Iz košarkaških patika u biznis vode: Hteo sam da radim besplatno, samo da bih naučio posao

Punih 15 godina košarkaške karijere donelo je puno toga Ivanu Radenoviću. Nekadašnji košarkaš koji je svoj put krenuo da gradi u crno-belom dresu Partizana, ali ga ljubitelji košarke više pamte kao igrača Crvene zvezde. Međutim, večiti rivali su bili samo mali deo putovanja krilnog centra koji je pune četiri godine proveo na koledžu Arizona, danas se bavi biznisom, a takođe je i pasionirani lovac. O svemu ovome pričao je u podkastu Mileta Ilića.

Karijeru je završio 2017. godine u Belgiji, pre toga je bio u Španiji, Grčkoj, Ukrajini, Poljskoj i Izraelu. Posle angažmana u Šarlroi, odlučio je da izađe iz košarke u potpunosti. Sada se bavi biznisom.

"Sad kada kažem da se bavim biznisom... nije to samo jedna stvar, to je više investiranje", počinje Radenović priču u "Jao Mile" podkastu, a otkriva da već dugo ima hobi kojem posvećuje pažnju:

"Obožavam lov, tu nema biznisa, to je samo ljubav. To je način života. Sada imam i malo više vremena da se posvetim tome, dok sam igrao košarku nisam mogao da odem četiri dana u šumu i da se ne vratim. Otac me je uveo u tu priču, imao sam pet godina kada sam krenuo sa njim i tako je počelo. To je nekada bilo normalno, da sa pet godina ideš u lov. Intenzivno sam počeo da idem kada sam bio punoletan, ali život u instranstvu je takav, retko dolaziš kući, sada kada sam završio karijeru mogu često, koliko mi porodica dozvoljava".

Seća se Radenović i posebnog momenta kada je lov u pitanju.

"Otac mi nije dozvoljavao da se igram sa puškama, tek kada sam bio punoletan sam krenuo sa puškom. Tako negde, da sam sa 17 godina ustrelio srndaća. Moj otac zna da kaže, lovac se rađa, taj adrenalin se probudi u tebi, ne mogu da objasnim kakav je osećaj. To je neka vrsta adrenalina. Sama ta šetnja kroz šumu... osetiš se nebezbedno... možeš da se izgubiš... može tu da zavlada panika. Desilo se to kolegi lovcu, krenuo na svoju ruku da se šeta planinom i shvati da ne zna gde je jer sve izgleda isto. Našli smo ga brzo, ali njemu nije bilo sve jedno".

Kada je košarka u pitanju, reprezentacija Jugoslavije je odigrala ključnu ulogu.

"Počeo sam da maštam o košarci 1995. kada smo osvojili ono legendarno zlato u Atini. Osetio sam neverovatnu energiju, da li je to bilo vezano za teško vreme, ne znam, ali to je bilo neko svetlo na kraju tunela, osetiš euforiju i poželiš da budeš deo toga. Ta reprezentacija i taj momenat je najviše uticao da poželim da budem neko od njih".

Još 2003. godine je krenuo da trenira sa prvim timom Parizana, ali je odlučio da sreću potraži preko okeana. Tačnije u Arizoni.

"Nama je koledž košarka bila nedostupna u tom momentu, nego sam poslao CD, oni su to videli, bili su zadovoljni i poslali mi poziv sa punom stipendijom. Dolazim tada u Arizonu, a dočekuju me Čening Fraj, Andre Iguadala, ja tu vidim koliko mi zaoistajemo i gde se mi nalazimo u odnosu na njihov način igranja".

Život studenta/sportiste u Americi je specifičan.

"Škola počinje u osam, ustajem u pola šest i u šest odradim tegove ili neki individualni trening na terenu i onda tek stižem u učionicu. Njima je bitna škola, jer ako je prosek ocena ispod 2.00 ne možeš da igraš ako ne popraviš te ocene. Jako je bitno da imaš svest u koledžu da moraš sve sam, moraš sebe da motivišeš, niko te tamo neće terati ništa, potrebna je samoinicijativa. Ja sam sam sebe terao, imao sam cilj, napravio sam kontinuitet. Od tog ustajanja pa do isplaniranog dana. Dođem kući oko sedam ili osam uveče... Koliko god mi ta škola nije puno značila, morao sam da joj se posvetim da bih igrao. Radio sam ozbiljno i na tome. Sećam se da je morao da se preda rad od pet kucanih strana, a moj vokabular engleskog u tom momentu može da popuni jednu stranu, pa presipaj iz šupljeg u prazno samo da se to nekako razvuče na tih pet strana.... kasnije je bilo lakše, ali taj početak je bio komplikovan. Diplomirao sam psihologiju, a drugi predmet mi je bio biznis".

Danas je primarni predmet iz škole sklonjen sa strane.

"Prvobitno sam razmišljao da preko psihologije ostanem u sportu ali kod nas to i dalje teško ide zbog svih predrasuda pa sam to stavio sa strane".

Preokupacija se okrenula ka biznisu, ali bez iskustva početak je težak.

"Razmišljao sam da budem pripravnik u firmi, da radim bez plate, samo da bih mogao da pratim čoveka i učim od njega, to iskustvo je veliko, ne može da se nauči posao tek tako. Moraš da pitaš ljude, moraš da se posvetiš svemu. Nema tu sramote, moraš da budeš otvoren da učiš. Mi smo kroz karijeru uvek bili titrani, sve su nam donosil na tanjiru, a onda se završi karijera, tanjir ti se skloni i vreme je za realan život. Neki se snađu, a neki ne. Ko nema tog srama da ide i pita, da pokaže svoje neznanje samo da bi naučio, on može da napravi ozbiljnu pričiu", podvlači Radenović.

U video klipu možete da pogledate kompletan razgovor.