Kada glavni lik pristane da bude sporedni u nekom novom filmu

Pouzdan izvor iz nekakvog odbora za kulturu u Evropskoj uniji, pričao nam je kako gomila nastavaka, prikvela i sikvela, zapravo maskira to da evropska i svetska kinematografija već 20 godina ne prave kvalitetne totalno nove priče. Među mnogobrojnim obradama, nastavcima ili koracima unazad ili napred, izdvojilo se u poslednje vreme i nekoliko projekata u kojima nema klasičnog povratka u prošlost ili odlaska jedan vek unapred, nego se samo fokus starih priča promenio. Tako imamo nove filmove o Džokeru - Betmenovom arhineprijatelju, a sada i seriju "Pingvin" o još jednom sporednom liku koji je dobio pet minuta pod glavnim reflektorom. Bilo je takvih primera i u prošlosti, a mnogo je manje primera da nekada glavni lik postane sporedni, i to u nekoj totalno novoj franšizi. Znamo ko vam je pao na pamet, ali Ozren Soldatović nikada nije bio glavni lik iako ima svog batlera.

Takav primer, totalne promene fokusa u kojoj je nekada glavni lik postao zapravo osoblje nekog novog glavnog lika, gledamo od početka sezone u NBA ligi. Na ovom mestu, u velikoj najavi sezone, napisano je, citiram: "Rasel Vestbruk je super lik, iako mediji vole da ga mrze, tokom predsezone je pogađao i neke šuteve, a za veteransko iskustvo ima prebrza mišićna vlakna." Naravno da je u toj najavi bilo i predviđanja koja su za smetlište istorije, ali ko se još hvali sopstvenim promašajima.

To je ponekad umeo da uradi samo lik kome smo posvetili ovu priču - Rasel Vestbruk.

Kako se kretala karijera bivšeg MVP-a NBA lige, bilo je očekivano da ga mediji – pa i ovaj koji čitate pomalo – u Denveru dočekaju na nož. Dolazak prekaljenog veterana u tim kome je u tom trenutku nedostajalo mnogo više od iskustva na parketu – nedostajala mu je i tako je i dalje, čista supstanca – okarakterisano je kao promašaj i pre nego što je sezona počela. Uzalud smo posle par nedelja svi narativ usmerili ka tome da je front ofis Denvera napravio velike greške tokom leta, Rasel Vestbruk je već proglašen krivim što je doveden u Nagetse.

Ali on je na to navikao.

Priča o Vestbruku počinje tokom druge godine studija na UCLA gde ga je doveo Ben Haulend, koji je prethodno u NBA poslao Arizu i Afaloa. Ko kaže da se i pre toga pričao o Raselu - laže. Tokom čitave srednje škole Vestbruk je mučio muku sa telom, bio je prenizak za košarkaša, a prva pisma zainteresovanih fakulteta stizala su mu tek tokom poslednje srednjoškolske sezone. Kao sofomor na UCLA preuzeo je ulogu prvog plejmejkera i zabeležio kvalitetnu statistiku, ali još važnije – upao u oko načinom na koji igra odbranu, na koji trči i prvim korakom.

Šest dana nakon što su ga uzeli kao četvrti izbor drafta 2008. godine, Sjetl Supersoniksi su se preselili u Oklahomu, a Vestbruk je od prvog dana u tom timu pronašao svoj košarkaški identitet. Imao je baš dobru ruki sezonu i već prvog NBA leta radio ekstremno posvećeno na nekim od manjkavosti u svojoj igri. Već naredne sezone Oklahoma je ostvarila skor 50-32 i pokazala da ima ozbiljan materijal u kadru.

I danas postoji kvalitetan mim o tome kako možeš da prepoznaš da si pogrešio u izboru devojke: ako sednete da igrate NBA2k10 i ona odmah umesto Sefološe stavi Hardena u prvu petorku, znaćeš da nešto nije u redu. Jer su te sezone još uvek postojale sumnje oko Džejmsa Hardena, ali se izborio za mesto treće violine. Rasel Vestbruk nikada nije bio upitan. Njih dvojica su uz Kevina Durenta, koji je draftovan kao drugi pik godinu pre Vestbruka, uspeli da kreiraju jako kvalitetnu saradnju i smatralo se da Tanderi imaju potencijal da na pijedestal uzdignu dinastiju kreiranu sopstvenim sredstvima.

Ta će dinastija bez krune ostati na poslednjem koraku, kada ih u finalu NBA lige 2012. pobedi Lebronov Majami, rezultatom 4:1. Tim Skota Bruksa bio je drugi najmlađi u istoriji NBA finala i poletno je započeo seriju pobedom 105:94, u utakmici u kojoj je Durent pucao iz svih oružja, a Vestbruk radio doslovno sve što trener može da zamisli na parketu. Finale je završeno porazom ali je bilo jasno da je – iako je Durent bez dileme najbolji igrač tima – Rasel Vestbruk Oklahomin DNK. U četvrtoj utakmici prosuo je 43 poena u koš rivala i sa parketa je na kraju finala izašao totalno isceđen.

Ta totalna isceđenost biće glavni motiv čitave Oklahome i u narednih nekoliko sezona. Iscediće ih najveće zvezde svojim odlascima: Harden već 2012. u Hjuston, a Durent 2016. u Golden Stejt; iscediće ih Vestbrukove učestale povrede u toj fazi karijere; iscediće ih Rasel sam sa sobom, kada ga napuste oni sa kojima je trebalo da skuplja šampionsko prstenje.

