Đorđe Đole Mićić: Nadahnut uzorom u prijatelja i kuma Marka Marinovića Malinu i Branka Milisavljevića Zeca

Đole Mićić je prve košarkaške korake načinio u YU 32 kod trenera Vlada Androića sadašnjeg asistenta čuvenog Željka Obradovića u Fenerbahčeu. Pošto je odskakao od svojih vršnjaka prešao je u Borac gde ga je dočekao Marko Marinović Malina najbolji prijatelj i sadašnji kum. U dvorani kraj Morave je doživeo puno srećnih trenutaka, ali je u tom periodu bila aktuelna fuzija Borca i FMP-a pa je par turbulentnijih sezona proveo i u Železniku.

Košarkaški put ga je dalje vodio u kruševački Napredak, Igokeu iz Laktaša, a potom je krenulo putešestvije po Evropi, Nemačka, Poljska, Bugarska, Rumunija… Kao izuzetnu sezonu pamti godinu u dresu poljskog Poznanja kad je bio drugi strelac lige odnosno treći asistent. Upravo te partije su ga preporučile za Turov sa kojim je igrao VTB ligu, finale plej – ofa, tačnije Turov je cele te sezone bio lider i najveće iznenađenje poljske lige. Ipak, sezone provedene u dvorani kraj Morave smatra najsjanijim trenucima. Jedno vreme je bio najmlađi igrač u seniorskom timu, kapiten, sjajan košgeter, asistent…

Poslednji Mićićev povratak u Borac je doneo jednu sjajnu hemiju u timu u kome su bili Marinović, Pešaković, Todorović i ostali. Grad magične igre je ponovo proživljavao sjajne košarkaške dane, možda kao u najlepšim vremenima… Čačani su uspeli da se izbore za F4, ali plasman u ABA ligu su sprečile povrede više ključnih igrača.

Kako sa ove distance gledate na finiš sezone koja je mogla biti istorijska za Borac?
“Imali smo strašnu hemiju u timu za koji je igralo osam, devet igrača iz samog Čačka. Sve je išlo kako treba, a onda su se dogodile povrede. Kraj moje sezone je bio još u januaru, Ilija Đoković se povredio praktično pred sam okršaj sa Krkom. Na utakmici protiv Metalca doživeo sam težu povredu kad mi je pukla Ahilova tetiva. Znao sam šta me čeka, operacija, dug oporavak, ali sam želeo da se vratim. U tome su mi svesrdno pomagali supruga, brat, roditelji i borba se isplatila. Ipak, iz tog, za mene teškog perioda, ostao mi je gorak ukus. Kao veliki lokal patriota želeo sam da izborimo plasman u elitu Jadrana i da budem deo velike priče. Nismo uspeli. Potom, sam klub mi se nije našao i pomogao u najtežim trenucima. Jedino je trener Raško Bojić konstantno zvao da pita za moje stanje, njegovi pomoćnici Tomašević, Milić i Bogićević, kao i saigrači. Čelnici kluba nisu zvali da pitaju za stanje, planove, želje…Moja želja je bila da se oporavim i naredne sezone vratim u Borac. Malina je ponovo bio tu da pomogne. Vratio sam se, oporavio, dobio ponude od određenih klubova iz KLS – a, ali sam odbio pozive jer sam želeo da još jednom zaigram za svoj Borac. Očekivao sam od ljudi iz kluba, pre svega direktora Marka Ivanovića, da kaže računamo na tebe ili jednostavno plašimo se nove povrede, mator si, nisi više za Borac…Sve bih profesionalno podneo. Zaboravili su koliko sam dao Borcu, koliko sezona sam nastupao za klub koji volim, da sam odbijao jače finansijske ugovore da bih ostao u Čačku. Naravno, da momcima želim plasman u ABA ligu, ako je moguće”.

Ko Vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?
“ U tom periodu košarka je bila u ekspanziji. Imalo je šta da se gleda i ko se nije bavio ovim sportom meni nije bio najjasniji. Moj veliki uzor je bio Marko Marinović, odrastali smo zajedno, gledao sam ga na treninzima, divio se njegovom generalnom pristupu košarci, mentalitetu, pobedničkom duhu…Pored Maline jako mi se dopadao način igre Branka Milisavljevića Zeca koji je u jednom periodu bio prva violina Borca”.

 Klub koji nosite u navijačkom srcu ?
“Naravno, prvo mesto je rezervisano za Borac, drugo za Crvenu zvezdu”.

Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
“Pa uvek ću pamtiti celu sezonu koju sam igrao za Borac sa Malinom, Rastkom Dramićaninom, Mićkom Marićem, Dejan Lukovićem  i ostalim igračima iz Čačka kad smo iako mladi kao tim iz ‘B’ lige ušli u elitnu diviziju. Vodio nas je Boško Đokić, a pomoćnik je bio Raško Bojić. Takođe, Borac i Železničar su igrali isti rang takmičenja. Čačak je lud za košarkom, a taj meč je privukao ogromnu pažnju, veliki gradski derbi, ‘ludnica’ u hali, ali naravno pobedili smo Žela, uživali smo u ambijentu, igri…”.

Životni i sportski moto?
“Nikad se ne predaj…Evo, u ovim godinama sam se vratio, dobro se osećam. Pozvali su me ljudi iz kluba Čačak 94 da pomognem, sve su to školovani momci, dobro rade pod palicom profesora i trenera Zorana Stefanovića. Treniram sa njima, odigrao sam i jednu utakmicu…Mogu još uvek da ‘pokupim’ili ‘prodam’ neku košarkašku foru saigračima. Videćemo, nisam parafirao ugovor, dugo sam u košarci i teško mi je da ‘okačim patike o klin’, imam košarkaško znanje, edukovaću se za trenera i sigurno ću se jednog dana vratiti u Borac. Kako, ostaje da se vidi”.

TEKST i FOTO: Đurđe MEČANIN
[email protected]