INTERVJU - Lazar Stefanović: Alimpijević pokazao šta traži nivo Evrolige; NIL ugovori sve menjaju

Povratak u Srbiju posle četiri godine provedene na američkim koledžima, prvo u Juti, zatim i na renomiranom univerzitetu UCLA, doneo je Lazaru Stefanoviću šansu za dalji igrački razvoj u FMP-u iz Železnika.

Nekadašnji polaznik Partizanove škole dobio je veliko poverenje od trenera Saše Nikitovića i on je isto vratio dobrim igrama, koje su mu donele i poziv za reprezentaciju Srbije u novembarskim kvalifikacijama. Sa mladim bekom bilo je tema za razgovor, od novog poglavlja u karijeri, preko boravka u SAD, do velike promene koja se dešava na koledžima sa uplivom velikog novca... Novogodišnji intervju započeli smo utiscima posle tri meseca sezone u timu iz Železnika.
"Jako sam zadovoljan, pre svega prilikom koju sam dobio od stručnog štaba i trenera, pa i saigrača, da budem u FMP-u. Naravno, to poverenje se i zaslužuje, ali zadovoljan sam i zahvalan", otvara Stefanović praznični intervju za Mozzart Sport i nastavlja:
"Što se košarkaškog dela tiče, odrastao sam na evropskom stilu. Jeste da sam se vratio sa koledža, ali nije nešto novo za mene. Radio sam sa dobrim trenerima u prošlosti. Zapravo mi je povratak ovde lakše prošao, nego prvi odlazak u SAD, što se tiče bilo kakve adaptacije na igru, kontakt, suđenje i tako neke stvari na terenu".

Imaš priliku da radiš sa trenerom koji je sebe i profilisao kao stručnjak za rad sa mladim igračima, što je verovatno najbolja stvar za vašu mladu ekipu.
"Imamo jako dobar odnos, on je glavni u celom lancu poverenja, čovek koji mi stvarno veruje i daje priliku. Stalno pričamo, tokom i posle treninga, daje mi sugestije za stvari koje on vidi. Svaki trener ima nešto svoje, što vidi drugačije, to ti daje priliku da učiš iz više uglova. Nikitović je trener koji voli da radi sa mladim igračima, da ih razvija i pomaže im da dostignu reprezentativni nivo, kao što je to bio slučaj sa mnom u novembarskim kvalifikacijama. Zadovoljstvo mi je da radimo zajedno i što ima pogled na neke stvari koji su drugačiji od ostalih trenera".

Na primer?
"Traži dosta bržu košarku, dosta trčanja i tranzicije, brzog šutiranja... To nama bekovima prija".

ABA LIGA - Subota, 17.00: (1,30) Cedevita Olimpija (16,0) Spartak Subotica (3,90)

Na koledžu si imao priliku da vidiš malo drugačije poglede na košarku, sada si sa trenerom koji ima svoj stil. Koliko ti to sve pomaže da pronađeš sebe i izgradiš sebe kao igrača, da pokupiš ono najbolje sa koledža i nivoa Jadranske lige?
"Svako iskustvo koje možeš da imaš je dobro iskustvo i svako od njih te gradi kao čoveka i igrača. Sve kroz šta sam prošao mi je pomoglo da se nađem ovde gde sam i sada nastavljam dalje da radim na sebi. Odnos trenera i igrača je generalno jako bitan i kada trener hoće da priča sa tobom, kada te pita za mišljenje, pita kako se osećaš i šta vidiš u određenim situacijama na terenu, na neki način ti pokazuje da ima poverenje u tebe, tako ti uliva samopouzdanje kad si na parketu. To je najbitniji deo našeg dobrog odnosa, da vidim da zanima moje mišljenje. Saša je trener koji, recimo, iako kaže da igramo nešto, a mi na parketu procenimo da treba da uradimo nešto drugo, poštuje našu odluku. Daje nam slobode da donosimo odluke. To je takođe dobra stvar, ali još i više osećaj da možeš da odlučiš drugačije, ako situacija na terenu to dozvoljava ili traži".

