Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Trojka Alesandra Đorđevića 1992. godine bila je trijumfalni potez na crno-belom remek delu koje je na terenu počelo da se gradi u leto 1991, ali je osmišljeno daleko pre. Osmislio je Dragan Kićanović, čija je vizija Partizana, avangardna u 80-im prošlog veka - kada se vratio u Humsku, ne kao igrač, već direktor - prerasla u svevremensku.

„Kićanović je najznačajniji čovek u istoriji Partizana. Verujem da mnogi dele moje mišljenje. On je došao i promenio istoriju kluba, u smislu da je počeo da osvaja titule, što je dovelo do toga da mladi i talentovani igrači žele da dođu. Partizan ima neverovatnu istoriju. Ako pogledate šta su igrači koji su prošli kroz naš klub, osvojili kroz svoje karijere, od Olimpijskih igara, do svetskih i evropskih prvenstava, pa klupska takmičenja, sve je zaista fascinantno, sve je to stvorio Kića”, rekao je Željko Obradović o čoveku koji je blistavi vid i um sa parketa preneo u kancelariju…

Kao igrač, Kićanović je bio neprikosnoven. Sa Jugoslavijom je pokorio Evropu, svet, osvojio olimpijsko zlato u Moskvi. Nije najsjajnija medalja te večeri zasijala na Kićanovićevim grudima, jer je finalnu utakmicu završio u bolnici, zbog udarca italijanskog centra Dina Menegina neposredno pre kraja. Umesto njega medalju je primio još jedan velikan jugoslovenske košarke – Zoran Moka Slavnić.

„Živa vatra! Takmičar kakav pre i posle njega nije viđen, borac. Čovek koji je odbijao da izgubi utakmicu. Kao košarkaš i saigrač bio je savršen. Velika je sramota što nije primljen u Kuću slavnih u Springfildu, ne kažem da ostali koji su primljeni sa ovih prostora to ne zaslužuju, ali je moralo da se nađe i Kićino ime tu“, bez dlake na jeziku za Mozzart Sport priča Moka o Kićanoviću.

Pošto je kao igrač oduševljavao sve u Evropi, u 31. godini Kića je odlučio da sve šokira. U naponu snage je završio igračku karijeru.

„Bilo mi je dosta svega, sa 17 sam ušao u reprezentaciju Jugoslavije, punih 13 godina bio reprezentativac, osvajao medalje na velikim takmičenjima“, rekao je svojevremeno u razgovoru za Sportski žurnal Kićanović koji 1984. napravio prvi potez za na gore pomenutom remek delu, „Kada sam okončao karijeru, Toma Jeremić, predsednik KK Partizan i Žarko Zečević, generalni sekretar SD Partizan insistirali su da preuzmem košarkaški klub. Pristao sam ako mi njih dvojica pomažu... Kasnije su došli i Dragan Todorić za tehnika i Miki Savićević za predsednika klupske Skupštine. Pre toga, Partizan je drmala velika kriza“.

Kao funkcionera, krasio ga je neverovatan osećaj za pronalazak talentovanih ljudi i hrabrost da „volan“ prepusti najmlađima koje je sam angažovao na ključna mesta. Priča o dolasku Željka Obradovića na klupu je legendarna, ali pre toga je Kićanović znao da svet ostaje na mladima.

„Sa ove vremenske distance, Kića je napravio veće uspehe kao funkcioner, nego kao igrač, a svi znamo kakav je bio kao igrač. Njegov talenat da sve složi i izabere ljude na pravim pozicijma... Nešto neverovatno. Nikada to do sada nisam video. Čovek koji je pružio klincima priliku da postanu čudesni. Od Duleta koji je bio anonimus, pa Željka iz patika dovodi da bude trener, a na sve to i Kića je bio mladić u to vreme. On je bio i funkcioner i ministar. Nije se školovao za to, ali opet je bio najbolji“, govori za Mozzart Sport, Goran Ristanović.

Bivši igrač i direktor marketinga crno-belih i u današnjem Partizanu vidi obrise Kićine filozofije.

