INTERVJU – Nemanja Dangubić: Nikad neću biti najbolji strelac lige... Drugi nek šutiraju, ja čuvam sve

Uvek je važio za sjajnog atletu, odraz iz mesta mu je oko 80 centimetara. Navijači vole igrače sa takvom fizikom. Nadaju se atraktivnim potezima, zakucavanjima, supermodernoj košgeterskoj mašini… I često im je teško da prihvate da jedno drugo ne podrazumeva. U stvari, nekad ni sami igrači ne mogu da prihvate da nisu onakvi kakvim su sami sebe zamišljali dok su se probijali kroz košarkaški svet. Nemanja Dangubić nikad nije imao taj problem. Svoju fiziku je podredio timu i danas važi za pouzdanog igrača, bespoštednog borca i vrsnog defanzivca.

Deceniju nakon što je rođeni Pančevac stavio paraf na prvi profesionalni ugovor, sada 28-godišnji Dangubić mnogo zrelije gleda na košarkaški put jednog igrača i sve što prati takvu priču. Od uspeha, preko nestrpljenja, istrajnosti, ali i razočaranja, padova, pa i pritiska sa kojim je saživao otkako je jula prošle godine kao bivši igrač Crvene zvezde prešao u Partizan.

A kad se ove sezone govori o crno-belima govori se prvenstveno o Željku Obradoviću, pa o njemu naširoko priča i Dangubić, usput se dotičući Žocovog čuvenog i vrlo direktnog pristupa prema igračima. Pa i kritikama i tome kako ih treba prihvatati što je nešto što želi da prenese i mlađim saigračima. Jer karijera nije jedna utakmica, jedna sezona. Karijera je proces koji traje. Dok je odbrana – prepoznatljiv element Dangubićeve igre – sastavni deo košarke kao i svaki poen. I o tome će naširoko.

Ali prvo o Obradoviću…

“Svi imamo privilegiju i šansu da učimo od najboljeg, pa tako i ja. Velika mi je čast što imam mogućnost da radim sa takvim trenerom… Energija, fokus i potenciranje na detaljima su istog intenziteta od prvog dana. Nije mu teško da na svakom treningu zaustavi igrača i objasni mu nešto ako treba i deseti put. Konstantno traži od nas da budemo odgovorni. Svima je stavio do znanja da je najbitnije da imamo fokus, da pratimo šta priča i koji su zahtevi. Na utakmici, dok je tajm-aut, dok si na klupi moraš da budeš fokusiran. Da gledaš na utakmicu i pratiš kako se odvija. Svi su napredovali uz Obradovića”, kaže Dangubić na početku intervjua za Mozzart Sport.

Za takav napredak kritike su neophode. Ali rezultati su vidljivi.

“Potreban je neki period da se navikneš. Obradović ima veliko iskustvo, znanje, vidi sve i ne libi se da te ispravi. Nije lako svaki put prihvatiti kritiku, svi imamo i svoj ugao viđenja situacije, ali ukoliko to privatiš, ako želiš da napreduješ i ako si iskren prema sebi, uvidećeš da je on u 99 odsto slučajeva u pravu. Morao sam i sam da se naviknem na to, prihvatio sam i sada mnogo bolje primam informacije i brže napredujem”.

Naravoučenije, kritike ne primaj k srcu, već iz posmatraj kao dobronamerne savete. Posebno kad dolaze od takvog znalca kakav je Obradović.

“Pravičan je. Kada se uradi dobra stvar uvek pohvali, ali uvek ti stavi do znanja na koji način možeš da pomogneš ekipi. Nisu te kritike zlonamerne, već osnovane. Ukoliko to razumeš, mnogo je lakše da radiš. Razume proces i ne beži od toga. Razume da je ekipa mlada, da porazi moraju da se dogode, ali nema odustajanja. Kritikuje nas, ali nam daje šansu da ispravimo stvari i na utakmici i na treningu”.

Neminovna nuspojava Obradovićevog povratka je i pritisak. Navijači posle sezone za zaborav ponovo očekuju klub na vrhu. I to odmah, ne sagledavajući uvek objektivne okolnosti.