Ekipa je približno sličnih godina, kako se vi snalazite u zajedničkoj svakodevnici?
"Malo smo mlađa ekipa, više treniramo u odnosu na ostale ekipe, izuzev možda Mege. Mi čest imamo po dva treninga dnevno, ne znam za ostale, mada drugi uglavnom imaju po dva-tri takmičenja i ne mogu da treniraju toliko. Verujem da su te ekipe srećne kada uopšte uhvate trening u periodu od nedelju dana (smeh), a kamoli da imaju dva dnevno. U našoj situaciji može daleko više da se radi na individualnoj i kolektivnoj taktici na terenu, imamo više vremena da spremamo te stvari. Imamo više prostora da radimo na šutu, na nekim individualnim stvarima. Prepodnevni treninzi nam obično služe za to, popodne obično igramo i to su kolektivni, taktički treninzi. Meni se sve to iskreno sviđa. I da manje treniramo, verovatno bih tražio termin u sali, da mogu da radim sa trenerom..."

Da li je to ono, što ti je bilo potrebno kada si odlučio da se posle četiri godine u SAD vratiš u evropsku košarku?
"Apsolutno. Oduvek sam bio razmišljanja da je broj ponavljanja uvek bitan, broj pravih ponavljanja. Tu mislim na stvari koje se ponavljaju u ritmu utakmice, kada se postavljaju situacije koje te realno čekaju u takmičarskim okvirima. Samo tako možeš da postaneš bolji. Sve ono što radiš bez odbrane ili sam, nije isto. Treba uvek imati nekog sa sobom, da igra odbranu. Nije isto, recimo, kada radiš pik'n'rol sa čunjevima i kada igrate tri na tri, četiri na četiri ili pet na pet. Svaka varijanta je drugačija i nosi nešto svoje, ali je svaka od njih, recimo, bitna da bi izgradio određeni deo svoje igre. I skupljaš iskustvo, koje posle prenosiš na utakmice. No, utakmice su skroz druga stvar. Tamo te neko čuva ovako, neko onako, nekad igraš više na lopti, nekad manje, pa ne možeš da dobiješ toliko ponavljanja, kao na treningu tokom jedne sedmice".

U Jadranskoj ligi se "krug" okrenuo, a iako nisi mogao da odmeriš snage protiv rivala iz Grupe B, koji rival ti je bio najteži u dosadašnjoj sezoni?
"Ako bi morao da izdvojim nekog, onda je to Dubai. Najteža utakmica za mene, u oba smera. Protivnici dosta čvrsti, u kontaktu sve vreme, evroligaški nivo. Bilo je teško ispratiti sve. Najviše materijala za učenje sam imao posle te utakmice. A, što se tiče individualno nekog protivnika, izdvojio bih Bugija Elisa".

SAD ZNAM ŠTA TREBA DA BI SE PRIŠLO TERENU NA EVROLIGAŠKOM NIVOU

Lazar Stefanović i Nemanja Jovanović (©MN Press)

Da li te je i koliko iznenadio poziv selektora Dušana Alimpijevića za novembarske utakmice?
"Jeste, nisam očekivao da tako brzo budem pozvan. Čim sam se vratio, odigrao sam nekoliko dobrih utakmica i ne mogu da opišem sreću kada sam video da sam na spisku i kada su mi ljudi iz FMP-a rekli".

