Dežurni krivac koji to više nije! I stvarno dobri momci

Kada je Martin Skorseze čitajući predložak za knjigu "Wiseman", pročitao rečenicu “This is really the way it must be”, bio je siguran da bi od te priče mogao da nastane dobar film. I nastao je, jedan od (njegovih) najboljih. "Zamišljao sam", govorio je u intervjuima posle, "da ova priča i na ekranu dobije notu dokumentarnog. Da kao u dokumentarcu, imamo slobodu da u jednoj sceni spomenemo 25 imena, iako publika 23 imena do tada nikada nije čula i za njih više neće čuti".

Jer GoodFellas je mozaik, filmska tapiserija sijaset likova koji dolaze i prolaze jer je to njihov način života. Da budu i prođu. Skorseze je mrzeo epsku poetiku "Kuma" i želeo je da napravi priču o stvarnom životu tih tipova koji samo žele da žderu mnogo, da zarade mnogo, a da rade malo ili ništa. One koji rade stvari koje drugi ne bi smeli.

Istina, u poetiku GoodFellas mnogo se bolje uklapaju oni likovi za koje nema mesta u ovoj priči. Koji glume mafiju, koji su bahati kada njihova lopta prođe kroz obruč, koji gledaju sa gađenjem na rivala jer su ga u jednoj sekvenci nadigrali. Koji nemaju ponašanje šampiona.

Ali posle ovih Olimpijskih igara, malo je boljih filmskih replika od te Henrija Hila kada objašnjava šta izraz goodfellas zapravo predstavlja. "To znači da je neko deo ekipe, dobar momak, jedan od nas".

Mnogo je ispričanih priča i skrojenih narativa o košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Premalo je redova posvećeno tim dobrim momcima, onima koji izgledaju, koji se ponašaju i koji igraju, kao jedni od nas. I koji su bez pogovora pristali da budu među ona 23 imena, koja će publika čuti prvi i poslednji put, oni koji "dođu i prođu", ali posle Pariza - ako je neko mogao i pre - više niko neće moći da ih zaboravi.

Kada su rađena istraživanja tokom prethodnih godina koji su najgledaniji sportski događaji na televizijama u regionu, izdvajali su se po pravilu sportski događaji u kojima su navijači očekivali pobedu - kada se u istom razdoblju održavaju Rolan Garos, Tur de Frans i utakmice fudbalske reprezentacije, Slovenci dominantno gledaju biciklizam, Srbi tenis, a Hrvati fudbal. Ne zbog toga što ne vole druge sportove, nego zato što imaju Pogačara, Đokovića i Modrića.

"Svijet voli pobjednike", uzalud su pevali navijači hrvatske vaterpolo reprezentacije pred finale Olimpijskih igara, ali bili su u pravu. Svet voli pobednike, a najveći košarkaški svet i njegovo najveće tržište (akronim, tri slova, pogađajte) navikao je da sve sve svoje narative bazira oko krajnosti. Oko najboljih koji su pokupili svu slavu. I oko izabranih autsajdera koji su uspeli da ostvare američki san.

Srpska košarkaška reprezentacija se kao ni u napadačke šeme run&gun košarke, ne uklapa ni u takve narativne kalupe.

Na Olimpijskih igrama u Parizu, bilo je jasno koje su najvažnije figure srpskog tima - Nikola Jokić kao zvanično najbolji igrač sveta, Bogdan Bogdanović kao zvanično najvažnijih igrač ove reprezentacije i Vasilije Micić, čovek koji je u zrelim godinama pokorio Evropu pa odlučio da zaradi legacy i novac i sa druge strane okeana. Međutim, nijedan od njih trojice za saigrače nikada ne bi iskoristio izraz koji se na najvećem košarkaškom tržištu prečesto koristi - "osoblje". Iza Jokića, Bogdanovića i Micića nije bilo osoblje, ni grupa pukih autsajdera. Iza su bili - obični, dobri momci.

Foto: AFP

Oni koji su prošle godine, upravo zahavljujući tome, bez Jokića i Micića, umalo pokorili svet u Manili. Grupa igrača koja je spremna da uradi sve što se od nje traži, ne gledajući posledice i ne sabirajući sopstvenu korist, kako bi došla do cilja. Ekipa spremna da odigra samo epizodu, svesna da u takvom kontekstu niko ne može ostati epizodista.

Neki su od njih više opevani.

Boriša Simanić zasluženo jer je pretrpeo nesagledive posledice i jedva izvukao živu glavu igrajući za reprezentaciju. Aleksa Avramović jer ume da iskoči pred vas na ekranima kao čupavac iz kutije, jer ima energiju koja može da odgura šleper pogledom, jer ljubi Anrija i Gasola kao da su od dva brata deca. Dejan Davidovac jer samo on po blentavosti iz koje vrca košarkaška inteligencija toliko podseća na ljubitelja trke dvokolica. Ognjen Dobrić zbog toga što je, kako je Jovan Cvijić opisao ljude rođene oko Dinare, igrač "osobito razvijenih čula, koji se dobro orijentiše i oseća svaki šum i šapat, klokot i šutanje, svaki trepet". Jer je u stanju da bude senka u odbrani i surovi egzekutor u napadu (ko spomene sad onaj šut, dabogda mu zet imao više lažnih profila od Kevina Duranta).

Samo je Marko Gudurić među "dobrim momcima" dežurni krivac.

