INTERVJU - Dušan Domović Bulut: U Tokio smo otišli sa pogrešnim sastavom, sklonjen sam iz reprezentacije

Knjigu u nekoliko tomova može o karijeri da napiše Dušan Domović Bulut. A sada će i moći, jer je letos odlučio da u 39. godini stavi tačku na nju. Za vreme njenog trajanja je postigao ono što neki ljudi ne bi ni za dva života. Osvojio trofeja da im se ne zna broj, naučio toliko važnih lekcija, stekao veliki broj poznanstva, rušio sijaset prepreka i bio jedan od najzaslužnijih što je basket za to vreme postao globalno popularan sport i deo olimpijske porodice. 

Predstavljao je sinonim za domaću, ali i svetsku basket scenu, ključni činilac u osvajanjima medalja za reprezentaciju na najvećim takmičenjima, a spektakularnim načinom igre, razlog zbog koga su gledaoci punili trgove širom sveta gde su se turniri održavali.

Svesti jedan takav životni i profesionalni put na razgovor od sat vremena je bio veliki izazov, ali se Mozzart Sport prihvatio tog zadatka i sa Novosađaninom uradio svojevrsnu retrospektivu svega onoga što je ostavio za sebe kada je odlučio da se povuče sa najveće pozornice. 

Počeli smo razgovor od kraja i konačne odluke da okači patike o klin. U velikoj, čak presudnoj meri je na nju uticala teška povreda ligamenata. 
"Došlo je do malo teže povrede kolena na jednom letnjem turniru, ali i inače sam u ovu sezonu krenuo sa nekim mentalitetom da je to možda i moja poslednja godina”, rekao je Domović Bulut na samom startu razgovora pa u istom tonu nastavio: “Tako da sam krenuo onako baš iz dečačkih nekih pobuda da se izigram do kraja i bukvalno svaka ekipa koja me pozvala na neki turnir, ja sam otišao. Na početku sezone sam otišao u Japan, pa Australiju, na Tajland, pa su me onda momci iz Limana zvali da im pomognem na nekim turnirima dok su ostali članovi bili sa reprezentacijom. Igrali smo neke turnire po Srbiji i Španiji." 

Šta je bio odlučujući faktor da shvatiš da je došlo vreme za kraj?
"Otišao sam potom u Ameriku i trebalo je da završim sezonu sa nekom mladom ekipom iz Novog Sada, ali na prvom turniru sam se povredio i odlučio da završim da bih, pre svega, ušao u rehabilitacioni proces. Prazne glave, da ne žurim nigde. Već sam u nekim kasnim godinama i ne žurim s oporavkom, jer želim da imam aktivan način života i želim da nastavim sa zdravim ponašanjem tela i u kasnim godinama. Da sam izdržao možda još mesec i po dana, to bi bilo tačno 30 godina otkako sam počeo da treniram košarku. 

U oproštajnoj poruci si samo napisao: “Vozi… Dok točkovi ne otpadnu. Hvala košarci, 3 na 3 nema na čemu. To je to, to je sve.” 
“Košarka je bila uvek jedan veliki prioritet u mom životu. Kasnije, kako su dolazile godine i druge obaveze, nekako se to malo promenilo, ali... Nisam stajao kada su svi stajali i nisam nikad želeo ni da prekinem ni da odustanem, tako da mislim da je ova povreda možda bila i jedini mogući način da stanem. Da fizički ne mogu na teren. Ovakva situacija koja me je totalno odvojila od karijere fizički, da bukvalno ne mogu da odem na teren mi je možda čak i bila potrebna. Bilo je teško, svaka povreda je teška, a meni je ovo prva velika povreda."

Sigurno nije bilo lako doneti odluku da napustiš ono što je činilo veliki deo tvog života tako dugo. 
"Teško mi je bilo na nekom emotivnom planu da prebacim, ali mi je i to najviše pomoglo. Što zapravo ne mogu da uzmem loptu i da odem na teren. Bilo je pogotovo teških momenata u duševno-mentalnom stanju. Meni je uglavnom većina preokupacije tokom dana bio trening i igranje košarke, kao i razmišljanje o načinu igre i šta se tu dešava na terenu, načinu treniranja i ostale stvari. Prva misao kada ustanem bila je šta ću danas da uradim na terenu."