Niste imali mnogo vremena za zajednički rad, ali selektor je sigurno mogao da podeli nekoliko saveta?
"Da, da. Još jedan vrhunski trener, koji ima poslednjih godina fantastičnih rezultata. Opet, radi na drugačiji način od trenera Nikitovića, još više ide u detalje sa nekim stvarima, još više objašnjava kako se neke stvari rade i zahteva od igrača da urade ono što se traži od njih. Za sve ima odgovor, svaku situaciju na terenu ume da pojasni i to je bilo jako osvežavajuće za mene, da nešto tako vidim, naročito posle SAD. Imao je određene zahteve od nas, detalje da zapamtimo, broj akcija koje treba da memorišemo u kratkom vremenskom periodu i odradimo na treningu, bez greške. To mi samo pokazuje koliko je zahtevan nivo Evrolige i Evrokupa, da moraš maksimalno da budeš spreman i koncentrisan na sve što radiš, koliko moraš da budeš u materiji da bi uopšte mogao da dođeš do terena".

Za Dušana kažu da u nekim stvarima liči na trenera stare škole, ali oni koji su imali prilike da rade sa njim tvrde da ima pristup koji više priliči modernim trenerima...
"Sve je apsolutno tačno. Jeste vokalniji, ali je jako precizan, detaljan i to mi se sviđa u njegovom pristupu".

Koliko se, po tvom mišljenju, evropska košarka promenila tokom protekle četiri godine, odnosno pre i posle tvog boravka u SAD?
"Možda ima nešto više stranaca, ali način košarke je, manje-više, sličan. Igra se čvrsta košarka, u kontaktu, čak je veoma taktički precizna. Gledam to iz svog ugla, kao neko ko je bio na koledžu, gde je bilo dosta trčanja, šutiranja i skakanja, a manje se obraćalo pažnje na preciznost. Ovde je sve dosta preciznije, tačno znaš zašto i kako radiš, nema kretnji koje su bezrazložne, a igra se svodi na dosta čitanja situacija. Tako se igralo i pre četiri-pet godina. To mi je više razlika u odnosu na koledž, nego da se košarka u Evropi nešto previše menjala".

A, šta je bila najveća stvar, na koju si morao da se prilagodiš po dolasku u Jutu?
"Na dosta stvari, iskreno. Imao sam dobru situaciju, da sam imao srpskog saigrača koji je u SAD već bio nekoliko godina ranije, pa mi je pomogao u tom privikavanju. Prvi put sam i živeo sam, tamo kada sam otišao. Bilo je milion nekih stvari da uradim, kada sam došao tamo, od otvaranja bankovnog računa, preko stotinu nekih sitnica, do stvari koje su mi bile potrebne za život u apartmanu... Kad je došlo vreme za trening, bio sam srećan, jer tu znam gde sam i na čemu sam, nisam hteo ni da odlazim iz hale, već da ostanem što duže tamo, samo kako ne bih morao da se bavim drugim stvarima (smeh). Imao sam sreću i da imam trenera koji voli internacionalne igrače, mlade, koji je takođe dosta pričao sa mnom. Kroz te razgovore sam se dosta adaptirao", priča Stefanović i nastavlja:
"Najveća prepreka na terenu bila je agresivnost, atleticizam momaka, koji je na dosta višem nivou. Ti mladi momci na koledžu su najbolje atlete na svetu, u najboljim godinama. Sa time moraš da naučiš da se nosiš i to je bilo možda i najteža stvar na koju sam morao da se priviknem, kada sam otišao tamo".

Interesantno je da si u Juti imao Luku Tarlaća i Dušana Mahorčića, onda u UCLA si naišao na Nemanju Jovanovića, koji je i danas član stručnog štaba... Verovatno ti je to sve pomoglo da možda i lakše prebrodiš dane kada su ti nedostajali porodica i prijatelji?
"Tako je. To svi stalno pričaju, koliko znači kada imaš svoje ruke oko sebe tamo, kada možeš da pričaš svoj jezik, kada se slavi pravoslavni Božić, idemo u crkvu zajedno... Te sitne stvari su možda nekad lako zanemarljive, a zapravo mnogo znače. Pomognu i da se lakše adaptiraš, ali i da se možda osećaš malo bliže kući..."

