Jubilej Mozzart Kupa u Nišu: Šou Moke i Kiće, uvertira za Istanbul, prvenac FMP-a i Mege...

Kao Brazil i fudbal. Italija i pica. Detinjstvo i spokoj. Rakija i meze. Kan i crveni tepih. Fajnal for rukometne Lige šampiona i Keln.

Tako i Niš i Mozzart Kup Radivoja Koraća. Jedno bez drugog ne idu, a zajedno su, u istoj rečenici - čist pleonazam.

Šta će nam taj cirkus, velika vajda za lokalnu košarku – upitaće, ironično, deo niške javnosti svakog februara, kao da je pa ovaj grad ikada imao jaku mušku košarku, sa ili bez kupa. Učimo decu da odmalena navijaju za beogradske klubove – ponavljaće, kao na plejbek, doduše mnogo smisleniju primedbu za grad koji je poslednjih godina, sada već i decenija, izgubio značajan deo identiteta i postao, kako to kaže ona izlizana fraza, “ceo crveno i crno-beo“. Ta je anomalija već otišla bestraga, košarkaški kup je eventualno samo povetarac koji potpiruje davno zapaljen plamen.

Pa ipak, iznova i iznova, svake godine tu negde pred Sretenje, vest da je počela prodaja karata postaće bajata taman dok je novinar otkuca i postavi na portal – jer karata već tada više nema. Legenda kaže da ih je neko nekad zaista i kupio u redovnoj prodaji, ostali će se baš tada setiti dalekog rođaka, progovoriti sa komšijom sa šestog sprata – onim što su već mesecima u svađi, obnoviti staru romansu, nazvati mušteriju kojoj su pre tri godine krečili stan ili opravili šporet. Jer baš on ili ona zna nekog ko zna nekog ko bi mogao da im pomogne da dođu do dragocenog parčeta hartije.

Biti viđen tih dana u Čairu za prosečnog Nišliju jednako je važno koliko je za nezanemariv procenat imućnih Beograđana izazovnije provesti praznični vikend u ponovnom iščuđavanju nad disproporcijom u kvalitetu i ceni roštilja na jugu Srbije, nego li šetati trgovima Pariza, Budimpešte ili Rima. 

Koliko Kup Nišu, možda još i više potreban je Niš Kupu. Hteo neko zaista da ga preseli ili ne, menjali se uslovi konkursa ili ne, radilo se to iz marketinških razloga ili političkim dekretom, obrni-okreni, samo u tom gradu Kup nije sveden na TU jednu utakmicu, oko koje se vrti ceo svet. Samo tu će “tamo neki“ Dunav iz Starih Banovaca, Hercegovac iz Gajdobre ili Sveti Đorđe iz Žitišta odigrati meč pred četiri hiljade ljudi i nastaće uspomene za centralno mesto na stranicama klupskih monografija i zidovima klupskih kancelarija.

Svaka čast večitima za ovosezonski uzajamni gest sa po hiljadu gostujućih navijača na utakmicama u Evroligi, verovatno bi ih u finalu Kupa u Areni bilo četiri puta više, ali do danas, jedina dvorana u kojoj su se derbiji sa publikom “pola-pola“ završavali bez (većih) incidenata jeste upravo Čair. 

Ova veza o kojoj pišemo, tako se namestilo, proslavlja trostruki jubilej. Čak 20. put borba za pehar kupa države u kojoj živimo - a promenila je u međuvremenu po četiri puta i ime i granice – 15. put baš za trofej Žućkove levice i 10. put zaredom (ako ne računamo tu, 2021. godinu, a pred praznim tribinama zbog pandemije mogla je da se održi i na Severnom polu) dogodiće se u hali Čair.

Tih, prethodnih 19 navrata, gledano i kroz košarkaški sadržaj i kroz prateći društveni kontekst, predstavlja pravu malu paradigmu naše novije istorije. Svedočio je Niš majstorijama i Moke i Kiće, jedinom finalu ikada u kojem su se sastala dva drugoligaša, prvom trenerskom peharu Željka Obradovića, početku “novog košarkaškog poretka” u Srbiji 2015. godine.

Prvi trofej u istoriji kluba tu je osvojio FMP Železnik, a svoj i dalje jedini seniorski – Mega, sa Dejanom Milojevićem na klupi. Igrali su Kup u Čairu i ona Jugoplastika Bože Maljkovića, i Nikola Jokić par meseci pre nego što će otići u NBA, i Partizan Mozzart Bet deset dana pred Istanbul ’92. Vodile su se košarkaške bitke u Čairu dva dana uoči službenog datuma početka rata u Bosni, mesec i po nakon atentata na premijera Đinđića, par nedelja pred ’lokdaun’ i zvaničnu pojavu korona virusa u Srbiji...