Da li si stigao da se osvrneš na sve postignuto?
"Prisetim se s vremena na vreme nekih stvari. Znam dosta drugara koji su sportisti i uvek se pomene neka priča ili neka anegdota sa naših putovanja i zajedničkih druženja, ali, nekako, moj mentalitet je uvek bio da ne želim nešto previše da se osvrćem na prošlost. Zadovoljan sam stvarima koje sam uradio. Ne mogu da se kajem, jer mislim da sam zaista dosta uradio što se tiče sportskih uspeha i titula. Dotakao sam neke živote, nekima sam pomogao da budu to šta jesu. Mislim da sam zaista dosta stvari uradio, tako da gledam na koji način bih mogao svoj uspeh koji sam postigao da prebacim u svoju budućnost i da od toga nekako napravim još nešto za svoj život. Jednostavno, trenutno imam samo tu vrstu razmišljanja. Ne znam da li sam pogledao dve utakmice od kada sam prestao da igram basket..."

NIJE LAKO KAD TE MOBLI ZOVE U TIM, U SAD KAO NA AUTOPILOTU

A da li bi mogao da izdvojiš neki omiljeni turnir koji si osvojio ili najdražu medalju kojom si se okitio? 
"Ne mogu da izdvojim, jer imam jako puno trofeja i svaki sa sobom nosi neku svoju priču. Počev od tog prvog zvaničnog Svetskog prvenstva na koje smo došli totalno kao neki anonimusi i autsajderi, a pobedili smo neke košarkaške zvezde. Kasnije smo dolazili kao glavni favoriti, pa gubili, pa se vraćali. Ima i ta čuvena neporažena sezona 2018. Na kraju krajeva i te Olimpijske igre, ipak smo mi odlikovani Olimpijci. Sve te teškoće koje smo prošli u pripremnom periodu i po meni promašeni sastav koji smo poslali tamo, ipak smo uzeli medalju. Videli smo na primer da smo prošle godine ostali bez odličja i mislim da će u Los Angelesu tek biti vrlo teško da se uzme bilo koja medalja, a ne zlatna."

Šta još?
"Onda i odlazak u Ameriku gde je bilo jako velikih problema zbog Fibine suspenzije. Celu moju karijeru prate izazovi i neke stvari koje sam dosta vešto rešavao ili sam prolazio kroz sve probleme na neki svoj način. I svaki put kada sam rešio neki problem ili neka iskušenja, ona su baš ostala iza mene. Uopšte nisam obraćao pažnju i držao sećanje na teške situacije. Čak i kada pričam sa drugarima, moraju da me podsećaju na neke stvari koje sam prolazio. To je neki odbrambeni mehanizam u mojoj glavi da se jedva sećam tih stvari."

Ipak, iskustvo u košarkaškoj kolevci je ono što ćeš pamtiti dok dišeš.
"Na kraju, možda je za mene najlepši deo karijere kada sam bio u Americi i igrao protiv svojih vršnjačkih idola, ligu u kojoj je sve fenomenalno organizovano, u NBA dvoranama, protiv igrača koji imaju NBA iskustvo. Da sam imao priliku da svojim dobrim igrama zaslužim i kapitensku traku, da prenesem neke svoje ideje i da živim profesionalni sportski život koji sam oduvek sanjao. Tako da kažem, ne mogu da budem nezadovoljan ili da izdvajam neke stvari, mislim da je moja karijera išla kako je išla kroz razne situacije i poteškoće."

A šta je zapravo razlog tvoje odluke da se oprobaš u Americi?
"Mi smo 2018. godine završili sezonu na World Touru kao neporažena i vrlo dominantna ekipa koja je oborila sve moguće rekorde. Po drugi put zvanično sam dokazao da mi po svim statističkim parametrima nema ravnog. To mi je promenilo perspektivu, želeo sam neki novi izazov jer mi je FIBA postala u tom trenutku, mogu slobodno kažem, dosadna. Znači osvojili smo sve što može da se osvoji više puta i najveći razlog zašto sam ja želeo tamo da idem je upravo zbog novog izazova i nove energije koju sam dobio i osetio tamo. Olimpijska godina je počela sa različitim pogledima u našem timu. Svi su imali drugačiju ideologiju kako treba da nastavimo. Tako da sam ja najavio da želim da idem u Ameriku. Jednostavno nije isto kada pozovu Nensi Liberman i Kutino Mobli na telefon i kažu da žele da budem u njihovom timu. I ne samo da žele da budem deo tima, nego da budem lider tog tima. Prvi dan kad sam došao na trening, posle bukvalno samo 48 sati u Americi, crta se prva akcija za mene i daje se meni lopta u ruku. Svi su spremni da prate moje liderstvo na terenu i da se najviše zahteva od mene. Meni je to dalo neku novu energiju."

