Divac: Morao sam da krijem od ćerke da sam primljen u Kuću slavnih

Generalni direktor Sakramento Kingsa Vlade Divac popeo se na košarkaški olimp. Od pre dva dana on je član Nejsmitove Kuće slavnih, tamo gde su Aleksandar Nikolić, Bora Stanković, Dražen Dalipagić.

Iako je tokom prebogate karijere osvojio sve što se osvojiti može, razumljivo je što je Divac teško suzdržavao emocije.
“Primio sam poziv pre nedelju dana, ali smo dobili naredbu da moramo da ćutimo o tome. A to je bio zaista težak zadatak zadržati sve te emocije. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava, sinoć nisam zaspao do četiri ujutru. Nadam se da se takoneče nastaviti, pošto moram da radim a-ha-ha. Najteže mi je bilo da to sakrijem od ćerke pošto mnogo voli da priča”, poručio je Vlade Divac.

Naravno, gorostas iz Prijepolja morao je da se priseti najvažnijih trenutaka karijere. A bilo ih je. Posebno na reprezentativnom nivou.
“Reprezentacija Jugoslavije je bila mnogo važna za moj napredak. Dino Rađa, koji je prošle godine primljen u 'Kuću slavnih' bio je deo tog tima. Bila je to strašna grupa momaka koja je odlično funcionisala i mnogi od nas su postali vrhunski košarkaši. Mi smo otvorili NBA za Evropljane. Ali iako smo ponosni na naše poreklo, takođe smo veoma srećni što smo imali uticaj na takav globalni sport kao što je košarka”.

Kao talentovani evropski centar Divac je stigao u Los Anđeles Lejkerse.  
“Nisam očekivao da ću postati tako veliko ime, ali je gazda Lejkersa Džeri Vest očigledno imao viziju. Onda su je dalje sledili u raznim klubovima, te su došli i Žarko Paspalj, Šarunas Marčuljonis, Aleksandar Volkov... Mi smo bili evropski pioniri u NBA, a sada nas ima 20 i više posto u ligi. Kada sam stigao u NBA Lejkersi su bila organizacija koja se otvarala. Tu su bili već pomenuti Džeri Vest, Pet Rajli kao trener, Medžik Džonson kao najveća zvezda koji mi je, uz ostale saigrače pomogao da napravim tranziciju iz evropskog u NBA igrača zašta sam im mnogo zahvalan.”

Nije zaboravio brojne trenere koji su ga oblikovali.
“Moraću na govoru po prijemu da se zahvalim mnogim ljudima, svima koji su mi pomogli da budem ono što sam postao. Počev od moga oca koji me je sa 14 godina podržao da odem iz rodnog grada da igram košarku. Da je on tada rekao 'ne' ko zna šta bi se izrodilo. Srećom, rekao je 'da' i evo me na vrhu sveta”.