„Bio sam u tom periodu u Partizanu, od Gana kada je Dule sastavio neverovatnu ekipu, pa do Saletove trojke, ali i danas osećam da sam deo Partizana. Ponosan sam kada neko kaže da je Partizan kao sekta, meni je to pohvala... E tu sektu je stvorio Kićanović, sve je počelo od njega i njegove vizije, čak se obrisi te vizije vide i u današnjem Partizanu, nama je Balša prvi centar, klinac. Živim za dan kada ću gledati Balšu na petici, Smailagića na četvorci i Tristana na trojci, sa Željkom na klupi, sve to je stvorio Kića pre više od 30 godina. To je njegova vizija Partizana koja se prenosi iz godine u godinu i iz decenije u deceniju“.

Mnogi su zaboravili prvi trenerski angažman koji je dao nekadašnjem saigraču – Slavniću 1984. godine.

„Istina doveo me je u Partizan da budem trener“, priseća se Moka, a onda kroz smeh nastavlja, „Isto tako me je i oterao posle godinu dana. Mislio sam da ćemo biti tandem kao što smo bili i na terenu, ali on je bio zatvoren u svoju kancelariju“.

Posle Moke, na klupi Partizana je bio Vladislav Lale Lučić. Njegov mandat je bio kratak.

“Dolazim u Halu Sportova jednom prilikom i Dule Vujošević klinac, 27 godina, protrčava pored mene. Srećem istovremeno Laleta Lučića koji mi se javlja i odlazi, a trebalo je da počne trening Partizana, a Kića mi je veče pre toga rekao da će smeniti Laleta. Ulazim u kancelariju i Kićanović mi kaže da će Dule biti novi trener. Tvrdim da je Kića postavio temelje Partizana, koji je od njegovog dolaska počeo da raste. Postavio je ljude koji su bili dovoljno pametni da ga slušaju, ali su imali slobodu”, priseća se legnendarni novinar Večernjih novosti Predrag Mrmak koji je tih godina sa lica mesta gledao stvaranje novog Partizana.

Sa mladim Vujoševićem stvorena je ekipa koja će kasnije napraviti čudo u Evropi.

„Doveli smo Divca, Paspalja, Danilovića, Nakića, Pecarskog... pre toga i Obradovića, Ostali su Grbović, Savović, Đorđević, Za dve godine smo napravili odličan tim, mlad, talentovan. Za trenera sam doveo Duška Vujoševića. Kada je 1987. godine osvojio šampionat SFRJ, imao je 28 godina. Bio je to strašan tim“, priča Kićanović.

Već tada je bilo jasno da Kića nije čovek sklon konvencionalnim odlukama. Posle mladog Vujoševića, „namirisao je“ Željka Obradovića, tada igrača koji će u decenijama koje predstoje da izraste u najtrofejnijeg trenera Evrope. Sve je bilo rešeno jednim telefonskim razgovorom.

„Sedeli smo na sastanku Siske (Đorđe) Čolović, Toša (Todorić), i Radojica (Nikčević). Želeli smo te noći da dobijemo trenera. Pozvao sam Obradovića i pitao ga hoće li da bude trener. Odgovorio je da hoće, da razmisli kada se vratim iz Rima (sa EP). Ne, nego odmah, hoćeš ili nećeš – odgovorio sam mu“.

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Obradović je bio na Kićinom radaru za trenera dugo…

„On je još bio igrač Borca, sa 21, 22 godine dolazio je u kamp na Zlatiboru i radio je sa decom. Ima zanimljiva priča iz tog perioda, ne znam godinu, bilo je davno. Obradović mi je rekao: Imam dva fenomenalna klinca, moraš da ih vidiš. Jedan je bio Danilović. Tako da je Željko rano pokazivao da će biti trener“.

Važnu ulogu imao je i pokojni Milenko Savović koji je svojevremeno otkrio kako je sve izgledalo kada je stigao telefonski poziv od tada potpredsednika Kićanovića.

"Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u Klubu književnika sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kojem ćemo zajedno igrati sledeće sezone. Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: Savo, telefon. Na vezi je Kićanović i kaže: Gde ste, tražimo vas po celom gradu, dođite kod mene kući. Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener, a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener. Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: Gde ste vi? Postao sam trener Partizana, kaže mu Željko. Na to će Duda: Ma, ’ajde bre. Ali, onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je“.

U probranom timu Partizana tih godina bio je i doktor Moma Jakovljević, hirurg koji je i danas uz crno-bele, ponovo sa Željkom, ponovo brine o zdravlji ekipe, baš kao pre 30 godina.