Kako je to sve izgledalo iz prvog lica?
"Nisam igrao u NBA ligi, ali sam bio na par utakmica i po pričama tih igrača, 'Big3' organizacija je vrlo slična NBA i tom nekom američkom mentalitetu utakmice. Najvažnija stavka je zabava za ljude. Iako se igra na rezultat, za pobedu i ume da se zakuva, svi su ipak veoma svesni da bez tih ljudi koji dolaze da gledaju, bez TV prava, nećeš da razviješ pare. Za mene je u tom trenutku bilo neverovatno da imam profesionalni ugovor i da ne zavisim od rezultata, nego samo od svog talenta. Prvi put kada je moja žena došla tamo, ona nije mogla da veruje da sam izašao bez ičega iz hotela i otišao na utakmicu. Sve stvari me čekaju u svlačionici. Ima ljudi koji su se brinuli o opremi, ljudi koji su se brinuli o mom putovanju, ljudi koji su se brinuli o mom hotelu i tako dalje. Mogao sam da budem na autopilotu i razmišljam samo o utakmici. Jedinu obavezu koji sam imao bio je trening i medijske aktivnosti."

Kada smo već kod treninga…
"Stvarno imaju kulturu treniranja i održavanja forme. Znaš, niko te ne nadgleda, niko te ne tera da ideš na treninge, nego je to usađeno u ljude. Da su u dobroj fizičkoj formi i da treniraju sami. Osećao sam se kao neki sportista na najvišem nivou, igrati u NBA dvoranama i sedeti u tim svlačionicama gde igraju NBA igrači. Za mene je posebna uspomena prva utakmica gde sedim sa Majkom Bizlijem, Marijom Čalmersom i Majkom Tejlorom u svlačionici i družim se sa tim ljudima. To je za mene neverovatno jer sam iz blokova Limana, gde nisam imao najbolje klubove, najbolje koledže, gde nisam prolazio ozbiljne škole košarke, već sam sam gradio svoj put bez ičije pomoći, došao dotle."

POČETAK IZ ALKATRAZA

Da li je istina ono što neki kažu da su basketaši koji nastupaju tamo daleko bolji od Fibinih?  
"Ti igrači su vrlo talentovani i atletski sposobniji od Fibinih igrača, ali su i pravila te igre napravljena malo više prema njima. Smatram da bi po Fibinim pravilima Fibini igrači imali više prednosti, a po američkim pravilima američki. Jer pravila diktiraju način igre. Rekao bih da su to različite discipline. Ajmo reći neki sprint na 100 metara i trka na 400 metara. Znaš, sve je to slično, ali opet, drugačije se trenira i drugačije se postavlja igra. U Americi trener direktno utiče na igru, dok je u Evropi on anoniman. Takođe, različite su dimenzije terena, način brojanja, dimenzije lopte..." 

Onda ti je sve to pravilo dosta problema oko aklimatizacije?
"Bio je problem, jer mi ovde nemamo priliku da igramo sa takvim igračima koji imaju takvu brzinu razmišljanja, ali mislim da sam ja bio dovoljno dobro obučen i uvek u dovoljno dobroj formi. I fizičkoj i mentalnoj. Uvek sam želeo da se nadigravam. Jedini i možda najveći izazov je bio što sam morao da promenim stil igre jer sam ja bio izuzetno ubitačan napadač i poenter. Tamo sam, zbog svojih godina i zbog drugih igrača koji su imali takve sklonosti, morao malo više da razmišljam kako da razigram ekipu i da postanem neka vrsta pravog plejmejkera. Što sam solidno i uradio prve godine kada sam bio najbolji asistent u ligi."

