Ipak je (nešto) do selektora

Jutro posle srceparajućeg poraza od Italije emocionalno rastrojstvo i dalje je prisutno. Ko pamti Novi Sad i 2005. godinu, zna koliko boli kada srpski košarkaši pretrpe katastrofu. I koliko se teško od takvih događaja oporavljamo... Selektor Igor Kokoškov je konferenciju za novinare počeo rečima "nema drame", iako je u našem genetskom kodu zapisano da (ne)uspehe preživljavamo s mnogo, mnogo jakih, iskrenih emocija.

Dva turnira - tri ista rivala: Odbrana u haosu iliti kako se od +117 u Kini došlo do +18 u Beogradu

Kako smo srebra u Madridu, Riju i Istanbulu propratili u slavljeničkoj atmosferi, s osećajem euforije i neizmernog ponosa, toliko su porazi od Litvanije 2015. ili Argentine četiri godine kasnije, poput onog jučerašnjeg od Italije, probudili duboke, mračne osećaje, kao da sutra ne postoji... Sada, možda više nego ikada ranije, potpuno je opravdano kolektivno nezadovoljstvo i što se posle utakmice tražilo samo jedno - da Igor Kokoškov povuče častan potez i napusti klupu Srbije.

Bjelica zagrmeo: Nešto ne štima, moramo da promenimo ponašanje ili ćemo nestati za pet godina

Ono što smo gledali poslednjih dana u Beogradu nije bila reprezentacija dostojna plasmana u Tokio. Nije bila ekipa koja sme da nosi dres sa nacionalnim grbom Srbije i stoji rame uz rame sa velikanima koji su gradili košarkašku velesilu zbog koje s toliko žara pratimo svaku utakmicu. Igor Kokoškov je učinio da u vodu padne sve što je radio kao trener, čime se naružila slika čoveka s bogatim NBA iskustvom, koji je nagrađen Ordenom časti zbog toga što je gruzijsku reprezentativnu košarku podigao do neslućenih visina i osvojio evropsko zlato sa Slovenijom baš preko Srbije...

Srbija je dozvolila da joj Italija usred Beograda ubaci 57 poena za poluvreme. Toliko su nam Sjedinjene Američke Države dale u finalu Mundobasketa 2014. godine. Primili smo 102 poena za celu utakmicu od Italije bez Galinarija, Belinelija, Heketa, Datomea, s Melijem koji je pored Maniona, Polonare i Fontekija imao epizodnu ulogu. Prosek od 84,5 poena za ceo turnir verovatno najbolje pokazuje koliko je odbrana bila ispod svakog nivoa! A ne ide da Srbija ne igra košarku bez kvalitetne odbrane. Nikada nije bilo, niti će, čak ni u zlatnim danima jugoslovenske košarke.

Kokoškov posle svega: Nema drame... Nezadovoljan sam, ne mogu imena da igraju, već tim - što mi nismo bili

U ekipi definitivno nešto nije štimalo i to je svima bilo jasno. Sada možemo da prosipamo priče o nedostatku vremena za pripreme, umoru, povredama, izostanku Nikole Jokića, Bogdana Bogdanovića, Vladimira Lučića, Marka Gudurića i ostalih, ali i takva Srbija je u svojim redovima imala MVP Evrolige Vasilija Micića, MVP prve faze Evrokupa i finalne serije Palakanestra Miloša Teodosića, Nemanju Bjelicu, Bobana Marjanovića, Nikolu Kalinića... Sve one koji su donosili medalje u eri Aleksandra Đorđevića.

Stao je Nemanja Bjelica u odbranu struke na konferenciji za novinare i pričao o krivici igrača, nedovoljnoj posvećenosti reprezentativnom dresu i manjku volje. Nije pomenuo selektora. Ali svakome ko se iole razume jasno je da je ipak (nešto i) do Kokoškova. Od prvog dana sistem je postavljen na klimavim temeljima. Nedugo pošto je preuzeo kormilo Srbije, Igor Kokoškov se prihvatio posla i u Fenerbahčeu gde je trebalo da se uradi mnogo toga posle odlaska Željka Obradovića. To su dva ogromna zalogaja za svakog trenera, posebno za onog koji nije imao ni dana iskustva u vrhunskoj klupskoj košarci u Evropi. Fenerbahče naviknut na uspehe i rezultate okretao je novi list s drastično manjim budžetom, bez gotovo svih nosilaca igre iz ranijih godina. U Srbiji je trebalo da se održi nivo koji je postavio njegov prethodnik, a Kokoškov je angažovan da bi lestvica ostala bar na istom mestu... Poređenja radi, dva prethodna selektora Dušan Ivković i Aleksandar Đorđević su se po dve godine bavili isključivo reprezentacijom, upoznavanjem igrača i postavljanjem sistema. Kokoškov je praktično od prvog sedeo na dve stolice, selektorskoj i prvo u Sakramentu, kao asistent, a onda u Fenerbahčeu kao šef stručnog štaba, što je povuklo manjak vremena, a zašto ne reći i koncentracije za reprezentaciju.

Selektor nije imao priliku da radi na stvaranju tima po svojoj viziji. U prenatrpanom kalendaru klupske sezone započeo je dva ogromna posla, dolazio kasnije na pripreme nacionalnog tima, napuštao trening kamp jer je imao obaveze u klubu. Takav raskorak jednostavno nije ostavljao prostora za realno sagledavanje slike, niti učvršćivanje veza između selektora i igrača, ni timskog duha neophodnog za velike rezultate. Porazi od Gruzije (dok je Kokoškov ujedno bio i asistemt u Kingsima) i Švajcarske dovoljno su pokazali da selektor ne poznaje igrače. Kvalifikacije za olimpijske igre su to samo potvrdile.

Košmar pred očima nacije, Srbija ostala bez Olimpijskih igara

I u svemu tome Igor Kokoškov se nije snašao. Ako smo nekako preživeli kvalifikacije za Evrobasket, jučerašnji neuspeh ostaće nam veća rana od Evrobasketa 2007. Jer je tadašnji selektor Zoran Moka Slavnić sa devetoricom "klinaca", samo dvojicom iskusnih Milanom Gurovićem i Markom Jarićem, te 22-godišnjim Darkom Miličićem, i pored tri poraza na "jednu loptu" ostavio Miloša Teodosića, Stefana Markovića, Milenka Tepića i Novicu Veličkovića koji su kasnije vukli reprezentaciju do evropskog postolja (2009) i postavili temelje za kasniji srebrni niz (2014-2017). Posle sinoćnjeg debakla ostaje nam potrošena ekipa, gde se mnogi nosici prethodnih uspeha pitaju da li je došlo vreme da se oproste od nacionalonog tima, a da je pitanje da li drugi mogu da nose teret srpske reprezentativne košarke na način na koji želi nacija.

Srbija je pretrpela najniži udarac od povratka na košarkašku mapu. Bez jasnog sistema, bez igre, bez odbrane, bez rezultata. I sada se nameće - šta dalje? Ovako ne ide, ovako ne može, niti sme da se nastavi... Jer, u suprotnom, ponovo ćemo predugo da čekamo na uspehe reprezentacije, a Srbija nije zemlja strpljivih...