“Mlada smo ekipa, a opet favoriti. Njegov dolazak je stvorio efekat kao da mora da se osvoji sve. Jasno, to je naša želja i od nas se očekuje u Partizanu da se borimo za sve trofeje, međutim, ja lično taj pritisak ne osećam”.

Partizanovi junaci Dangubić i Trifunović: Presudili želja za pobedom i navijači

Jer ako se hoće do uspeha, mora se ići stepenik po stepenik, pa Dangubić ističe da je foksiran na svakodnevni rad.

“Trener od nas uvek zahteva najbolje i da uvek donesemo pravu odluku. To sigurno nije moguće, svi pravimo greške, dešavaju se porazi, ali veoma je zahtevan i tera nas svakodnevno da budemo na visokom nivou. Fokusiramo se da ispunimo njegove zahteve i dođemo do pobede. Kratkoročno se koncentrišemo da odradimo sve kako treba na treningu, da ispravimo stvari koje smo analizirali i zbog svega toga ne osećamo pritisak javnosti”, kaže Dangubić, iako je ove sezone imao i dodatnu dozu odgovornosti.

Istina, na kratko, ali na utakmici protiv Lijetkabelisa u okviru Evrokupa poneo je kapitensku traku Partizana. Retka privilegija za bivšeg igrača Crvene zvezde.

“Malo sam se iznenadio, ali to je velika čast i privilegija. Ponosan sam što sam bio kapiten. To je i znak trenera da me ceni i poštuje i da veruje u mene. Bilo mi je zadovoljstvo”.

REAKCIJA ĆE UVEK BITI, TEREN JE MOJA PRIČA

Dangubić nije jedini bivši igrač crveno-belih u crno-belom taboru. Od minulog leta tu je i Kevin Panter, a odnedavno i nekadašnji saigrač iz Zvezde Matijas Lesor – minule sezone najbolji centar Evrokupa sa Monakom – koji je potpisao do kraja sezone.

“Može da nam pomogne. Dobar je dečko, iIzuzetan je atleta, što je veoma bitno. Jako je mobilan za centra, može da skoči, da preuzme u odbrani. Napadački zna da igra i napredovao je. Drugačiji je igrač nego iz vremena u Zvezdi. Tada je bio vrlo mlad, u procesu sazrevanja. Ima iza sebe sezona na ozbiljnom nivou. Sada je nesumnjivo stabilniji igrač i u najboljim godinama. Drago mi je da je ovde i pomoći ćemo mu da se što pre uklopi”.

Matijas Lesor i Nemanja Dangubić iz perioda u Zvezdi (©Starsport)

A šta čeka Lesora u crno-belom dresu Dangubić najbolje zna. Njih dvojica spadaju u grupu od 60 košarkaša koji su branili boje oba velikana iz glavnog grada Srbije.

“Taj prelazak može da bude dosta zahtevan, izaziva reakcije javnosti, prijatelja, okoline... Ja sam se uvek vraćao na teren. Uvek sam se trudio da igra, poštovanje i zalaganje za klub budu moja priča. U medijima sam uvek govorio realno, nisam bežao od toga da će biti reakcije, da će biti negativnih komentara, ali nisam se previše bavio time. Profesionalno i pošteno sam se uvek odnosio prema svojoj igri. Trudio se da poštovanje zaslužim na terenu”.

ZA ODBRANU MORA DA SE RAZMIŠLJA

Delom je i uspeo. Prvenstveno time što se profilisao kao odličan defanzivac.

“Uvek sam igrao odbranu, pa i kada sam počinjao karijeru. Afirmisao sam se kao timski igrač i ne bežim od toga. Atletske sposobnosti mi daju mogućnost da igram dobru odbranu, što nije lako. Na ovom nivou ima dosta dobrih igrača. Prihvatio sam tu ulogu. Smatram da sam u najboljim godinama, imam iskustva, fizički se dobro osećam i to pokazujem na terenu”.