„Za mene postoji trougao perfekcionizma koji je zaslužan za sve dobro što se dešavalo tih godina u Partizanu - Dragan Kićanović, Željko Obradović i profesor Aleksandar Nikolić. Genijalci, svaki na svoj način, ali imali su svi jednu zajedničku crtu - potraga za perfekcijom. Sve što su radili hteli su da bude bez greške, najbolje moguće.“

Kićanović je odigrao ključnu ulogu i kod dolaska Jakovljevića u crno-beli tabor.

„Bio sam ja prvobitno u fudbalskom klubu, ali mi se nije svidelo preterano kako je to izgledalo. Onda jednom prilikom u restoranu upoznajem Kićanovića na čiji nagovor dolazim u košarkaški klub. Ostalo je istorija. Sa Željkom sam sarađivao potom 1995, kad je bio pomoćnik Dudi Ivkoviću, pa i godinu dana kasnije u Atlanti 1996. Sada, 25 godina kasnije, ponovo smo se sastali u našem Partizanu“, dodaje Moma za naš portal.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Koliko je Kićanović umeo da se snađe u svim situacijama najbolje opisuje Miodrag Babić nekadašnji predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije i predsednik Hemofarma.

„Šta reći o Kići, a ne ponavljati... Genijalac koji voli ljude, život, kafanu, smeh, a na sve to je majstor svog posla. Zanimljivo, mi smo se upoznali kada smo imali neki spor, bili smo na suprotstavljenim stranama, novinari nas nešto svađali“, počinje uz smeh Babić.

Iz tog spora se stvorilo drugarstvo koje traje više od 30 godina.

„Sećam se jednom prilikom kada sam vodio Savez, bili smo izuzetno siromašni i uspeo sam da dogovorim sastanak sa Adidasom da nas sponzoriše. Međutim nisam hteo da ih dovedem u kancelarije koje su bile siromašne i bedne, već sam se odlučio za tadašnji Interkontinental, a onda sam se setio da pozovem i Kiću jer sam znao da će uspeti da ih šarmira. Na kraju smo bili idealan tandem i uspeli smo da izvučemo sponzorstvo. To je samo jedan primer kako je Kića znao sa ljudima i kako se snalazio u svakoj situaciji, a o njegovoj ulozi u Partizanu se sve zna i nikada ne treba da se zaboravi“.

Dok je Partizan gradio šampionski tim država Jugoslavija je proživljavala najteže trenutke. Rat je krenuo da bukti, ali u Humskoj politika je bila drugačija...

„Politika kluba u to vreme? Zajedništvo. Toša, Siske, Miketa (Đurić) uz trenere smo vodili klub. Ali se nismo mešali u struku, ni Toma Jeremić, ni Radojica. Bilo je divno druženje, bili smo prijatelji, iskreni. Imali smo što se danas moderno kaže – hemiju. Iz takve atmosfere uvek proistekne dobar rezultat. Takvi su bili i odnosi sa igračima, njihovi međusobni“, govori Kićanović.

Ono što se dešavalo Partizanu te sezone ostaje kao presedan u istoriji sporta. Do četvrtfinalnog duela sa Knorom (bolonjskim Vurtusom) crno-beli su sve mečeve u Evropskoj ligi (kako se tada zvalo najkvalitetnije kontinentalno takmičenje) igrali van granica sopstvene zemlje, a sve zbog sankcija. Znao je Kićanović i u takvoj situaciji da proceni šta je potrebno uraditi.

„Dogovorili smo se, razmišljali smo o Italiji ili Španiji. Poslali smo Milenka Savovića – Željkova želja je bila da on bude direktor – igrao je na Iberijskom poluostrvu, u Granadi, da obiđe nekoliko gradova. Predložio je Fuenlabradu, nismo ni znali za to mesto na 25 kilometara od Madrida“.

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Te sezone Partizan je bio “iz“ Fuenlabrade. O konekciji između navijača i crno-belih stvorila se mitska priča.

„Kada bih otišao tamo, osećao bih se kao kod kuće, U istoriji sporta nije zabeležen takav slučaj. Nismo se ni jednog trenutka osećali kao strani državljani“.

Tadašnja ekipa crno-belih bila je stara, odnosno mlada u proseku manje od 22 godine. Teško da je neko verovao da bi mogla da se uspenje na krov Evrope. Grupnu fazu je okončala kao četvrta, sa devet pobeda i pet poraza.