Međutim, to ti nije prvo iskustvo preko bare. Nekoliko godina ranije si učestvovao na turniru koji je organizovan u zloglasnom zatvoru “Alkatraz”.
"To je možda i najzanimljiviji turnir. Red Bull je 2011. organizovao jedan na jedan turnire po Srbiji, a pobednik svakog turnira ide u Beograd na veliko finale. Tu se dobija šampion Srbije koji onda ide u Alkatraz gde će biti jedan od 64 učesnika tog turnira. A ono što je posebno zanimljivo jeste što je od 64 igrača, čak 56 bilo iz Amerike. Ja sam bio pobednik i u Novom Sadu i u Beogradu. Onda sam otišao tamo i to je prvi put da sam došao na medijski radar. Ali najvažnija stvar koja se meni desila tamo je da sam video da ljudi žive od igranja basketa. Tada sam promenio svoj mentalitet i odlučio da želim da ganjam taj san. Po povratku sam saznao da će FIBA sledeće godine organizovati mrežu internacionalnih 3x3 turnira, među kojima je i Svetsko prvenstvo. Počeo sam da skupljam ekipu, objasnio im plan i ono šta možemo da uradimo. Od tog trenutka je sve krenulo. To je naš početak.”

Hajde da se vratimo baš na sam početak. Kako je sve počelo?
"Mi smo pre svega bili jedna grupa momaka iz Novog Sada koja se družila i zajedno igrala basket. Delili smo strast i ljubav prema basketu, a pritom su nam se podudarali i način života i neka materijalna ograničenja. Po tim amaterskim turnirima smo nekad igrali zajedno, nekad smo se razdvajali po ekipama čisto da napravimo turnir zanimljivijim. U 2012. godini sam došao na ideju da okupim ekipu i da cele godine igramo basket zajedno i da se zajedno takmičimo na takmičenjima u Srbiji, kao i internacionalnim takmičenjima za koja smo dobijali poziv. Iz razloga bolje uigranosti i da imamo neku vrstu prevlasti nad drugim ekipama. Taj sastav su prvo činili Marko Ždero, Bojan Tomašević koji je bio povređen, Marko Savić, Tomislav Ivošev i ja." 

To je, znači, bio početak putovanja?
"Krenuli smo u tom sastavu i kako smo krenuli, došlo je do toga da smo osvojili par turnira i onda je Toma Ivošev potpisao prvi profesionalni ugovor i morao je nenadano da ode u Mađarsku. Nastavili smo sa još jednim našim drugarom, Milanom Boškovićem da igramo turnire. Igrali smo u Talinu, u Bukureštu i to prvo Svetsko prvenstvo smo odigrali u tom sastavu. Milan je sa nama hteo da krene u 2013. godinu, ali njemu nije sport prva strana i već u tom trenutku je počeo da radi kao geometar tako da je izašao iz tima da ne bi nas opterećivao. Onda smo zvali dva momka, Nikolu Somojlovića i Nikolu Lukića da krenu tu sezonu sa nama, ali su oni isto u tom trenutku imali neke privatne stvari i nisu mogli totalno da se posvete basketu. Isto tako je i 2013. godina bila malo problematična jer je Savić imao neki profesionalni ugovor tako da smo imali par izmena u sastavu, dok 2014, kada smo počeli da se pripremamo za drugo Svetsko prvenstvo u Moskvi, nismo odlučili da zovemo Dejana Majstorovića u sastav jer je on bio u tom trenutku jedan od basketaša koji je dominirao po turnirima. On se složio sa nama i nekako smo se jako brzo uklopili. Sviđao mu se taj način basket života, kliknuli smo i od 2014. pa sve do 2017. godine smo nastupali u tom sastavu kada je Ždero prvi počeo da posustaje zbog povreda."

Žderova povreda je bila prva velika prekretnica, zar ne?
"Najveći problem je bio taj što je on bio energetski lider naše ekipe i sa tim povredama energija nije mogla da bude na istom nivou. U ekipu se vratio Ivošev, dok je Ždero bio kao peti igrač. Našli smo način da imamo igrača umesto njega koji može da iznese profesionalne izazove tokom cele sezone. U tom sastavu smo uglavnom dominirali i igrali od 2018. do 2021. kada smo se razišli. Bilo je tu nekih nesuglasica u timu i ostalih stvari, ali prvenstveno, bar u mojoj glavi, razišli smo se jer sam ja imao motiv da idem u Ameriku. Pritom, broj turnira se polako smanjivao posle korone, a Savić, Majstorović i Ždero su imali neki drugi plan kako ekipa treba da nastavi. Oni su otišli sa momcima iz Uba na jednu stranu, Savić se ubrzo posle toga odvojio od njih i otišao da igra profesionalno u Kinu, a ja sam sa Tomom otišao u Ameriku i gradio karijeru u tom smeru." 