Kakav ti je utisak ostavio Nemanja Jovanović i koliko ti je pomogao da se košarkaški dodatno razviješ?
"Jako kvalitetan trener, dosta sam radio individualno sa njim. Neretko i pre, ali uglavnom posle treninga bismo ostajali i šutirali. Smišljao je treninge za mene, neke situacione stvari, izvlačio detalje sa utakmica. Ne bismo radili dugo, ne više od pola sata, ali je tražio da uzimam šuteve i pogađam iz situacija koje su se dogodile ili bi mogle da se dese na utakmicama. Jako je precizan, po pitanju individualnog rada i jako je dobar u tom aspektu. Razvijao se kroz Srbiju i naš sistem, onda je otišao preko, stigao do SAD i vidi se da je sa svake strane pokupio nešto i da ima ogromno iskustvo. Kada priča neke stvari, vidi se da zna o čemu priča. Biti s njim u okruženju i raditi svakodnevno je mnogo značilo za mene. Ne samo zbog individualnog rada, već i kada radimo video analize, slanja raznih stvari, šta on primećuje, koje detalje vidi. Jako lepo iskustvo za mene, srećan sam što samimao saradnju sa njim i što ćemo moći i dalje da radimo zajedno".

ŠEJK MILTON ATIPIČAN, U NCAA SVE MANJE STRPLJENJA...

Lazar Stefanović i Šejk Milton (©MN Press)

Kroz taj individualni rad upoznao si i neke NBA igrače, recimo sadašnjeg plejmejkera Partizan Mozzart Beta Šejka Miltona?
"To je još jedna prednost rada sa njim. Jogi ima nekoliko NBA igrača sa kojima radi, između ostalih Šejk Milton koji je dolazio na UCLA da trenira sa njim. Desilo se da im je potreban sparing partner, rekao sam da uvek mogu da računaju na mene. Radili smo zajedno. Kad sam se ja spremao za draft, on se spremao za sezonu. Dosta smo radili zajedno, baš dobro iskustvo".

Šta ti je bilo prvo što si spazio u sparing treninzima sa Šejkom?
"Pre svega, fantastičan momak, jako je dobro raditi sa njima. Ima ogromne košarkaške kvalitete. Za mene je on dosta atipičan košarkaš, jer radi stvari na dosta drugačiji način nego što sam ja naučen. To što on radi, ide mu jako od ruke. Iz tog razloga je veoma težak za čuvanje, jer ne možeš da očekuješ neke stvari. Njegovo telo i ogroman raspon ruku mu defanzivno dosta pomažu. Fantastičan igrač, u kontaktu jako dobar, kvalitetno čita situacije, igra u svom ritmu i ne možeš ga ubrzati, dođe na svoju poziciju i donosi odluke koje hoće".

I dalje je aktuelna tema prisustvo NIL ugovora (Name, Image, Likeness ugovori ili skraćeno NIL, omogućavaju mladim sportistima da svoje ime, sliku i imidž koriste u komercijalne svrhe prim. aut.) u koledž košarci. Bio si prisutan na koledžu u vreme kada to nije bilo aktuelno, ali i onda kada je zaživelo. Koliko su se stvari promenile u NCAA sa uplivom velikog novca?
"Dosta su se promenile. Kada sam otišao tamo, transfer portali su se jedva koristili. Menjanje koledža bila je jako retka stvar. U vreme kada sam otišao tamo, ti da bi promenio koledž, morao bi da propustiš jednu godinu. Tako je bilo tada. Sada, ne znam da li ima igrača koji ostaje dve-tri godine u istoj ekipi. Stalno se menjaju timovi i poprimilo je skroz neke druge okvire", kaže Stefanović i dodaje:
"Iskreno, prvo sam mislio da je to dobra stvar za igrače, da mogu da promene školu. Sada više nema nikakvog strpljenja, čak su i treneri počeli da gube strpljenje. Ako im se neko ne sviđa, nađu drugog na 'portalu' naredne godine. Nije to više kao kada sam ja bio tamo, da se ekipa gradi kao porodica, da poštuješ svoj program, upoznaješ ljude i stvaraš konekcije, pomažeš zajednici... To se sve dosta izgubilo i počelo je da liči više na profesionalni sport. Juriš rezultat i ako ga imaš - odlično. Ako nemaš - praviš drugu ekipu".