„Krenuli smo mi lepo. Đorđević je bio igrač, Danilović klinac, Rebrača, Stevanović, Lončar još neiskusniji, vratili smo Koprivicu i Dragutinovića, došao je Šarić, tu je bio Šilobad. Nakić je sa 26 godina bio skoro najiskusniji, odigrao je fenomenalno. Željko je uz Profu odlično vodio, osećalo se u vazduhu da bi se moglo dogoditi nešto lepo.“

Prvu senzaciju Partizan pravi u četvrtfinalu protiv Knora. Posle tri utakmice je obezbedio sebi mesto u Istanbulu gde se održavao završni turnir. Mnogi su tada otpisivali tim Željka Obradovića. Utrkivali su se mediji iz Španije da pišu o crno-belima kao siromašnoj ekipi koja je zalutala u Istanbul. Slično su isticali i Italijani naglašavajući da Partizan nema šta da traži u poufinalu sa moćnim Filipsom (Olimpija Milano).

Aleksandar Nikolić – Profesor

Priča pred taj susret sada već spada u legendu. Kako mnogi kažu Kićanović je predivdeo da će na tom meču iks faktor Partizana biti ni manje ni više nego neiskusni Mlađan Šilobad. Toliko je bio uveren da je njegovo ime napisao na ceduljicu u koverti koja je mogla da bude otvorena posle meča. Ljudi u Partizanu su bili u najmanju ruku u neverici.

Golobradi Šilobad je na tom meču ubacio 10 poena i bio je u direktnom duelu sa Derelom Dokinsom, nekadašnjom NBA legendom. Uspeo je Partizan da napravi još jedno čudo (82:75). O finalu sa Huventudom je dovoljno samo reći Aleksandar Đorđević.

“Još ne mogu da verujem da se meni ovo dešava. Neverovatan meč i neverovatna moja sreća. ostvario mi se životni san”, rekao je bio Kićanović neposredno posle finalnog meča u Turskoj izveštaču Jugoslovenskog sportskog lista Sport.

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Kićanović se odavno povukao iz sporta i javnog života. Košarku isključivo prati sa Zlatibora, a o tadašnjoj ekipi Partizana priča biranim rečima.

„Izuzetno inteligentni momci, sa dobrim kućnim vaspitanjem. Nismo imali nijedan problem. Bili su talentovani i imali su izraženu volju za treningom. Ostalo je međusobno poštovanje, kada se vidimo lepo se ispričamo o najvećem uspehu. Iako je ekipa koja je igrala u Ganu individualno bila bolja. Međutim, u Istanbulu je ostvaren uspeh nad uspesima. Vratilo nam se za sav uložen trud i rad.“

Kićanovića u medijima više nema. Povremeno navijači mogu da ga vide na proslavama. Godine su prošle, čak 30, od uspeha koji se ne zaboravlja. Crno-beli klinci su bili prvaci Evrope, a sve ih je iz „senke“ sklopio arhitekta koji je i sam znao kako se osvajaju titule na parketu.

„Sa Obradovićem sam najbliži, sa Danilovićem sam u odličnim odnosima, ali i sa svima drugima. Gledam na njih kao na moju decu. Viđamo se po nekim jubilejima, proslavama, ispričamo se, setimo se starih vremena. Ima jedna priča koju želim da ispričam. Partizan je život, jedan uhodan sistem, ne novac, nešto mnogo više. To je uvek bilo tako u Partizanu. I za igrače i za trenere, i za rukovodioce i za navijače. To je nešto što izdvaja Partizan od ostalih..,“, rekao je Kića svojevremeno za Sportski žurnal.

Danas, tačno 30 godina od ulaska u košarkaško carstvo Evrope, u karijeri Kićanovića je sve ispričano. O brojkama i tutulama nema potrebe trošiti reči. A kako Kića vidi sebe?

„Ne bih menjao ništa od tog čoveka. I u vezi s njim. Nema svrhe razmišljati u stilu šta bi bilo da je bilo. Imao je padove i uspone, pobeđivao i gubio, učio... Prošao sve što se mora proći u životu, a njegov je bio ispunjen. Da se ne uvrede vaši prošli i budući sagovornici, ali samo neozbiljni ljudi, da ne kažem glupaci, mogu govoriti o sebi. Pitajte druge o meni“.