja kažem – šta lova? Kupite sebi po čokoladu, nije sve u lovi. Mučim se ja, mučite se vi, meni malo fali da napravim glupost. U glavi nemam mir, u konstantnom nemiru – tenziji, nervoza. Toliko dugo traje mučenje, da ne želim da odugovlačim. Napraviću neku glupost, napraviću sebi dugoročan problem“.

Za najveću grešku u karijeri bilo je teško da se odluči.

„Bilo ih je dosta. Sad kad bih vratio, ne bih mogao da odaberem. Na primer ono finale, kad sam ušao minut,dva protiv Lejkersa, dobio udarac i polomio ruku na četiri, pet mesta. To leto je bio skup reprezentacije. Nebitno da li bih prošao ili ne, ali bi mi sigurno značile pripreme, pa i da ne odem. Leriju Braunu pokazujem, pukla mi ruka, trese mi se cela, a on me onako gurne – ćuti bre, šta kukaš, igraj. Ruka natekla, on me gurne sa obe ruke. Jao, u kolikom sam bio iskušenju da ga iskidam onako. Imao sam sa njim par situacija, gde me par puta gurnuo, a onda kao aj da radimo individualno. Bio je namazan“.

Ispad na Evropskom prvenstvu u Španiji, na račun sudija, donekle je obeležio njegovu reprezentativnu karijeru.

„Nisam se za to ispovedio nikada, za sve drugo jesam. Način na koji sam se obratio nije bio lep, ni prema kome, a sudijama sam se obratio. Moje mišljenje o sudijama je moje mišljenje. Sigurno da način na koji sam se obratio nije u redu, kao ni zbog nivoa košarke koji se igra u tom trenutku – a to je Evropsko prvenstvo. Bilo je ružno spominjati decu i ćerke. Da je ta krađa postojala – postojala je. Da ti negativno utičeš na nečiji rad i trud, a meni, Bože oprosti, što izgovorih sve te bljuvotine na račin dece, ljudi koje ne poznajem. Ja poznajem te džukele, ne lično, ali sam imao direktan sukob. Ipak, spomenuo sam njihovu decu koje ne poznajem“.

Čak ni po završetku karijere nije imao velike planove, baš kao ni tokom karijere.

„Nisam imao nikakav plan, otišao sam, kupio zemlju. I sad, šta ću sa tom zemljom, malo se raspitivao, ajde nek osnova bude ta jabuka, pa ćemo da širimo druge kulture. Bila je varijanta gradnje, izmakla mi je, možda je dobro što je tako. Hoću-neću, verovatno su čuli, ko sam, šta sam, već sam kupio zemlju i praktično odustao od toga. Izašao sam iz grada, otišao iz tog ludila, i u poljoprivredu. Misle ljudi, otišao si u prirodu, lepotu, to je sve sem lepote. Ozbiljna borba. Nisam bio u gradskom ludilu, već mimo njega. Nije to ni priroda, ali sam bio napolju. Uživao sam, kad gledaš od pupoljka, cveta, kad se zametne plodić, pa izraste ona jabuka. To je proces koji je mene motivisao, bilo mi je drago. Međutim, nije to samo to“.

Religija mu je pomogla da se formira u sadašnju ličnost.

„Slava Bogu. Zahvalan sam gospodu svako veče, na prilikama koje su mi date. Na tome što je kroz ovaj projekat voćnjaka, nadam se, imao nameru da od mene sačini boljeg čoveka. Zato što sam očigledno bio na stranputici, misleći da sam najpametniji i da sve znam. Odlaskom na Hilandar, gde sam nedostojan da uđem u tu svetinju, počeo da se budim. Velika zahvalnost gospodu na svemu. I porodici. Gledam dečicu, ne verujem da su moja u smislu vaspitanja i ponašanja. Znajući sebe i kako sam se ponašao u životu, verujem da bi i njima odmogao savetima, koji bi po mom mišljenju bili dobronamerni, a njima na štetu. Hvala Bogu i što me je doveo u red kada njima moram da odgovorim na mnoštvo pitanja, a odgovori moraju biti logični i normalni. Trebalo je da budem u rangu onih koji su potpuno stradali i poslovno, materijalo, u svakom smislu, ali me je gospod prigrlio. Uzvratio sam na taj poziv i nisam odustajao, ni klonuo duhom. Do poslednjeg momenta sam verovao, bez obzira na okolnosti koje su bile prilično teške“, poručio je, između ostalog, Miličić.