Nikada nijedan NBA insajder nije puštao u javnost loše priče o Vestbruku jer ih nije bilo. Rasel je prema svim članovima tima i stafa uvek bio fer. Njegova frustracija bila je ono na čemu je javnost konstantno insistirala. Njegov način igre – iako je uvek gledao da maksimizuje svoje kvalitete – bio je objašnjavan potrebom da se dokaže. On nije imao tim za titule, timske. Ali je imao kvalitet za nagrade, individualne.

Osvojio je MVP priznanje, imao tri sezone sa prosečnim tripl-dabl učinkom, izgleda kao zver u stvarima koje je uvek radio na vrhunski način, ali su mnogi smatrali da koliko god njegov tim ima benefita od njegovog stila igre, zapravo postoje ozbiljne kočnice zbog njegove želje da "napumpa statistiku".

Svaki kraj Oklahome i Vestbruka bez nekoliko šampionskih titula bio bi loš, ali je onakav kraj 2019. godine, sa jednim NBA finalom, jednom MVP nagradom i nedosanjanim snovima, bio vrlo bolan. Sudbina i vuhanski šišmiši namestili su tako da ponovno ujedinjenje sa Džejmsom Hardenom ne bude uspešno jer je došlo do prekida sezone i nastavka u bablu. Posle kratke epizode u Rokitsima, Vestbruk se otisnuo na put traženja sreće, ali je već tada bio obeležen belegom individualca predsednika "sam svoj majstor" NBA kluba.

Igranje za Vašington Vizardse nikome sreću nije donelo, pa je i kanal u koji su mediji i kritičari poslali Rasa, bio samo dublji i dublji. Kada su Los Anđeles Lejkersi odlučili da ga dovedu, prvi put mu se u karijeri dogodilo da ga mediji i navijači označe krivcem što je neki tim želeo da ga dovede. Bilo je od starta jasno da Vestbruk poljuljanog samopouzdanja u takvoj konfiguraciji tima nema baš nikakav potencijal, a sve posledice takve nekompatibilnosti pretrpeo je – Vestbruk sam.

Stvari valja nazvati pravim imenom - Raselu niko nije branio da poneki šut i pogodi i da kao što je radio dok je krčio svoj NBA put, maksimizuje kvalitete, a pokuša da prikrije evidentne nedostatke. Tu priliku dobio je tek kada se ponovo ujedinio sa Hardenom, ali je i tu na svaki dobar potez ili dobru partiju, uspevao da nadoveže mim materijal nerezonskim šutevima ili reakcijama.

Zato je dolazak u Denver bio praćen sa debelim slojem skepse i zbog toga je na startu sezone – kao i u Lejkersima – Vestbruk opet označen krivcem. Iako su iz kuloara dolazile priče da je za Vestbrukov dolazak zeleno svetlo dao i Jokić. Iako je tokom čitanja platnog spiska Nagetsa bilo prilično jasno da ima makar nekoliko mnogo bolje plaćenih igrača koji ne doprinose nikako. A u NBA ligi očekivanja se mere isključivo platom, ne lepim očima ili minulim radom.

Kad je prošao prvi talas snebivanja "šta će on tu" i "evo ga opet VestBRIK", Nagetsi su prodisali i postalo je očigledno da je zapravo najpouzdaniji Jokićev saigrač upravo Vestbruk.

Ono što mu se prvo presvirava kao kraća noga u modernoj NBA ligi jeste šut za tri poena – Vestbruk je ove sezone na 32,9 u šutu za tri poena, što je blizu njegovog karijernog maksimuma. Ono što je uvek predstavljao njegov najveći problem – adaptabilnost na okruženje – pretvorio je u svoju prednost. Vestbruk se uvek dobro prilagođavao, ali na individualnom nivou. Od dolaska u Nagetse, prilagodio se timu tako da od toga najveće benefite izvuče upravo tim. Njegov procenat šuta iz igre je najveći od MVP sezone 2016/17 i to pre svega zbog toga što mu je selekcija šuta daleko pametnija nego pre. Nema više usiljenih šuteva sa poludistance, već je jasno redukovao situacije u kojima uzima šuteve: ili se zaleće na obruč (a i dalje je silovit) ili šutira spot up trojku. Ono što je uvek radio radi i dalje dobro, samo uz kvalitetnije donošenje odluka koje ga je dovelo do 6,6 asistencija po utakmici. Čak ni to nije jedini plus – ne samo da više asistira, nego su njegovi pasovi kvalitetni u pogledu procentualnih šansi da dovedu do poena.

To je posledica napadačkog flowa koji Nagetsi imaju već nekoliko sezona i činjenice da je život lakši kada je pored tebe Nikola Jokić, ali i toga što je Vestbruk rešio da prihvati ulogu koja mu je data.

Za njega na početku priče nije bilo čuvenih stripovskih "origin story" spevova, o tome kako je stekao svoje košarkaške supermoći. Pre svega, jer ih nije imao, nego ih je postepeno kreirao i nadograđivao. Čak i onda kada je izgledalo da bi mogao da bude jedan od glavnih likova, doživeo je tužan kraj. Sada, u nekoj novoj konstelaciji snaga i košarkaških supermoći, Vestbruk je shvatio da je mu je jedino preostalo da bude epizodna uloga uz nekog novog heroja, boljeg od sebe.

Zato je ovo sezona koja će već polarizovanu javnost, dodatno podeliti u poglednju njegove karijere i zaostavštine. Jokiću na radost, ovo je jedna od onih iz pozitivne kolone.