Da li, kao neko ko iza sebe ima iskustvo, imaš neki savet koji bi podelio sa mladima, koji tek treba da odu na koledž?
"Pre svega da budu obazrivi kada odu, da znaju kod kog trenera idu, da li taj stručnjak ima prethodnog iskustva sa internacionalnim igračima, kako igraju drugi igrači na njegovoj poziciji... Jako je bitno da se uhvati sistem, da se izabere prava konferencija. Neke, recimo, forsiraju više atleticizam, a mnogo manje taktiku i preciznost, što su nama iz Evrope i Srbije okolnosti teže za privikavanje. Treba biti obazriv, jer nije poenta samo juriti novac, a košarkaški stagnirati. Postalo je sve to poprilično opasno za mlade igrače. Prilike za igranje mogu da se propuste, a za zaradu su nesvakidašnje".

Čini se da je novac sada primarna stvar, ne program, kvalitet košarke, ni ljudski faktori...
"Baš tako... Reću vam o čemu sam ja razmišljao, kada sam išao na koledž... Meni je bilo u glavi da odem na najviši mogući nivo, da imam ulogu i igram, gde mogu da budem okružen kvalitetnim ljudima i napredujem, a kada za četiri godine završim školu i dobijem diplomu, mogu da se vratim i igram košarku na određenom nivou i onda počnem da zarađujem. Meni zarada nije bila na pameti, jer nije ni bilo mogućnosti za tako nešto. Sada to više ne postoji, ne gledaju se tako stvari, već koliko ko može da plati i koliko može da se zaradi. Ne mogu da pričam ništa protiv tih momaka, jer to je prilika koja se možda desi jednom u životu, ali sa košarkaške strane nije najbolja stvar".

Opet, dobar je osećaj kada imaš diplomu i imaš mogućnost da igraš takmičarsku košarku. Koncept koji evropskoj košarci verovatno mnogo nedostaje...
"Uvek sam razmišljao u smeru pronalaženja balansa u životu. Sada, kada se osvrnem na vreme provedeno na koledžu, verovatno mi je to najlepši period života. Školovao sam se, radio sam ono što me je zanimalo, igrao košarku na visokom nivou, napredovao pod fantastičnim uslovima i živeo u kampusu sa ljudima svojih godina, upozna mnogo novih ličnosti, živeo sa njima. Na UCLA sam imao priliku da upoznam 15-20 ljudi sa naših prostora. To su momci i devojke sa korenima iz Srbije, Hrvatske, BIH, a rođeni su u SAD. To je bilo fantastično druženje, slušanje naše muzike, pravljenje ćevapa, podsetili smo se malo naše kulture i u Los Anđelesu. Što se škole tiče, obrazovanje nikada nisam zanemarivao. Smatrao sam da, jednog dana kad završiš karijeru, zaradiću toliko, koliko zaradim i posle toga znam da ću morati da radim", ističe Stefanović i zaključuje:
"To je bitna stvar, koju opet mnogi zanemaruju, obrazovanje i završetak škole, dobijanje diplome. Šteta što takav koncept ne postoji u Evropi".

ABA liga – 13. kolo

Petak:

19.00: (1,55) Bosna (14,5) Zadar (2,70)

Subota:

17.00: (1,30) Cedevita Olimpija (16,0) Spartak Subotica (3,90)

19.00: (1,60) Krka (14,5) Studentski Centar (2,55)

19.00: Kluž – FMP Železnik

20.30: (7,50) Borac Mozzart (23,0) Partizan Mozzart Bet (1,10)

Nedelja:

16.30: Ilirija – Crvena zvezda

17.00: Split – Dubai

Ponedeljak:

19.00: Mega – Beč

*** Kvote su podložne promenama