I mada mnogi misle da je defanziva samo zalaganje, nije baš tako. Igranje odbrane na najvišem nivou je zahtevan izazov.

“Mora da se razmišlja. Potrebno je i iskustvo. Potrebno je da oceniš koliko i da li treba da pomogneš. Kod nas, na primer, u odbrani kod prvog pasa iz kornera nikada na treba da pomažeš. I sve odluke treba da doneseš u deliću sekunde. Meni donosi satisfakciju kada isčitam dobro, kad izrotiram, pomognem, pa stignem da zagradim svog igrača i ne dozvolim ofanzivni skok. To mi donosi i samopuzdanje da uzmem šut kada se lomi ili da se u polukontri zaustavim i šutnem trojku. Donosi mi i energiju jer tako učestvujem u igri. Moja pozicija je takva da lopta nije kod mene i onda u tim stvarima doprinosim”.

Pa ipak, iako Dangubić sebe smatra dokazanim odbrambenim igračem, Obradović mu je našao manu.

“Malo sam se i iznenadio kad me je na početku kritikovao. On mi je ukazao da na strani pomoći imam nedostatak. To sam prihvatio i mislim da sam mnogo bolji”.

ČESTO SU MI GOVORILI DA BUDEM BEZOBRAZNIJI, ALI JA NISAM TAKAV

Usud takvih igrača je da se njihov doprinos ne vidi uvek kroz statistiku. Recimo, Dangubić ove sezone u Evrokupu četiri poena po meču, a 3,3 u Jadranskoj ligi. Ali i urednih petnaestak minuta na parketu. Dangubić zna koja mu je uloga.

“Moj učinak ne može da se meri koševima. Nisam se tako afirmisao, niti sam u karijeri imao velike proseke poena. Zna se ko su igrači koji uzimaju teže šuteve i u većem broju. Sistemski to znamo. Ja odrađujem deo posla u kojem sam najbolji - čuvam više pozicija, preuzimam u odbrani od jedinice do četvorke. Moja prednost je i to što mogu da čuvam i visoke igrače”.

©Starsport

Odavno je shvatio da je tim na prvom mestu i prihvatio činjenicu da neće uvek biti u “krupnom kadru”.

“Tako sam vaspitan. Nikada nisam voleo sebe da izbacujem u prvi plan. Često su mi govorili da budem bezobrazniji, ali ja nisam takav. Kad sam prihvatio da sam timski igrač, da nikada možda neću biti najbolji strelac neke lige, bilo mi je lakše i bio sam dosta stabilniji na terenu... Zato su me treneri i dovodili. Cene me zbog tih stvari. Pouzdan sam, donosim ekipi stabilost u odbrani i napadu… Neke osnovne stvari koje su bitne znam da izvedem na terenu”.

Na početku karijere je ipak, kao i svi mladi igrači, želeo reflektore na svojoj stazi. To mu je ponekad stvaralo i nervozu, pa se prisetio i jedne zanimljive situacije iz perioda u Megi Mozzart i saradnje sa Dejanom Milojevićem.

“Igrali smo prijateljsku protiv jedne dobre ekipe i bio sam nervozan oko tog moranja i na kraju sam imao devet izgubljenih lopti, ali i dvocifren broj poena. Nisam bio svoj i gubio sam lopte u tom moranju da dam koš. Jednostavno nisam takav, timski sam igrač. Sreo sam posle utakmice trenera Milojevića koji mi je rekao: Danga, zamalo dabl-dabl da imaš”, smeje se Dangubić.

Možda bi na kraju stvari i otišle u drugom smeru da nije bilo teške povrede kolena zbog koje je propustio završnicu poslednje sezone u Zvezdi. Uvek je Dangubić davao sve od sebe. Možda nekad i prekoračio limite…

“Igrao sam jako dobro te sezone. Osetio sam i da sam lider, imao dobre utakmice, poenterski bio na visokom nivou. Povredio sam se na Kupu i to me je koštalo da napravim još veći iskorak... Jedino što zahtevam od sebe je da dam maksimum. Realan sam i uvek polazim od sebe. Povrede su me sprečile, ali možda je to zbog prevelike želje. Trenirao sam i na nervnoj bazi, po tri puta dnevno. Ljudi to ne znaju jer ja to ne pokazujem”.