ODNOS SA KSS I "NAMETANJE" IGRAČA

Pre toga, u nekom trenutku ste počeli da privlačite pažnju sponzora zbog svojih rezultata.
"Prvi sponzor kojeg smo mi imali je Red Bul. Profesionalni ugovor smo potpisali 2014. godine. Oni su najpre hteli da potpišu sa mnom kao individualnim sportistom, dok sam ja ipak insistirao da to bude kolektivni ugovor i da treba da se prebaci totalan fokus na 3x3. To nam je pomoglo da platimo troškove i da se takmičimo na turnirima na kojima smo želeli. Posle osvojene titule 2014. godine su nam prišli momci iz Rumunije i rekli da organizuju seriju turnira u Abu Dabiju i da žele da mi budemo promoteri. Tu nam je prišao čovek iz sportskog društva Al Vahda koji je želeo da napravi saradnju sa nama. I imali smo vrlo uspešno saradnju je od 2015. do 2018, s tim što su se finansije smanjivale iz godine u godinu, ali su u tom trenutku za nas one mnogo značile jer smo bili materijalno obezbeđeni."

Uporedo, kada je priča zaživela i poprimila neke ozbiljne oblike, oformila se po prvi put reprezentacija Srbije u basketu 3x3. I činili ste je vi, u tom trenutku najbolja basket ekipa na planeti.
"Od početka smo imali neku vrstu otpora iz Saveza prema stvarima koje radimo. Zamerili su mi u jednom trenutku kada sam rekao da nismo imali najbolju komunikaciju, ali to je stvarno bilo tako. I to iz razloga zato što je Goran Vojkić, koji je tada bio neka vrsta selektora, samo javljao kada je neki reprezentativni turnir, zatim kupovao karte, podelio opremu i odlazio sa nama. Tako je reprezentacija funkcionisala. Mi smo dobili poziv da igramo za nacionalni tim zato što smo osvojili turnir u Svilajncu koji je bio kao nezvanično Prvenstvo Srbije, a takođe smo imali i najviše osvojenih poena na Fiba turnirima.” 

Krenulo je sa žetvom medalja na svetskim i evropskim šampionatima, ali su se vremenom javili i prvi problemi.
"Vojkić se nije mešao u sastavljanje tima, podržavao je ideju da to bude ekipa, a ne samo skup pojedinaca, iako su 2015. i 2016. neki ljudi iz Saveza pokušavali da nametnu druge igrače. Borio sam se protiv toga. Uspeli smo da sačuvamo istu ekipu koja se odlično poznaje i funkcioniše sve do 2018. kada je prvi put u reprezentaciju kao nametnut ušao Stefan Stojačić. U tom trenutku jeste važio za jednog od boljih igrača, ali nismo najbolje štimali. Ne na terenu, već van njega. Bilo mi je izrazito krivo kada su rekli da on igra umesto Ždera. To je po meni bio totalni promašaj jer su oni potpuno različiti igrači. U razgovoru sa tadašnjim direktorom Rakočevićem sam rekao da je Ždero legenda ovog sporta i da, ako su ga već zamenili, treba da mu se odužimo za sve te godine. Stavljen je za kapitena na Evropskom prvenstvu 2018. godine na kojem smo po prvi put uzeli zlato i veoma mi je drago što se oprostio na taj način." 

Kasnije je Ždero preuzeo ulogu selektora na kojoj je i danas.
"On je sa Danilom Lukićem preuzeo reprezentaciju 2019. godine kao trener i to opet na moje insistiranje zato što se uveliko tada pričalo o Olimpijskim igrama i hteo sam da on bude na neki način deo toga jer je u velikoj meri zaslužan za visine koje smo dostigli. Imali smo veliki otpor od pojedinih ljudi u Savezu, pogotovo kada je basket postao olimpijski sport. Tu je došlo do nekog finansiranja od strane Ministarstva, a kada su pare u pitanju, tu onda dolazi najviše do svađa i rasprava oko raspodele sredstava. Pogotovo smo imali problema sa momcima iz Kragujevca koji su organizovali Srpski tur, a koji su čak i 2012. na neki World Tour poslali svoju ekipu sa našim imenima i akreditacijama. Oni su gledali isključivo materijalni interest i korist, a ne benefit basketa." 