A OD NIŠA - TELEVIZOR

Nekad je i “peglica” bila dobra (©MN Press)

Početak tradicije vezuje se upravo za izgradnju hale Čair. U rad je puštena 1974. godine, već iduće je Crvena zvezda, tačno godinu dana nakon osvajanja tadašnjeg Kupa pobednika kupova Evrope (kasnije Kup Rajmunda Saporte), stigla i do pehara nacionalnog Kupa, a za blistavu partiju u tesnoj pobedi nad Jugoplastikom u finalu, Zoran Slavnić nagrađen je autentičnim poklonom - kolor televizorom EI Niš.

Četiri godine kasnije, nakon Mokinih, red je došao na majstorije Dragana Kićanovića. Čak 36 poena u finalu protiv Zadra donelo je ekipi tada mladog trenera Dude Ivkovića triplu krunu, pošto je u istoj sezoni osvojena i titula kao i, tada još uvek evropski, Kup Radivoja Koraća. To su, ujedno, jedina dva slučaja da je u Čairu odigrana samo finalna utakmica, već 1987. godine Nišlije su prisustvovale fajnal-foru. A, ako je osam godina ranije izostanak Bosne, prvaka Evrope, predstavljao veliko iznenađenje, onda je sudar IMT-a i Olimpije u tom finalu bila prvorazredna senzacija. Jer, tadašnji prvaci istočne i zapadne grupe Prve B lige u polufinalu su savladali Jugoplastiku, “onu“ Maljkovićevu, doduše još u povoju, sa Kukočem i Rađom, odnosno Partizan, sa Divcem i Paspaljem... U finalu su slavili Traktoristi, predvođeni Draganom Šakotom sa klupe, a Milanom Mlađanom i Srečkom Jarićem na terenu.

Početak trofejne ere Željka Obradovića vezuje se za Istanbul, ali zapravo je prvi pehar u trenerskoj karijeri najuspešniji košarkaški stručnjak na našem kontinentu osvojio u Nišu, tačno deset dana pre nego će Đorđević trojkom protiv Huventuda naterati Dragana Nikitovića da nas zamoli da se na njega ne ljutimo što je zaćutao na trenutak. Košarkaši Bosne su u polufinalu savladali Crvenu zvezdu sa Duškom Vujoševićem na klupi, a tog, 4. aprila 1992. godine, nakon poraza od crno-belih u finalu, predvođeni trenerom Mirzom Delibašićem i direktorom Žarkom Varajićem, vratiće se vojnim avionom iz Niša u tada već uveliko ratno Sarajevo, u kojem je bukvalno sutradan propao i poslednji pokušaj da se zverka ludila vrati u bocu iz koje puštena.

Redžijevi Panteri (©MN Press)

Naredna dva izdanja protekla su u znaku FMP Železnika. Partija Gorana Boškovića u finalu ’97 protiv PartizanA, iako uz dva poena manje, možda je i nadmašila onu gore pomenutu Kićanovićevu, a uspeh ekipe trenera Momira Milatovića utoliko je veći ako ga stavimo u kontekst tadašnjeg kvaliteta srpske klupske košarke, možda i većeg nego što živimo u iluziji da je danas. Jer, samo sezonu kasnije, Partizan Mozzart Bet će otići na Fajnal-for Evrolige, Crvena zvezda igrati u finalu evropskog Kupa Koraća protiv Meša iz Verone, uz nezaboravne nastupe Beobanke u Saporta kupu.

I to sve sa domaćim košarkašima, koji će mic po mic početi da ustupaju centralne uloge svojim saigračima iz inostranstva, što je pokazao i Mozzart Kup Radivoja Koraća 2003. godine, prvi domaći pod tim imenom, na kojem je, u turobnoj atmosferi vanrednog stanja, Redži Frimen predvodio ekipu Vlade Đurovića do trofeja. Bilo je to do danas poslednje finale Kupa da u njemu nije učestvovao niti jedan od beogradskih večitih rivala.

VEČITI SE SMENJUJU NA TRONU

A onda je, od 2008. godine, Niš preuzeo “tapiju“ na organizaciju Mozzart Kupa Radivoja Koraća, koji od tada do danas samo četiri puta nije održan u ovom gradu, a Partizan na osvajanje trofeja. Taj niz će trajati pet uzastopnih sezona, s tom napomenom da je prvi večiti derbi u hali Čair odigran tek 2009. godine, uz trenerski okršaj današnjih saradnika u gledanoj emisiji Igora Miklje “KIDA show“ – Dušana Vujoševića i Svetislava Pešića. Upravo su te sezone u polufinalu crno-beli bili najbliži eliminaciji, ali su protiv Hemofarma nadoknadili minus od 16 poena, a 2010. će osvajanje Kupa u Nišu postati deo i treće od tri najuspešnije sezone u istoriji kluba.

Iako je Zvezda trofej osvajala i 2013. i 2014, u Kragujevcu (posle pražnjenja tribina), odnosno Beogradu, upravo je pobeda u Nišu, u večitom derbiju u polufinalu 2015. godine, najavila novi košarkaški poredak u Srbiji, jer će na kraju iste sezone i pehari KLS Superlige, odnosno ABA lige, prvi put posle maltene decenijske dominacije Partizana, završiti u vitrinama crveno-belih. Evroligaško iskustvo ponovo je prevagnulo, samo sada na drugu stranu.