IZGOREO SAM U ŽELJI POSLE DRAFTA 2014.

A koliko u stvari košarka ume da bude nepredvidiva Dangubić je mogao da sazna i pre no što je došao u Crvenu zvezdu. Te 2014. je, ni sam se tome nije nadao, bio 54. pik na NBA draftu.

“Iz ove perspektive je neverovatno što sam uopšte draftovan. Jako sam ponosan na to. Da mi je neko na početku te sezone rekao da ću izaći na draft, ne bih verovao. Bio je mart, agent Miško Ražnatović me je pozvao u kancelariju i reko mi da ću biti prijavljen. Bio sam šokiran, nisam očekivao da će to biti tema. Nisam nikome ni rekao. Vremenom sam zaboravio i nastavio da radim, da bi na kraju te sezone otišao u Evrokamp u Trevizo, bio MVP i agent mi je rekao da ostajem na draftu i idem na probe. Sve se promenilo za tri dana”.

Za samo sedam dana imao je pet proba. Na kraju je ubedio Filadelfiju i San Antonio da zaslužuje šansu, tim iz Teksasa je u draft noći dao i dva pika kako bi stekao pravo na Nemanjine usluge.

“Imao sam odličnu saradnju sa Sparsima, mnogo su mi pomogli. Radio sam na šutu svake godine sa njima. Našli su mi se i kada sam imao problema sa kolenom. Međutim, to je ekipa u koju se jako teško ulazi, ali igrači koji uspeju budu deo tima dugi niz godina. Ja sam draftovan u godini u kojoj su bili šampioni. Pitanje je koliko je bilo realno da uđem u 15”, otkriva Dangubić.

Partizan ispratio 2021: Prošli smo teška vremena, biće i lepih

Na kraju se nije dalo da kvalitete stavi na ispit u najjačoj konkurenciji na planeti i otud Dangubić u Zvezdi, a nit u nije sve teklo po loju.

“Draft je jedan korak, drugi je da zaista odeš u NBA. Nisam tad razumeo da je to višegodišnji proces. Izgoreo sam u želji i nisam uspeo da se snađem. Imao sam želju, sa druge strane sam bio u ekipi koja se bori za trofeje i na svojoj poziciji imao izuzetne igrače željne dokazivanja: Nikolu Kalinića, Jaku Blažiča, Čarlsa Dženkinsa, Branka Lazića… Lutao sam i nisam mogao da se smirim i shvatim da treba da se snađem u sistemu, da radim na individualnim stvarima, a onda da sledeće godine imam veliku ulogu”.

Naučio je vrednu lekciju, koju sada pokušava da prenese mlađim igračima.

“Pokušavam da im objasnim da je potrebno strpljenje i da je to proces. Igrači koji su išli korak po korak su se posle zadržali u NBA jer su imali kvalitet i imaju ozbiljne uloge u ekipama. Cela karijera je proces. Mora konstantno da se radi, moraš da se dokazuješ, radiš na sebi. Takav je sport. Dolaze novi igrači, treneri...”

Na taj NBA put Dangubić je krenuo na draftu 2014. sa “klasićima” Nikolom Jokićem, Bogdanom Bogdanovićem i Vasilijem Micićem. Na primeru ovog poslednjeg, vladajućeg MVP-a Evrolige, Nemanja zasniva savete koje daje mladim saigračima.

“Svi su očekivali da sa 19 godina bude najbolji - što je danas. On je bio jako dobar u glavi, nije odustajao, nastavljao je da radi i korak po korak i kada su već svi počeli da sumnjaju, rad, potencijal i talenat su se spojili”.

ZBOG RADONJIĆA NISAM MOGAO DA GLEDAM FK BAJERN

Na kraju se u Zvezdi dokazao i 2018. počeo inostranu karijeru. Isprva u Bajernu u koji ga je povukao baš Dejan Radonjić.