Ne možemo, a da ne pomenemo Olimpijske igre u Parizu. Bila je to idealna prilika da ta zlatna generacija zaokruži eru osvajanjem olimpijskog zlata. Ipak, uzeli ste bronzu.
"Nama je neka vrsta pritiska bila nametnuta. I od nas samih i od javnosti. Sport je jako čudna stvar jer se računaju sve stvari koje radiš. Ne taj dan, već šta si sve uradio za potrebe nekog cilja. Nemam ništa protiv Saveza, ali oni nisu dovoljno ozbiljno shvatili kompleksnost priprema za jedno takvo takmičenje. Korona je 2020. poremetila ceo svet, a ne samo nas. Naredna godina je opet počela u pola korona vajbu, nije se znalo šta će biti. Dolazilo je do previranja u Savezu, Vojkić je trebao da odlučuje, ali nije imao autoriteta da traži od Saveza nešto dodatno što nama treba. Po meni, različite pripreme treba voditi za OI i za Evropska i Svetska prvenstva, jer su u pitanju drugačiji formati turnira.”

Znači, pripreme za najveću smotru sportista nisu sprovedene kako treba?
"Toliko o tome govori da mi do aprila nismo imali nikakvu aktivnost, a Olimpijada je bila u julu. Nije postojala bilo kakva inercija da se nešto pomakne, jednostavno su bili svi okrenuti svojim ličnim stvarima. Onda sam ja na svoje insistiranje sa ljudima iz Subotice i iz Ministarstva za sport, organizovao jedan prijateljski turnir i zvao čelne ljude Saveza da okupimo jednu reprezentaciju, da napravimo pripreme, da vidimo ko je trener, ko je pomoćni trener, ko je selektor, koji igrači će biti u opticaju da se nađu na spisku reprezentacije. Do tada se time uopšte niko nije bavio. To je prvi put da smo se mi skupili i da se tu dala neka ideja pripremanja za Igre."

Bilo je tu još grešaka…
"Ždero i Dača su prihvatili odgovornost za organizovanje tih priprema, ali opet dolazimo do nekih grešaka Saveza gde su zbog štedljivosti dali mogućnosti  da samo Vojkić ide sa nama u Olimpijsko selo. Tako da je već tu bila problematična komunikacija oko odgovornosti. Nisam ulazio u to, ali tokom priprema smo se odlučili za jedan sastav koji je po kvalitetu bio najbolji sastav. Međutim, opet dolazim do one moje ideologije da je bolji sastav koji se poznaje nego sastav pojedinaca i to se ispostavilo kao istinito jer mi zbog nesigurnosti nekih ljudi koga će staviti na koju poziciju nismo imali dovoljan kontingent treninga u tom sastavu niti se dovoljno uigrali. I kada smo došli u situaciju da prvi put gubimo na takmičenju, jednostavno smo se raspali. To je ta utakmica u polufinalu."

Šta je bio glavni razlog tog poraza?
"Do tada smo pobeđivali, iako smo igrali sistem igre koji meni u tom trenutku nije odgovarao, ali sam se nekako prebacio i posvetio ekipi. Ali, kažem, mislim da je najveći problem nama bio jer nismo bili dovoljno uigrani, nismo bili dovoljno dobro selektirani. Imali smo mana kao sastav i jednostavno prvi put kada smo gubili sa nekih četiri-pet razlike, nismo znali kako da se regrupišemo. To je nama falilo da budemo u tom trenutku najbolja ekipa na turniru.” 

Ali, bronza je svejedno veliko dostignuće.
"Treće mesto, biti odlikovan olimpijac, nije loša stvar, ali smo ispustili sjajnu priliku zato što smo imali najbolju generaciju u basketu svih vremena. Mi smo imali osam-devet igrača koji su mogli da odu tamo i da svi uzmu medalju. Po mom nekom iskustvu, te pripreme nisu dobro vođene i nismo imali sastav koji je mogao da iznese probleme koji su se pojavili." 

DESET GODINA GRADIŠ NEŠTO, A ONDA TI U KAFIĆU KAŽU DA NISI DEO REPREZENTACIJE

Zanimljiva je tvoja izjava da bi skakao iz aviona da niste uzeli medalju.
"Pa, sigurno. Mislim da bi to bio veliki skandal da nismo uzeli nijednu medalju. Svi momci sa kojima sam igrao u Tokiju su veliki pobednici. Posle poraza u polufinalu smo došli u svlačionicu, pogledali se i rekli imamo tu medalju da uzmemo. Videlo nam se u očima da nema šanse da izgubimo za treće mesto. Kada imaš tu energiju, mislim da ne može da se desi nešto loše." 