Istina Bog, bilo je dana kada je nezadovoljstvo navijača bilo opravdano. Bilo je turnira na kojima je Gudurić izgubivši samopouzdanje ulazio u serije nepotrebnih finti šuta, na koje posle tri bezuspešna pokušaja prestanu da skaču i najgluplji protivnici. Bilo je nesigurnosti i očiglednog straha. Bila je i ona trojka iz ćoška protiv Nemaca u Manili (mada bi neko rekao da je ta lopta morala da prođe kroz obruč pre nego što je uopšte dodata Marku).

Ali kada god bi Gudurić bio proglašen dežurnim krivcem - bilo je duhovitih komentara i tokom turnira u Parizu, a la "to Gudura, ne to Gudura i tako već dve nedelje" - zanemarivan je kontekst.

Od mlađih kategorija i u klubu i u reprezentaciji, od početaka seniorske karijere, Marko Gudurić je bio gajen kao hitman. Čovek koji treba da dođe na teren kada se stvar lomi, pobije sve i vrati se sam.

Ko nije maliciozan, setiće se da mu je to mnogo puta i polazilo za rukom - u dresu juniorske reprezentacije, u dresu Crvene zvezde na metar, dva od Aleksandra Džikića koji je mnogo puta od tog pobedničkog koša u derbiju pravio skeč. Gudurić je bio percipiran kao budući srpski Navaro - levoruk, nezgodan i sposoban da i ako srlja i glavinja čitavu utakmicu, pogodi kad protivnik najmanje želi.

A onda su se stari promenile. Ekskurzija u Memfis nije prošla prema planovima, a u reprezentaciji su uloge već odavno bile podeljene i ono što je Marko u klubu radio najbolje, u reprezentaciji je već bilo na set listi neke jače figure. Našao se pred zidom.

Trebalo je da bude naš Navaro, da pogađa preko tri ruke u padu u poslednjoj sekundi, ali je malo ko bio spreman da ga toleriše onako kako je tolerisan bio Huan Karlos.

A onda je fini i pristojni momak iz Priboja počeo ispočetka, pronašavši duhovno ishodište, da gradi samopouzdanje korak po korak. I u Istanbulu i u reprezentaciji, gde je već u Manili izgledao kao da mu je neko salio stravu i da ne mora da napravi pet finti šuta na nervnoj bazi.

© AFP

Marko Gudurić je u Parizu odigrao odličan turnir. Svi su trudom i košarkaškom inteligencijom zaslužili svoje hvalospeve, ali je njegov prećutan.

U prvoj utakmici protiv Sjedinjenih Američkih Država imao je petlju da se dečački našali sa Lebronom Džejmsom i oponaša onaj njegov pokret ramenima, kao vesnik toga da ovog leta sa samopouzdanjem neće biti problema. U sve tri utakmice grupne faze, svoje vreme na parketu (a bilo ga je, 51 minut na tri utakmice) totalno je podredio odbrani i uzimao je samo logične šuteve - koji nisu ulazili.

A onda se pojavio protiv Australije. Na vrlo čvrstu odbranu, u kojoj je on taj koji inicira kontakt i ostaje u stavu makar na njega pao regal, dodao je napadački učinak. Statistika od 11 poena ne govori mnogo o njegovom značaju na parketu kada se utakmica lomila.

Pri rezultatu 48:30 za Australiju, na 3:35 do kraja poluvremena, Gudurić prvo polaže pod kontaktom, pa u sledećem posedu krade loptu Australijancima, pa onda pogađa trojku, pa hvata ofanzivni skok, pa pogađa flouter, pa hvata još jedan ofanzivni skok i ponovo završava na obruču. Srbija na poluvreme odlazi sa samo -12 posle užasne igre i posle pravi veliki preokret. Preduslov za tako nešto bila je Gudurićeva brutalna sekvenca, a utakmicu je završio bez promašaja za dva poena, sa pet skokova i dve ukradene lopte.

U polufinalu protiv Sjedinjenih Američkih Država, nije bilo ni traga od onog igrača zbog kog je deo publike umeo da strepi kada dobije loptu. Gudurić je bio čvrst, izvlačio faulove u napadu, bacao se na glavu u reklame, a u napadu pogađao sve što je trebalo. Ubacio je dve trojke, od toga jednu pod faulom i nije promašio sa linije penala, u utakmici u kojoj su Srbi slobodno bacanje prizivali kao dodole kišu.

Protiv Nemaca u utakmici za bronzu ponovo je bio do kraja podređen timu. Igrao dobru odbranu, terao protivničke bekove na greške i na ishitrene poteze i kao i tokom čitavog turnira bio generator odlične energije.

Ako je tačna ona teorija da se kvalitet tima i njegova dubina gledaju kroz kvalitete šestog ili sedmog igrača, onda je Marko Gudurić metafora ove Srbije.

Igrač sa darom, koji je našao način da svoje kvalitete podredi ekipi. Čovek koji je prerastao svoje frustracije, pomirio se sa sobom iz vremena nesigurnosti i pronašao izvor - dobre energije i vere u sopstvene mogućnosti. Košarkaš lepih manira i gospodskog ponašanja.

Marko Gudurić se verovatno ne bi snašao u Skorsezeovom svetu, ali ga je svet koji voli pobednike ovog leta video u dobroj ulozi.

Zato što je, kao i svi njegovi saigrači - stvarno dobar momak.