“On je mene tad potpisao iako sam dolazio iz povrede i zahvalan sam mu na tome. Istupio je i potpisao me iako nisam igrao par meseci. Dao sam sve od sebe da to vratim na terenu i uspeli smo da budemo prvaci Nemačke u dominantnom maniru. Jako mi je draga ta titula, ponosan sam na nju… “Saradnja sa Dejanom je bila super, u timu su bili i Jović, Lučić, super smo se družili. Sa Lučićem se i dan danas čujem. Tu su bili i Nihad Đedović, Leon Radošević... Imali smo i solidnu sezonu u Evroligi, borili se i za plej-of, ali nas je par utakmica koštalo. Minhen, klub, druženje i takmičarski deo su mi ostali u lepom sećanju”.

Mada, jednu je atrakciju Minhena morao da propusti. Nijednom za tih godinu dana u Bavarskoj nije gledao fudbalski klub Bajerna. Krivac za to bi mogao da bude baš - Dejan Radonjić.

“Kadgod je bila neka bolja utakmica, mi smo imali trening. Ne znam da li je to Dejan namerno radio, a-ha-ha. Kad smo osvojili titulu išli smo na Alijanc Arenu na ručak sa predsednikom, bili na terenu… Fudbaleri su dolazili na naše utakmice pa je i to bilo jako zanimljivo”.

©Starsport

Posle sezone u Minhenu završio je u Španiji. Okušao se u ACB ligi u dresu Estudijantesa, gde je imao priliku da upozna Aleksu Avramovića, sada saigrača u Partizanu.

“Družili smo se, sprijateljli i sarađivali. Posle par meseci je nastupila pandemija i prekinula se sezona. On se zadržao, ja sam došao u Partizan, ali smo ostali u kontaktu… Letos nam se pridružio, mada ima drugačiju ulogu nego ranije u karijeri. Aleksa je vrlo ambiciozan, bavi se košarkom i voli je. Daje maksimum, trudi se da podigne igru na viši nivo - od odbrane, donošenja odluka u pik en rolu, razmišljanja o ekipi... Neke stvari koje nije radio ranije sada se zahtevaju od njega. Meni kao saigraču je bitno da vidim da mu je stalo i da se trudi da napreduje i pomogne ekipi na pravi način”.

MAJKA SADA GLEDA SVE: EFES, VASU, EVROLIGU…

Posle svega što je pregurao, deluje da Nemanja Dangubić čvrsto stoji s obe noge na zemlji. Kako sam kaže, dobrim delom i zahvaljujući porodici, koja mu je uvek predstavljala najveću podršku, čak i pomalo neuobičajeno što ga je život kasnije naučio. I dan danas ga posle svake domaće utakmice čekaju ispred dvorane.

“Porodica je sve, najveća podrška u životu. Imamo jako dobar odnos, oni vole sport i sve prate. Najveća transformacija je moja majka, koja je profesorka biologije i ekologije. Dok se nisam bavio profesionalno nije toliko bila u sportu - sada gleda sve. Efes, Vasu, moje drugare, prati Evroligu. Tu mi je i stariji brat, veliki Partizanovac, morao sam sezonske da mu kupim”.

Odluke je u karijeri isključivo donosio sam. Naravno, uz bezrezervnu podšku najbližih.

“Roditelji se nikad nisu mešali u moju karijeru, ni u jednu odluku, bili su isključivo podrška. Nikada nisu imali ni razgovore sa agentima. Sećam se kada sam išao na probu u Hemofarm, tata me je vozio iz Pančeva. On nije gledao trening i trener Žare Vučurović je prokomentarisao kako je jedan od retkih roditelja koji nisu bili tu. Ja sam ponosan i na te stvari. Uvek su bili realni i podrška - to mi je najbitnije. Moj izbor se poštovao i jako sam zahvalan. Kada sam bio mlađi mislio sam da je to normalno i da je svuda tako, ali onda vremenom shvatio da nije”, završava Dangubić.

Pišu: Đorđe MATIĆ i Nikola MILORADOVIĆ