Završetak Igara je označilo i završetak tvoje reprezentativne karijere.
"Da, završio sam reprezentativnu karijeru i to je više bilo iz nekih političkih razloga nego drugih stvari. Ja sam u tom trenutku bio i najbolji igrač reprezentacije i jedini koji je nešto brinuo o putu reprezentacije do tog trenutka. Ali zbog nekih političkih razloga sam ja sklonjen. Ne mislim pravih političkih, nego tih sportskih političkih razloga jer se oslobađalo mesto za neke druge ljude. To je moje mišljenje, ja sam posle toga pokazao ko sam i šta sam u Americi gde sam bio među top šest-sedam strelaca i pritom osvojio jedan Red Bulov turnir trojkom iz step beka. Imao sam jednu neverovatnu energiju i neverovatnu formu te godine, a bio sam tako olako preskočen u reprezentaciji. Gradio sam deset godina na svojim i leđima svojih saigrača tu reprezentaciju, a onda sam došao do toga da mi neko u kafiću kaže da nisam u sastavu za početak priprema." 

Kako je to sve uticalo na tebe?
"Nije mi ni prvi ni zadnji put da me neko ne zove. U celom životu nisam nikad bio nikome prvi izbor. Uvek sam morao da se borim za nešto svoje. Čak kažem u šali da ni ženi nisam bio prvi izbor. Ne ljutim se ni na koga, jednostavno sam se okrenuo nekim drugim stvarima. Mogu da kažem da mi je to pomoglo da drugačije shvatim i taj odlazak u Ameriku, da budem opušteniji i da sa neke druge perspektive pogledam neke druge stvari u životu."

Ipak, da li su svi ti uspesi barem iskorišćeni za popularizaciju basketa u Srbiji?   
"Da, ide nabolje, nema šta. Najveća naša prednost je što imamo jako puno zainteresovanih igrača da grade karijeru kao profesionalni sportisti. Mislim na taj put, tu ideologiju, tu ideju smo mi pokrenuli. Vidimo da od toga može da se napravi solidna karijera. Ako ništa, bar jedan zanimljiv život. Imamo najmasovnije takmičenje na svetu, najviše profesionalnih ekipa i opet imamo najbolju rangiranu ekipu na svetu. Mislim da to sve proizilazi iz naše ljubavi prema sportu. Uvek može bolje, ali poboljšava se momenat. Postoji tu jedan mehur stvari koje mislim da mogu da se unaprede. Imao sam ne baš dobro iskustvo jer postojala je mogućnost da se reprezentacija Srbije brendira i da igra protiv tih američkih igrača iz Big 3 lige.  To je bilo odbijeno zbog njihove zauzetosti pred ove poslednje OI. Takođe moj predlog da se aktivira generacija U23 koju smo imali i koja je osvajala neke medalje je glatko odbijen od strane bivšeg sekretara Zlatka Bolića. Iz kog razloga ne znam, ali verovatno zato što sam ja povukao tu priču."

Da li je dolaskom novih ljudi u Savez klima malo promenjena?
"Postoji sada neka, koliko sam čuo, ideja da se to sve pokrene. Takođe, ja sam spreman da pomognem i razgovaram sa novom garniturom Saveza. Spreman sam da pomognem, imam neke svoje ideje i nadam se da će me saslušati. Ima dosta mogućnosti da se ovaj sport još više unapredi i da se pruži prilika drugim igračima da postanu profesionalni i da se uperi svetlo na mlađe kategorije. Upravo te mlađe kategorije prolaskom kroz neke reprezentativne selekcije postaju na neki način budući reprezentivci koji treba da se bore za medalje u narednim godinama." 

Znači, imamo sve preduslove da ostanemo u vrhu?
"Mi više nismo na vrhu. Prošle godine smo zaista, mogu da kažem, podbacili. Učinak naše reprezentacije je 7-6. A kada od nepobedive reprezentacije dođete da imate 50% procenat uspešnosti, to je jedan veliki pad. Imamo medalju sa Evropskog, ali smo stvarno otišli u pogrešnom sastavu i na OI i na EP. Ipak, i dalje imamo najtalentovanije igrače, to je i dalje na našoj strani."